Venac, Jova i „profesorkin đak“

Njih osmoro sklonilo se u hladovinu starinskog trema ispred obližnje spomen-kuće vojvode Dobrnjca. Ljubazno pozdravljaju troje nepoznatih pridošlica.

„Dobar dan. Odakle ste? Iz Beograda? Došli i vi da vidite? Ako, neka… Jelo, daj ljudima kajsije da se najedu, oni su u Beogradu gladni.“

Pred neznancima niko, naravno, neće da širi priču i objasni kako je pomenuta glad nastupila, ali to se u tom društvu valjda podrazumeva. Sve je u Srbiji, veruju, krenulo po zlu posle Pokojnika… A te nedelje, 9. jula 2006, i oni i tročlana ekipa „Vremena“ nalaze se u poseti njegovom grobu – u dvorištu Nemanjine 33 u Požarevcu, pod starom lipom.

BOŽURI SU NEGDE: Jedino što ukazuje da se na toj adresi događa nešto neobično jeste knjiga žalosti ispred kapije – podebela sveska, pokojnikov portret u koloru i veštački cvet. Poruka raznih, na raznim jezicima, uglavnom već viđenih. „Bilo je časno živeti s Tobom“, piše na jednom mestu, ali svako poređenje s Kućom cveća i pokojnim Brozom ubrzo će biti ostavljeno po strani: Užička 15 u Beogradu i Nemanjina 33 u Požarevcu razlikuju se baš onoliko koliko se Slobodan Milošević razlikovao od Josipa Broza.

Izvesni Jova, dežurni tog dana, sumnjičav je već na prvi pogled – tek pridošli Beograđani ne upisuju se u knjigu žalosti, objašnjavaju kako će sveće ispred kapije upaliti kasnije, na objašnjenje da cveće mogu kupiti iza ćoška ne reaguju. Valjda zato i napominje: „Sad možete da uđete, a ja i ti, dečko, dogovorićemo se šta ćeš da slikaš… Samo grobnicu, objekat ne smeš.“ Pre prolaska kroz kapiju, teško je zaboraviti mnogo puta prepričane fakte: kuća je pripadala porodici Mirjane Marković s majčine strane, plac je proširivan nekoliko puta (najpre je gazdarica jednostavno uknjižila na svoje ime 11,43 ara, zatim je 5,74 poklonjeno sinu Marku Miloševiću, da bi familija kasnije kupila još 15 ari), a na tom prostoru postoje ukupno tri kuće (jedna je nasleđena, kuću vojvode Dobrnjca koja će kasnije biti pretvorena u Muzej, Marku je poklonio Dobrnjčev naslednik, dok je treća nikla iza te dve starije). Teško je, naravno, zaboraviti i nikad potvrđene priče: mnoštvo detalja o neviđenoj raskoši koja se nalazi iza nekad večito zatvorene kapije. Međutim, putnik namernik koji očekuje da će ugledati sve to o čemu se pričalo, džaba je dolazio. Staza ka dvorištu oivičena je dva metra visokom, uredno potkresanom živom ogradom dužine desetak metara. Kamenom popločanom stazom zatim se stiže do kuće, verovatno one stare, sad renovirane i ni po čemu posebne: približno 200 kvadrata, prizemlje i potkrovlje, terasa s prilično neukusno urađenom kopijom neidentifikovane antičke boginje, veliki prozori s modernim belim roletnama. Na prozorima su plastične žardinjere s muškatlama, ali osim toga ništa ne upućuje da u kući ima života – zatvorene su sve roletne i sva vrata.

„Ko ovde živi?“, pitamo Jovu koji nas u stopu prati.

„Ne znam ja. Nećemo sad o istoriji“, šturo objašnjava on.

Posle žive ograde, frontalnog pogleda na kuću i na lepo negovan travnjak, konačno se vidi i famozna stara lipa – s desne strane kuće, na svega nekoliko metara od druge terase. Pod njom jednostavna grobna ploča s imenima pokojnika i njegove još žive supruge. Kamenom popločana staza, cvetna leja s crvenim i belim begonijama, u vrhu ploče aranžman od veštačkog cveća, oko njega dve posude s grobljanskim hortenzijama, a na samoj ploči veza poluuvelog cveća. Iza ploče, dve simetrično postavljene plastične žardinjere i između njih staklena vaza u kojoj, osim nekoliko uvelih cvetova, nema ničega. Na kanapu razapetom između stabla lipe i cvetne leje, samo jedan venac: „Slobodanu Miloševiću s poštovanjem, Dragoljub Milanović“. Na svega nekoliko metara od groba, drvena ograda deli ovo dvorište od susednog (ili zaklanja pogled na novu kuću?), a nedaleko odatle postavljen je i platneni zastor. U prevodu: sem stare lipe, kuće i ne preterano velikog dvorišta ispred nje, u Nemanjinoj 33 ne može da se vidi ništa drugo.

„Gde su oni božuri?“, opet pitamo Jovu, koji strpljivo čuva „objekat“ od fotoaparata.

„Oni su na drugom mestu.“

„Kako na drugom mestu? Pisalo je da su doneti s Kosova i posađeni ovde na Vidovdan.“

„Tamo su. Na drugom mestu.“

„Gde tamo? Baš sam htela da ih vidim, pisalo je da su ovde.“

„Šta se piše, to ja ne znam. I šta si ti došla ovde, mene nešto da ispituješ?“, postaje vidno nervozan.

Tek objašnjenje da je jedan član ekipe bio „profesorkin đak“ i da je „iz sociologije kod nje imao desetku“ donekle umiruje strasti. Ne priča Jova mnogo ni posle toga, ali uspeva da promrlja kako je „malo znao Predsednika“, kako ne živi u Požarevcu, već „tamo“, kako nedeljom dolazi dosta ljudi. Tokom otprilike deset minuta posete, pored novinara „Vremena“, na grobu je bio sredovečni bračni par iz Novog Sada („Došli smo ovde u posetu, pa je šteta i ovo ne videti.“) i jedna majka s ćerkom (ležerno odevene, samo su fotografisale grobnicu i otišle).

BANANE IZ EGIPTA: Odmah pored kapije, nalazi se ulaz u spomen-kuću vojvode Petra Dobrnjca – za objekat je nadležan požarevački muzej, ali su i imanje i kuća navodno u posedu familije Marković–Milošević. U idiličnom ambijentu sa sve starinskim bunarom, šljivama dženarikama i drvenim tremom, okupljena je goreopisana ekipa hodočasnika – grobnicu su već obišli i sad malo odmaraju. Tu su dva sredovečna para pristigla iz daleka, tri vremešne Požarevljanke i dežurna aktivistkinja udruženja Sloboda koja brine za goste, služi ih kajsijama i deli džepne kalendare s Predsednikovim likom. Pošto smo ponuđeni kajsijama, razgovor kreće prirodnim tokom: Slobina sahrana („Bio sam ja i u Beogradu, i ovde sam čekao pet sati da uđem. Od nas je išlo šest autobusa, a oni pišu kako je bilo par ljudi.“), skromnost čitavog kompleksa („Kad čovek čita u novinama, rekao bi ko zna šta tu ima, a ovo ima svaki prosečan Srbin u svom dvorištu.“), arhineprijatelji („Ma, novinari su šljam jedan. Nekad sam čitao „Politiku“, ali nije to više kao pre. Oni pišu kako im se kaže.“). Idilu donekle kvari Jova koji malo-malo dolazi i odvlači po jednog gosta (bilo je valjda ono: „Ovi su mi nešto sumnjivi, ne pričaj s njima.“), pa na kraju ostajemo sa samo dve druželjubive Požarevljanke. Pitamo za božure.

„Ma nema ništa od toga, to su pisali da je Vučelić doneo s Kosova i posadio, ali gde će Vučelić to…“

„Zar nije bilo da ih je posadio Dačić?“

„Eto, vi ste pročitali Dačić, a ja da je Vučelić. Ma, ništa od toga nema, to samo tako pišu.“

„Ali, Živka, zašto ih i ne bi posadili? Njega su oteli za Vidovdan, a to se donese s korenom u najlon kesi?“

„Jeste, ali zašto pišu o tome? Donela sam tako i ja bananu iz Egipta, pa nisu pisali.“

„Što ne bi pisali? Ti si bananu donela sebi, a ne za grob.“

„Ma, ne znam. Samo sam počela da čitam, pa kad sam videla da pišu kako ne valja, nisam išla dalje.“

Druga tema koja izaziva sukobe jeste snajka Milica. U pola glasa objašnjavaju da ona nije živela tu, već je „napravila svoju kuću“, jer „znate, oni nisu bili venčani, već su živeli onako“, da joj je otac umro, a da majka radi u nekoj banci.

„Jadni ljudi, nije ni njima lako“, skrušeno komentariše reporter „Vremena“, posle čega nastupa pravi verbalni rat prisutnih dama…

„Sad je Milica u Moskvi, ali ranije nisu mogli nigde da maknu. Teško je to…“

„Šta, nisu mogli nigde? Ko je njih dirao? Viđali su je u gradu i Jeca, i Goran, i svi. Išla je žena sa svojim detetom.“

Niz sličnih komentara prekida aktivistkinja Slobode. Objašnjava kako u Dobrnjčev muzej, koji smo hteli da posetimo, ne možemo da uđemo jer „Jova nema ključ“ i, već vidno nervozna, kao da jedva čeka da se sumnjivi gosti udalje.

A gosti, šta će… Poželeše im prijatan dan i uputiše se na izvanrednu teletinu s povrćem. U Beogradu se, uostalom, gladuje.