Strategija pauka

Dok traje rasprava da li su smrt Slobodana Miloševića i događaji koji su usledili kraj jedne ere ili početak kraja demokratskog poretka, postoji jedna stvar oko koje se svi slažu: šanse da Srbija pravovremeno reši pitanje Ratka Mladića i time skine sa vrata haško breme danas su manje nego pre 11. marta. Slučaj odbeglog generala danas je pitanje broj jedan u odnosima Srbije sa Zapadom i međunarodnim institucijama, a posredno kontaminira i pregovore o statusu Kosova i problem sa Crnom Gorom. Ukoliko Mladić prisilno ili dobrovoljno ne postane dostupan Haškom tribunalu do kraja ovog meseca, poručuje se iz Vašingtona i Brisela, Srbiji preti opasnost da joj vrata Evropske unije budu na duži period zatvorena, a ostala bi i bez šanse za ulazak u Partnerstvo za mir. Pored toga, sve dok je Mladić na slobodi, a Srbija pod optužbom da ga štiti, argumenti srpske strane u vezi sa Agimom Čekuom, Ramušem Haradinajem i Hašimom Tačijem gube na težini, a glasovi iz Podgorice da Srbija ometa crnogorski put u Evropu postaju opravdani i razumljivi.

Prvobitni rok koji je Zapad Srbiji postavio – nakon što je više prethodnih rokova probijeno – bio je kraj februara. Kada je, međutim, krajem prošlog meseca došlo do poplave orkestriranih dezinformacija da je Mladić uhapšen, lociran, odnosno spreman da se preda, Evropa je, valjda pod utiskom da ispod tog dima ima neke vatre, pomerila rok za mesec dana. Onda je Milošević umro i sve pokvario: ne samo što su okolnosti njegove smrti uništile i ono malo kredibiliteta koje je Tribunal u Srbiji uživao nego su demonstracije pristalica starog poretka neke navele na zaključak da je demokratija u Srbiji pred kolapsom. Ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković pokušao je, ne baš sasvim uspešno, da iskoristi ovu tezu kako bi iznudio promenu kursa prema Srbiji, ili bar novo odlaganje roka. „Veliki pljusak sručio se na Srbiju, a ona nema kišobran“, rekao je Drašković i precizirao da bi to mogao biti „evropski kišobran“. Nešto pre toga, Drašković je u razgovoru za američki „Tajm“ rekao da mu je jasna namera radikala i socijalista da na Miloševićevoj smrti steknu političke poene, ali da ne razume tvrdoglavu zapadnu politiku prema Srbiji koja se po njemu svodi na „štap bez šargarepe“. „Zašto Srbija ne bi mogla, poput Hrvatske koja je pre hapšenja Gotovine postala kandidat za članstvo u EU-u, već sutra biti primljena u Partnerstvo za mir?“, zapitao se Drašković. On tvrdi da bi takav potez ubrzao reforme u sektoru bezbednosti, ojačao demokratiju i tako, u krajnjoj liniji, ubrzao hapšenje Mladića do koga je Zapadu toliko stalo.

Iz NATO-a, koji je u stvari merodavna institucija kada je reč o Partnerstvu za mir, nije stigao nikakav odgovor na Draškovićev apel, ali je u Briselu, na ministarskom savetu EU-a, održanom početkom ove nedelje, jasno predočeno da o promeni politike i odlaganju roka nema ni govora. Predsedavajuća Saveta Ursula Plasnik rekla je da se od vlasti u Beogradu očekuju konkretni rezultati. „Jasno smo stavili do znanja da je puna saradnja s Tribunalom ono što očekujemo i to smo ponovili više puta. Takođe smo jasno rekli da će, u slučaju da saradnja ne bude potpuna, pregovori biti poremećeni. To je stav koji smo i ranije zauzeli i on nije promenjen posle poslednjeg sastanka“, izjavila je. Poslednji sastanak, inače, bio je 27. februara u Salcburgu, i tada je rečeno da će pregovori o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom, koji su zakazani za 5. april, biti suspendovani ili odloženi bez Mladića u Hagu.

ĆUTLJIVI PUKOVNIK: Kakve su, zaista, šanse da Srbija tokom sledećih sedam dana reši problem od koga toliko zavisi? Te šanse su, prema rečima visokog izvora iz Vlade upućenog u detalje potrage za Mladićem, prilično mršave. Naš sagovornik, koji insistira na anonimnosti, tvrdi da je jedan od problema to što je ministar odbrane Zoran Stanković krajem prošle godine olako obećao glavnoj tužiteljki Tribunala Karli del Ponte da će pitanje Mladića biti rešeno u roku od dva meseca. „On se preračunao, a Karla ga je ozbiljno shvatila i sad smo u neprilici“, kaže naš izvor, i tvrdi da je ministrova pogrešna računica bila zasnovana na prevelikim očekivanjima da će pukovnik Jovo Đogo, uhapšen krajem januara pod sumnjom da je štitio Mladića, progovoriti. „Đogo je bio Mladićev šef logistike, i ako ne zna tačno gde je sada Mladić, sasvim sigurno zna nekog ko zna“, dodaje naš izvor. Đogo je, međutim, na optužbe odgovorio ćutanjem i toga se još drži, iako mu je određen pritvor. Ako je verovati njegovom advokatu, koji se pre neki dan javno požalio da se na njegovog klijenta vrši neprimeren pritisak, i kao primer naveo da su stražari pocepali crtež koji su mu deca nacrtala i poslala, ni ovi „tvrdi“ metodi nisu doneli rezultate.

S druge strane, tvrdi naš sagovornik, nadležne službe su uspele da identifikuju oko trideset lica, što bivših što aktivnih pripadnika službi bezbednosti, koji su verovatno uključeni u Mladićevo skrivanje: „Imamo dovoljno dokaza da ih pohapsimo, ali to bi u ovoj situaciji moglo da izazove žestoku kontrareakciju, a osim toga, to nas verovatno ne bi dovelo do Mladića. Stoga ih držimo pod prismotrom i nadamo se da će neko od njih da se oklizne.“ I on, međutim, priznaje da je ta nada slaba, jer je reč o profesionalcima vičnim čuvanju tajni. Posebnu otežavajaću okolnost, prema njemu, predstavlja okolnost da šezdesetčetvorogodišnji Mladić, prema uvidu u njegov zdravstveni karton, boluje od hipertenzije i posledica prekomerne upotrebe alkohola. „Šta ako ga uhapsimo i izručimo, a on posle dva dana osvane mrtav u ćeliji? Sve bi otišlo do đavola“, kaže naš sagovornik.

Strane diplomate sa kojima smo razgovarali imaju podeljena mišljenja o iskrenosti srpskih vlasti u vezi sa odbeglim generalom: dok su jedni ubeđeni da Vlada zaista čini sve što može da nađe Mladića, drugi veruju da se odavno zna gde je i da se samo čeka pravi trenutak. „Ne mogu da isključim mogućnost da Beograd kalkuliše da bi generalu mogla da poraste cena, odnosno u Srbiji očekuju da im se u zamenu za njegovo izručenje ponude dodatne olakšice“, kaže jedan visoki zapadni diplomata. On je, međutim, odbio da spekuliše kakvi bi to ustupci mogli biti, navodeći da se te stvari rešavaju na nivou ministara spoljnih poslova.

IZNUDICA: Šta će se, dakle, dogoditi ako prođe mart, a ništa se novo oko Mladića ne dogodi. U tom slučaju, izvesno je da pregovori o pridruživanju neće početi 5. aprila, ali to ne znači da će biti suspendovani. „Da bi se pregovori suspendovali, neophodno je da se svih dvadeset pet članica EU-a slože da je takav korak neophodan“, kaže naš diplomatski izvor. Sem toga, ako bi se saglasnost postigla, taj korak bi bio nepovratan jer bi za ponovno otpočinjanje pregovora opet bila potrebna saglasnost svih. „Mi u diplomatiji ne volimo nepovratne poteze“, kaže on.

Zatim, postavlja se pitanje šta bi se suspenzijom pregovora postiglo? Brisel je dosad tvrdio da bi izlazak Crne Gore iz državne zajednice usporio integraciju ove republike u EU, a sada bi se, na radost Mila Đukanovića, ispostavilo da se sa Srbijom ne može nikako. U štetne nusefekte moglo bi se uračunati i zaoštravanje stava Srbije prema Kosovu i verovatno jačanje nacionalističkih snaga, čime bi se Draškovićeva dijagnoza pretvorila u proročanstvo.

Ministar finansija Mlađan Dinkić je još veći optimista. „Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica, ministar spoljnih poslova SCG Vuk Drašković i ja intenzivno pregovaramo sa predstavnicima EU-a i Sjedinjenih Američkih Država i nema najava da će pregovori o stabilizaciji i pridruživanju biti prekinuti. Čini mi se da je EU ublažila stav i da će opipljivi dokazi o traganju za Mladićem biti dovoljni da se pregovori nastave“, rekao je Dinkić dan posle briselskog sastanka. Ipak, i taj ishod čini se malo verovatan: teško da će pritvaranje jednog penzionisanog pukovnika i čekanje da se neko oklizne biti u Briselu shvaćeno kao „opipljivi dokazi“, a vremena da se nešto konkretno učini je premalo.

Stoga je najverovatniji scenario da pregovori ne budu suspendovani već samo odloženi dok se pitanje Mladića ne reši, pa kad bude – bude. Drugim rečima, ni taj 31. mart nije uklesan u kamenu: ćeraćemo se još, od Cera do Ceraka i nazad, pa kome prvom dosadi.