Za čitava četiri sata, samo jedan minut bio je na dostojanstven i civilizovan način posvećen pokojniku. Minut ćutanja
Želja Vlade Srbije da sahrana i ispraćaj Slobodana Miloševića bude civilizovan čin, nije se ostvarila. Da će tako biti videlo se već na samom početku oproštajnog skupa ispred savezne skupštine, kada je iz mase istrčao Simo Spasić, predsednik prognanih i stradalih Srba sa Kosova. Noseći u desnoj ruci transparent sa slikama braće Kostić, a u levoj do pola pojedenu pljeskavicu, Spasić je izleteo na binu uz povike „Uhapsite Otpor, uhapsite Srđana Milivojevića“, a potom održao vatreni govor protiv nezavisnosti Kosova i postavljanja Agima Čekua za kosovskog premijera. Dok su ga pripadnici obezbeđenja uklanjali sa bine, opominjući ga da nije na mitingu, Spasić se branio rečima: „Ne može to tako, Agim Čeku zločinac, a vi meni da ćutim!“ Govor je nastavio ispred bine, praćen odobravanjem okupljenih u prvim redovima, koji su ga povicima hrabrili da nastavi.
KARANFIL ZA USPUT: Broj okupljenih niko nije mogao sa preciznošću da utvrdi. Licitiralo se sa pedeset, šezdeset, pa i sto hiljada: „Petsto hiljada ljudi je ovde, više nego 5. oktobra“, kaže za „Vreme“ građanin koji ne želi da otkrije svoje ime i nastavlja: „Deset autobusa je došlo iz Kruševca. To možda nije narod, to je možda stoka. Miloševića je pojeo srpski narod, u Hagu su ga samo dokrajčili.“ Svoje oduševljenje odzivom građana nije krio ni aktivista SPS-a i prodavac znački sa likom Slobodana Miloševića, Ljubomir Ćirić: „Stvarno sam se oduševio kako je sve organizovano i koliko je naroda došlo.“ Kako je dodao, niko nije očekivao da će doći toliko naroda, i da zbog toga nije napravljeno dovoljno znački. Zainteresovanost za značke koje su se prodavale po ceni od tridseset do pedeset dinara, bila je, kaže, velika, dok su bedževi za pridošlice iz unutrašnjosti bili besplatni. Oni koji nisu uspeli da dođu do besplatnih bedževa koji su, inače u kesama bili i bacani u masu, mogli su da ih kupe. Dosetljivi prodavac grickalica obogatio je svoj asortiman, priključivši kikirikiju i semenkama suncokreta i ovaj artikal. Pored nestašice znački, javio se i problem u vidu manjka karanfila i crvenih ruža. Srećnici koji su ranije pristigli na mesto zbivanja mogli su kupiti karanfil po ceni od 100 dinara. U pokušaju da saznamo koliko su koštale ruže, gospođa u godinama za respekt, držeći jedan trnoviti pupoljak, odgovorila nam je da „ove ruže za Slobodana – nemaju cenu“. Nažalost, verni Miloševićevi sledbenici nisu uspeli da cvećem pospu put kojim se kretao automobil sa posmrtnim ostacima. U tome ih je sprečila policija, pa su pojedinci bezuspešno pokušavali da doture bukete i sveće novinarima koji su bili bliži kovčegu.
Pokazalo se da ništa, ni godine, ni tuga, pa ni demokratska vlast nisu uspeli da ugase žar u srcima zapaljen 28. juna 1989. godine na Gazimestanu. „Naoružane“ nalepnicama sa Miloševićevim likom, florovima, cvećem i svećama, vremešne gospođe sa kosama što ljubičastim, što zelenim od prevelike količine ehotona, neke isfenirane baš tog jutra i baš za tu priliku, neke raščupane od silnog komešanja, naizmenično su klicale i naricale nad sudbinom pokojnog predsednika. Žardinjere na pešačkom ostrvcetu ispred Skupštine, jarboli, pa čak i Rosandićevi konji koji se nalaze na stepeništu saveznog parlamenta, pokazali su se kao idealne strateške pozicije za praćenje ispraćaja. Ostaje nejasno da li su muškarci ispali džentlmeni, te dozvolili pripadnicama lepšeg pola da se bolje pozicioniraju, ili su ove ispale brže i strastvenije u borbi za mesto sa koga će, i pored velikog video-bima, imati odličan vidik na sanduk. Privilegiju da vide izloženi kovčeg imali su samo oni u prvim redovima. Ostali su morali da se zadovolje lančanim prepričavanjem. Nezadovoljstvo je kulminiralo kada je masa probila deo ograde i stigla na metar od desne strane bine, do mesta predviđenog za novinare. Gnevni što i dalje ne mogu da vide sanduk sa posmrtnim ostacima svog heroja, okupljeni su prvo pogrdnim povicima opominjali novinare da se sklone, a kad to nije pomoglo, ka novinarima su poletele kovanice i upaljači. Oni, pak, nisu bili ljuti na novinare samo zato što su im zaklonili pogled. Sudeći po povicima „Ko su strani novinari?“ i „Ko je ovde sa B92?“, čini se da su hteli da naplate i neke stare dugove. Nekima, doduše, nije smetalo da se mešaju sa omraženim novinarima, pa su se bez ikakve intervencije onog istog obezbeđenja koje je „širilo horizont“ popeli na novinarski podijum i dešavanje nastavili da prate odatle.
REFORMSKE SNAGE: Sudeći po povicima i transparentima, okupljeni su bili nepokolebljivi u uverenju da je Slobodana Miloševića ubio Haški tribunal i (kako je stajalo na jednom transparentu) domaćih „izdaica“. „Ovde smo došli da odamo poslednju poštu ubijenom Slobodanu Miliševiću koga su ubili misleći da će time ubiti istinu. On se tamo borio ne da bi odbranio sebe, nego da bi odbranio nas, da bi pokazao da Srbi svih prethodnih godina nisu činili ratne zločine. Slobodan je srpski heroj i iako nisam član njegove stranke mislim da svako ko se oseća Srbinom i patriotom treba da dođe na ovaj skup. Smrt Slobodana Miloševića je početak kraja sadašnje vlasti“, rekao je za „Vreme“ jedan od okupljenih. Po mnogo čemi izjave onih koji i dalje podržavaju politiku koju je Milošević vodio slične su izjavama koje su za Miloševićeve vladavine upućivali njegovi protivnici. Sredovečan čovek iz mase tvrdi da nije po sredi kraj Srbije, već njen početak: „Novo vreme, novi ljudi. Samo sposobni.“ Jedan od njegovih istomišljenika zvuči skoro kao pristalica Vuka Draškovića od 9. marta 1991. Kivan na političare „koji uživaju sve blagodeti“, ogorčen „zbog rata, nasilja i policajaca koji ubijaju narod koji nema šta da jede“, iščekuje, kako kaže, penzionerske dane i ne zna šta sve čeka nove generacije. Kao za vreme Miloševićeve vladavine, i danas imamo borce za nezavisno novinarstvo. Radoš Bulatović, koji se predstavio kao novinar, tvrdi da danas nema više uslova za demokratski žurnalizam. Podsećajući da istorijskim, kulturnim i hrišćanskim kvalitetima Srbija zaslužuje da bude ravnopravan deo Evrope, Bulatović konstatuje da se „osporavanje priznanja pokojnom predsedniku protivi demokratskim, hrišćanskim i humanističkim principima i da Srbi ne bi trebalo da se dele po svaku cenu, osim onoga što je antisrpsko i antinacionalno“. Bilo je i onih koji imaju jasan plan za dalje delovanje. Jedan od pripadnika radikalskog podmlatka, Božidar Popović, očekuje da posle svega „poslanici SPS-a ne dođu na zasedanje Skupštine u ponedeljak i tako obore ovu antisrpsku, izdajničku u nenarodnu vlast. Posle toga“, priča dalje, „da budu izbori i da Radikalna stranka i SPS osvoje većinu i formiraju vladu.“ Komentar je završen predviđanjem da će ono što je Milošević započeo u Hagu, pobijajući svaku tačku „sramne i lažne optužnice“, da završi Šešelj – „vratiće se kao pobednik i nadam se da će biti dočekan isto kao što je Milošević ispraćen“.
Da je centralna figura skupa zaista bio pokojni Milošević, ne bi se skandiralo: „Vratite nam Šešelja“, „Ne damo Mladića“, „Tadić ustaša“, „Vuče Turčine“, a iznošenje slike predsednika Srpske radikalne stranke na prozor Skupštine ne bi bilo propraćeno ovacijama. Da je namera bila da sve prođe dostojanstveno, organizacioni odbor sahrane ne bi odabrao da Bogoljub Bjelica, od mnogobrojnih Miloševićevih govora, pročita baš onaj u kom se, iako ne izričito, pominje Zoran Đinđić. Ne bi se dogodilo da masa, prepoznavši o kome je reč, zviždi pokojnom premijeru. Nikome ne bi palo na pamet da ispiše transparent na kome su istaknuta imena onih koje je autor prepoznao kao Miloševićeve ubice: Borisa Tadića, Vuka Draškovića, Vojislava Koštunice, Čedomira Jovanovića i – Zorana Đinđića. Za čitava četiri sata, samo jedan minut bio je na dostojanstven i civilizovan način posvećen pokojniku. Minut ćutanja.
Na koliko je brojeva telefona i i-mejl adresa stigla poruka koja poziva na doček proleća tri dana pre roka, sa željom da se Slobodan Milošević više ne ponovi – nije poznato. Nepoznat je ostao i pošiljalac. Tek, poruka od 160 slovnih znakova, koliko najviše staje u jedan SMS, okupila je na Trgu republike oko 3000 Beograđana. Trg sa kog su počinjale gotovo sve protestne šetnje protiv Miloševićevog režima, tog subotnjeg popodneva bio je ispunjen uglavnom mladim ljudima. Među okupljenima su bile brojne poznate ličnosti iz raznih sfera javnog života. Tako su se na istom mestu našli: Vesna Pešić, Žarko Korać, Vladan Batić, zamenica gradonačelnika Beograda Radmila Hrustanović, Leila Ruždić iz Demokratske stranke, Srđan Srećković, potpredsednik SPO-a, nekadašnji lideri Otpora Ivan Marović, Slobodan Homen i Nenad Konstantinović, čuveni bagerista Džo, ali i predstavnici sadašnje vlasti iz G17 plus, Miloljub Albijanić, Čedomir Antić i Ivana Grbić. Nisu izostali ni predstavnici nevladinog sektora, kao i brojni umetnici, među kojima i Đurđija Cvetić, Alisa Stojanović, Biljana Srbljanović i Janko Baljak. Svi su u rukama imali balone koji su u „pozivnici“ navedeni kao znak raspoznavanja i obavezan rekvizit u protestima protiv Miloševića – pištaljke. Vesela i razigrana atmosfera koja je vladala na Trgu Republike narušena je u dva momenta. Prvo su okupljeni zvižducima izrazili nezadovoljstvo zbog dolaska funkcionera G17 plus. Potom se dogodio manji incident, kada su trojica pristalica Slobodana Miloševića pokušali da okače poster sa njegovim likom na svetiljku kod Narodnog muzeja. Mladići koji su došli da dočekaju proleće oteli su im i pocepali plakat, a ozbiljniji sukob sprečila je policija. Šta god da su organizatori zamislili kao cilj skupa, razlozi onih koji su se odazvali pozivu bili su različiti. Liderka frakcije GSS-a „11. decembar“ Vesna Pešić došla je, kako je rekla, pre svega da izrazi protest protiv Vlade Srbije i njenog učešća u organizaciji sahrane Slobodana Miloševića; Čedomir Antić, pripadnik partije koja je u sastavu vlade, jer smatra da je skup dobar način da Srbija pokaže demokratski kapacitet, a Đurđija Cvetić jer veruje da je to „jedino pravo mesto na kome bi trebalo da budu svi normalni i pametni ljudi“. Nakon 45 minuta stajanja na trgu, okupljeni su Knez Mihailovom ulicom krenuli ka Kalemegdanu gde su, kod statue Pobednika, pustili balone. Baš kad su baloni poleteli ka nebu, počela je kiša, ali to nije omelo šetače da još neko vreme nastave da pevaju, igraju i raduju se.
Jovana Gligorijević, Jasmina Lazić
Reporter „Vremena“ odlučio se da na istorijski put za Beograd, kako nego po specijalnom i odgovornom zadatku, krene iz istorijskog Lajkovca, kako nego organizovano i kako treba i tome slično. Zašto iz Lajkovca, ne treba trošiti reči, Lajkovac je bio ogledna srpska parcela za Miloševićevog vakta, tu je svega bilo, tu je bilo i preko svega, u referatima i ‘artijama, tu je i bivši predsednik dva puta lično i personalno bio i video sav taj napredak koji je posle njega naprasno nest’o.
Dakle, reporter se prijavi u opštinski odbor SPS-a, bude upisan u spisak, i dođe na zborno mesto. Međutim, drugovi nešto poranili, tako da reporter jedva upadne u autobus koji beše krenuo. Autobus beše poluprazan, napred stariji svet, pozadi, u šaragama, mladi Cigani. Konverzacije takoreći nije bilo, takva situacija, jedan matori upita, Ima li rakije, Cigani su pozadi mrndžali svoje teme. Vođa puta, na sedištu, prezalogaji zdenku i prut srpske kobasice, upita šarage, Zašto nema Čedomira, jedan odgovori da Čedomiru nešto nije dobro, godine, ali posl’o dva sina, šta će više. Autobus izađe na Ibarsku magistralu, prođe desetine autobusa oblepljenih Miloševićevim slikama, koji stajaše na stajalištima, uto eto i tog Beograda, Cigani nagrnuše na levi prozor, šta je, čamci na Savi, jedan objasni da su to naši reprezentativci. Od Sajma gužva, sve sam autobus, pade odluka da se istovare u Sarajevskoj, pozdravismo onog Dragana Markovića, koji beše izašao iz prvog autobusa, neće za Požarevac, ovo će biti dovoljno.
Udariše uzbrdo raskopanom Nemanjinom, saviše levo kod zgrade Vlade, još uzbrdo, stadoše da se sustižu, jedan iz Osečine komanduje da ‘vataju desnu stranu, vodi račun da se kolona formira iza čela, na kome jedan nosi Miloševićev portret sa florom. Brojni snimatelji, o’zgo, iz Resavske, snimaju, onaj što komanduje pita, šta snimaju kad nijedna stanica ništa ne priča, glavonja se okreće u mestu, od Krupnja, sinoć krenuo, gde odoše njegovi, eto i Pionirskog parka, eto onog glavatog Palme, pita odakle su, požuruju ih, neće biti mesta.
Pred saveznom skupštinom stvarno gužva, ne mo’š prići, narod se sabio, napred bina, napred video-bim, napred nove i crvene zastave sa belim kvadratom u kome je znak SPS-a, napred transparenti, ispisane poruke, ima ih na aluminijumskim folijama, i na drugi materijal, ima i onaj, kad sebe, plakat Miloševića „Glasajte za istinu“. Na onom velikom televizoru na bini pojavi se lik Slobodana, mikrofoni uhvatiše povike od bine „Slobo, Slobo“, masa prihvati, sve se diže, bi svega, bi, Ovo je Srbija, izneše kovčeg, na prozoru Skupštine pojavi se nosati portret Šešelja, radikalno se javiše radikali, opet bi svega, završno bi glumica, Do konačne pobede, svak viknu kol’ko je mog’o, bi kraj, nasta razlaz, svak udari svojom prečicom, primetismo kako Vučić i Nikolić žurno, i odgovorno, ulaze u republičku skupštinu, narod stade da se smandrljava Nemanjinom, sustiže nas jedan sa kokardom, sav se iščevrljuje po onim šinama, od Zvornika, doš’o bolan, mor’o doći da ga isprati, da brani Karadžića i Mladića, da jednom stvore Srbiju, veliku, moraju Rusi da pomognu, ništa više, i ode za svojim autobusom. Pred železničkom stanicom tovarenje, ulazimo u autobus na redovnoj liniji za Valjevo, ulaze dvojica sa bedževima Miloševića, što nisu sa drugovima u besplatnom autobusu, ko, gde će sa takvima, pet godina ih nema nigde, sad svima puna usta Miloševića, četvrti dan oni dolaze, sve o svom trošku…
Dragan Todorović
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
