Zakup zemljišta, tvrdi Bobić, jeste pravi način da se Beograd gradi, a cilj su nova radna mesta i dizanje građevinarstva i projektanata na noge. Poslovni aranžmani za izgradnju stvar su investitora, njihovi su ulaganje, rizik i dobitak
Beograd je danas gradilište na kojem se zida oko milion po kvadrata poslovnog i stambenog prostora, a ipak se ne primećuje da investicione želje jenjavaju. Glavni gradski arhitekta Đorđe Bobić kaže u razgovoru za „Vreme“ da u Beogradu u poslednje tri godine postoji glad za poslovnim prostorom, naročito za kancelarijama i tržnim centrima. „Trenutno imamo pet zahteva investitora da grade šoping-centre, mada su, pored Merkatora, dva u izgradnji u Novom Beogradu. Jedan je kod palate Ušće, gradi ga korporacija MPC na oko 100.000 kvadrata građevinskog prostora, a drugi pravi Delta u bloku 67. Osim šoping-centra na oko 50.000 kvadratnih metara i oko 35.000 kvadrata garaže, Delta tu gradi i naselje za Univerzijadu 2009. sa oko 30.000 kvadratnih metara poslovnog prostora. U Novom Beogradu ukupno je ‘u proizvodnji’ preko 400.000 kvadrata poslovnog prostora, a postoje zahtevi investitora za nalaženje lokacija za otprilike još toliko“, priča Đorđe Bobić. On ističe da je naročito velik pritisak na blok 26, između sportske hale Arena i Palate federacije, gde je prema Generalnom planu do 2010. moguće sagraditi oko 350.000 kvadratnih metara poslovnog prostora sa rezidencijalnim delom.
KULA: „U bloku 26 dve zgrade su započete, ali iza njih sve do Arene je prazan prostor. Neka belgijska firma nudila je da tu napravi najvišu zgradu u Evropi, nekih 500 metara u visinu i da levo i desno nema ničeg više. Mislim, bez dileme, da to Novom Beogradu ne priliči. Nisam sklon velikoj kuli koja tako falusno treba da nam reprezentuje moć para. Mislim da je taj prostor primereniji konceptu down towna, sa pešačkim ulicama, snabdevanjem iz podzemlja i sa pet-šest visokih zgrada kao što je palata Ušće, sa potpuno popunjenim prizemljem i sa parkom u sredini.“
Bobić predviđa da će ogroman pritisak na Novi Beograd rasti. „On je već bukvalno zatrpan i počinje problem s nedostatkom lokacija koje možemo da ponudimo tržištu.“
IMIDŽ: Bobić podseća da je gradske vlasti posebno osokolila odluka magazina „Fajnenšel tajms“ da Beograd proglasi gradom budućnosti, iz čega je izvukao pouku da je Evropa konačno prepoznala Beograd kao mesto interesantno za izgradnju. Promenilo se i ponašanje ljudi koji dolaze u grad. „Svakodnevno su mi u kancelariji investitori, prvo dođu s nekom rezervom i grčem zbog onog što su o Srbiji primili preko svojih medija, a posle dva dana kažu da je ovde super i da bi tu želeli da žive. Pričaju da su ovde ljudi divni, smeju se, veselo je, žene su prelepe, atmosfera je sjajna, nigde nisu tako proveli celu noć. Ali suština, ono što je vezano za posao, jeste da oni ovde nalaze mesta preko kojih mogu da realizuju svoj posao, bilo da je reč o brokerskim firmama, konsultantima, projektantima, građevinarima. Ukratko, imaju s kim da rade“, iznosi Bobić. Problem, međutim, nastaje kod cena. „Sve usluge, osim zemljišta, potpuno su im prihvatljive, jer su nekoliko puta jeftinije nego u Evropi. Ali, strani investitori teško razumeju zakup, ta cena njima liči na tržišnu vrednost zemljišta kad ga kupuju u vlasništvo. Pokušavam da im objasnim da novac koji daju za zakup nije profit, nego se do poslednjeg dinara troši na izgradnju infrastrukture. Kad, recimo, plati 500 evra po kvadratu izgrađene površine za zakup zemljišta na 99 godina, investitor posle daje smešnu sumu od nekoliko evra mesečno za zakup ostalog zemljišta, onog koje nije pod zgradom“, objašnjava Bobić. Zakup, tvrdi, jeste pravi način da se Beograd gradi, a cilj su nova radna mesta i dizanje građevinarstva i projektanata na noge. „U Novom Beogradu je poslednjih pet godina broj radnih mesta povećan sa 40.000 na 85.000. On polako preuzima ulogu Cityja i to će da kulminira sa blokom 26, gde ćemo napraviti beogradski down town. Međutim, u Novom Beogradu investitori i oni koji koriste taj prostor gunđaju da nema dovoljno mesta za zabavu i da moraju da odlaze u stari deo grada. Iz toga proizlazi opasnost da se izvrši potpuna polarizacija: ovde biznis i pare, tamo umetnost, kultura i laka šetnja uveče. Zbog toga sam počeo da forsiram priču da se izgradnja nekih važnih kulturnih institucija, kao što su opera, galerije itd. usmerava ka Novom Beogradu.“ Bobić iznosi plan da se opera i balet isele iz Narodnog pozorišta na nov prostor od oko 30.000 kvadratnih metara na ušću, između Muzeja savremene umetnosti i Palate federacije, na kojem će dobiti salu sa 1500 mesta. Uz operu treba da bude sagrađen komercijalni prostor na oko 20.000 kvadrata sa kafićima, galerijama, prodavnicama brendova, koji bi na neki način „izdržavali“ operu.
INVESTITORI: Na pitanje čiji je sve to biznis, Bobić kaže da će grad opremiti zemljište infrastrukturom a investitori će platiti naknadu gradu. „Poslovni aranžman za izgradnju, recimo bloka 26, stvar je investitora, njihovi su ulaganje, rizik i dobitak. Grad će biti potpuno zadovoljan da dobije naknadu da bi opremio zemljište, da se tu gradi i da se nađe 20.000 radnih mesta. Biće zadovoljan i što će neke firme tu raditi i što će plaćati porez. Prosta računica. Zato i jesam poklonik investicionog urbanizma.“
MOST I METRO: „Velike investicije, kao što su metro ili unutrašnji magistralni poluprsten sa mostom preko Ade i tunelom ispod Dedinja, projekti su na kojima grad mnogo radi“, kaže Bobić. „Pre nekoliko dana potpisali smo ugovor sa EBRD-om o 65 miliona evra kredita za most, s tim što će ostatak cene celog projekta sa prilaznim putevima, do 140 miliona evra, grad pokriti iz drugih kredita i iz svog budžeta. Cilj je da se bitno poboljša saobraćaj u gradu i da se omogući građevinarima da učestvuju u kapitalnom poslu. Most na Adi zaposliće desetak hiljada ljudi, omogućiće našim firmama da dođu do kapitala i kupe novu tehnologiju i mašine.“ Glavni gradski arhitekta najavljuje da će gradnja metroa početi 2008. i da će biti završena 2011. Posebno naglašava da će ovo gradilište zaposliti oko 50.000 ljudi.
Bobić ističe da mu je cilj da pripremi sve što može budućim glavnim arhitektama da bi počeli da prave savski amfiteatar. „Problem je ŽTP Beograd, koji nerado ustupa prostor ka Savi, pa imamo dogovor da železnica uporedo sa gradnjom stanice Prokop oslobađa svoj prostor. To je vlasništvo Republike Srbije i moraće da bude vraćeno gradu da bi stvorio deo Beograda na Savi, s obe strane.“
KULTNO MESTO: Glavni gradski arhitekta ne želi ni po čemu da istakne neku zgradu, niti da pominje brojne koje je projektovao. Kao zanimljivost pominje „plombe“, nove zgrade u starom okruženju. Ipak, otkriva: „Moje kultno mesto je, nažalost, bombardovano. To je Generalštab. Kad sam bio student, moj profesor Nikola Dobrović ga je napravio i to je prvo mesto posle Drugog svetskog rata koje je u Beogradu zidano s konceptom. Nije istina da je to Sutjeska, to su kasnije improvizovali, nego beogradski reprezent moderne arhitekture, najvišeg mogućeg dometa u to vreme u Evropi. Sad Vlada Srbije ustanovljava zaštitu Generalštaba kao spomenika kulture i on će biti prodat, ali će investitor imati obavezu da fasadu vrati u prvobitni oblik, a unutra nek radi šta hoće.“
Bobić otkriva da su počele da mu stižu ponude za zadužbinarstvo: „Novac za izgradnju Gradske galerije grad će obezbediti iz svog budžeta, takođe i za operu, mada tu postoji mogućnost partnerstva sa privatnim kapitalom. Nemamo ništa protiv. Ima zainteresovanih i domaćih i stranih biznismena, neki ozbiljni domaći privrednici žele da imaju pločicu na tom zdanju. I treba.“
Nazivi kao što su City i Wall Street malo su istrošeni, ali Bobić kaže da nije uspeo da pronađe odgovarajuća imena za nove biznis delove Beograda. „Možda ćemo na jesen raspisati konkurs za nazive novih mesta. Imamo Skadarliju, Terazije, Savsku padinu, Kosančićev venac, imena koja su postala beogradski brend. To što se događa u Novom Beogradu dobiće ime, Beograđani umeju da ih smisle. Recimo, Šest kaplara meni fantastično zvuči.“
Bobić tvrdi da nije tačno da su poslovne zgrade pokupile sav zeleni prostor. „Na osnovu urbanističkih planova, Beograd ima više zelenila nego bilo koji drugi evropski centralni grad, u proseku 30 kvadratnih metara po stanovniku u širem centru. Norma Generalnog plana je 12 kvadrata i jasno da je to manipulacija, jer u centralnoj zoni možda ima sedam kvadrata. Međutim, ne mora svaki deo grada, kao po utopiji iz vremena komunizma da ima iste uslove, to ne postoji nigde na svetu. Francuzi iz centra Pariza idu u Bulonjsku šumu, Bečlije u Prater, pa ćemo mi u Topčider, na Tašmajdan ili na Avalu.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
