Recimo istinu o Kosovu

Da li da govorim golu istinu, ma kakva ona da je, uz rizik da ispadne da širim defetizam, ili da izbegavam istinu kako bih bio u trendu širenja patriotizma – ovako, pitanjem, ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković počinje razgovor za „Vreme“, čija je prva tema bila sudbina kosovskih pregovora. Usvojivši predlog da govori nepopularnu istinu, Drašković kaže da „ono što naša javnost mora da zna nije naročito obećavajuće, jer je raspoloženje u Kontakt grupi, koja je dobila mandat od Saveta bezbednosti UN-a da predloži konačno rešenje novog statusa Kosova, takvo da se ide na opciju izuzimanja Kosova, ne samo iz državne vlasti Srbije nego iz državnih okvira Srbije“.

„Na poslednjem sastanku Kontakt grupe u Briselu, pet od šest članica saglasile su se da bi taj novi status Kosova trebalo da bude neka vrsta nadgledane nezavisnosti („supervised independence“), slično, verovatno, statusu koji je imala Austrija posle Drugog svetskog rata sve do 1955, kada je stekla nezavisnost. Rusija, šesta članica Kontakt grupe, ima stav da bi takvo rešenje moglo biti prihvaćeno, ako bi se do njega došlo sporazumno“, objašnjava Drašković.

„VREME„: Da li to znači da bi Rusija stavila veto na nametnuto rešenje, kao što se u Srbiji neki nadaju?

VUK DRAŠKOVIĆ: Nemamo pravo da ponavljamo grešku Miloševićevog režima i da nade naroda ugrađujemo u veto bilo koje velike sile. Velike sile imaju svoje velike interese, i one govore jezikom tih interesa. Ono što je Rusija učinila je maksimum na koji smo mogli da računamo. Jasno je istakla svoj stav da je Srbija država kao što su i druge države, bilo one velike ili male. Drugi stav Rusije je da Kosovo ne može biti nikakav poseban, unikatan slučaj, nego da će, ma kakvo rešenje bilo, ono imati status presedana, pa će se na njega moći pozivati i u Abhaziji, Osetiji, Karabahu, širom Evrope. Ovakav stav Rusije je već dao određene rezultate. Od veoma čvrste pozicije da Kosovo može da bude samo nezavisno, bezuslovno i potpuno nezavisno, stiglo se do sadašnje pozicije o nekakvoj nadgledanoj nezavisnosti, koja bi bila uslovljena i sedištem u UN-u, i punom primenom standarda, odnosno zaštitom prava Srba, crkava, manastira itd.

Može li Srbija da prihvati takvo rešenje?

Ne.

Šta onda dobijamo? Nametnuto rešenje?

Od trenutka kada sam preuzeo funkciju ministra spoljnih poslova držao sam se načela istine, principa da mi Kosovo ne branimo od domaće javnosti, jer ga domaća javnost ne ugrožava, nego od većinskog raspoloženja u međunarodnoj zajednici među vodećim silama. Držao sam se i principa da se u odbrani našeg zahteva da Kosovo ostane u državnim okvirima Srbije moramo ponašati veoma racionalno, vema mudro, tako da nijedan od naših zahteva niko ne bude mogao da oceni kao nerealan, pa da ga odbaci kao nerealan, nego da naši zahtevi moraju da budu veoma precizni, kratki i razumljivi, pre svega velikom svetu koji osporava naš zahtev da Kosovo ostane u državi Srbiji.

Koji su to realni zahtevi?

Moramo da se koncentrišemo samo na dva zahteva. Prvi je da prava Srba na Kosovu moraju biti zaštićena i to uz međunarodne garancije. Drugi zahtev bi bio da se međunarodno priznate granice suverene države Srbije ne mogu menjati protivno njenoj volji. Polazeći od ova dva zahteva, predstavnicima velikih sila postavljao sam pitanje: kažite nam na šta od ovo dvoje nemamo prava? Da li Srbi nemaju prava da budu zaštićeni? Jer, ta prava imaju svi drugi narodi. Da li Srbija treba da bude jedina država u svetu koja će biti tretirana kao ničija zemlja, na čijoj teritoriji mogu da se stvaraju druge države? Mislim da nismo dovoljno kapitalizovali ove činjenice u našu korist.

Zašto?

Zbog toga što je uglavnom preovlađivalo opredeljenje da moramo da govorimo ono što se sviđa većini u srpskoj skupštini i ono što se sviđa većini u Srbiji. Mislim da je tu napravljena ključna greška. Moje govorenje o Kosovu je drukčije na međunarodnoj sceni nego ovde u Beogradu. Na međunarodnoj sceni govorim najoštrije, najodlučnije, često kažu i ekstremno, ali ovde ne govorim tako, jer sam svestan svetske realnosti i opasnosti da bih takvim nastupom ovde dizao previsoko nadu, a razočaranje je veće kad se pada sa veće visine.

Ali sad se promoviše „glasnije govorenje“ kao nešto produktivno. Kažu, „govorimo glasnije da bi nas bolje čuli„.

Mislim da niko tako odlučno kao ja nije dizao ton na međunarodnim skupovima, na susretima sa šefovima država, ministrima spoljnih poslova. Pitanja koja sam im postavljao bila su takva da na njih nisu imali odgovor. Verujem da je i pod utiskom tih argumenata koje sam iznosio dolazilo do revidiranja njihovih stavova, u početku izuzetno tvrdih i možda i arogantnih. Evo nekoliko primera. Osnovna teza Martija Ahtisarija za nezavisnost Kosova je ta da je Kosovo nekakav unikatni slučaj i da ne može biti presedan za bilo koji drugi problem. Moj odgovor je bio da ne smeju proglašavati Kosovo za unikat, nego bi bilo jednostavnije da proglase Srbiju za unikatni slučaj i da kažu da sve države na svetu imaju pravo na svoje međunarodno priznate granice, osim Srbije. Pitao sam svuda, uključujući i NATO, na čijim sastancima sam nekoliko puta učestvovao, zbog čega ste 1999. bombardovali Srbiju? Da li zbog toga da na teritoriji Srbije stvorite još jednu albansku državu ili da biste sprečili, okončali humanitarnu katastrofu nad albanskom većinom, kako se zvanično to objašnjavalo? Odgovor je – da bi se sprečila humanitarna katastrofa. Kontrapitanje je odmah na osnovu čega sedam godina posle Miloševićeve kapitulacije zahtevati od Srbije da prihvati osnivanje nezavisne države Kosovo? Kontakt grupi i Savetu bezbednosti uvek sam govorio – očekujem od vas makar toliko da poštujete povelju UN-a koliko je tu povelju poštovao i NATO kao ratni pobednik 1999. godine. Jer, NATO kao ratni pobednik nije rešio da menja državne granice Srbije, nego je ispoštovao te državne granice, što je potvrđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti.

Pa ipak smo došli do toga da na početku razgovora kažete da situacija nije obećavajuća.

Mislim da je obaveza da narodu Srbije kažemo – ljudi, preovlađuje mišljenje među velikim da Kosovo treba da dobije neku formu nezavisnosti. Mi činimo sve i činićemo sve da ih uverimo da je to višestruko nepravično i opasno rešenje i za stabilnost Kosova, i Srbije, i celog ovog regiona. Ako ipak odluče po pravu sile, mi se sa tim rešenjem nećemo saglasiti i nećemo ga prihvatiti. Smatraćemo ga za Srbiju i srpski narod nelegalnim rešenjem.

Šta ćemo onda imati?

Šta možemo više od ovoga da uradimo? Da još jednom objavimo rat NATO-u i celom svetu? Ovo je ona obaveza koju dugujemo narodu. Možemo i na drugi način, da govorimo kako niko na svetu ne govori o nezavisnosti, kako je srpska karta veoma jaka i onda odjednom eksplodira grom i narod sazna da je jaka karta izgorela. Šta tad?

Učestale su spekulacije o potencijalnoj trgovini Kosovom. Pominju se i neke navodne Ahtisarijeve „šoping liste„.

Mislim da su to najobičnije spekulacije i glasine. Jednoga dana će se verovatno pisati knjiga sastavljena od tekstova takozvanih patriota koji su lansirali sve i svašta, pod izgovorom da brane Kosovo. Mislim da bi naša pozicija danas bila takva da bismo sačuvali Kosovo u državnim okvirima Srbije da je bilo manje tih grlatih i gromovitih takozvanih patriota koji su Kosovo branili od Srba, a ne od onih koji ugrožavaju opstanak Kosova u državnim granicama Srbije. Još pre dve godine sam rekao i izazvao najgore moguće reakcije protiv sebe – da je bezuslovno ispunjenje haške obaveze uslov da odbranimo Kosovo. Govorili su da konstruišem, da Hag i Kosovo nisu ni u kakvoj vezi. Bili su, sad se vidi da i dalje jesu u vezi. Uklanjanjem haške prepreke, recimo, pre dve godine, mi bismo još tada ušli u Partnerstvo za mir, uveliko bismo potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om, imali status kandidata koji danas imaju Makedonija i Hrvatska i verovatno već bili pred vratima NATO pakta. U takvim okolnostima, pregovori o konačnom statusu Kosova čekali bi dok Srbija ne uđe u sastav NATO pakta. A kada bismo postali članica NATO pakta, Kosovo bi samim tim ostalo u državnim granicama Srbije, jer ne znam ni jednu državu NATO pakta čija je država razbijana.

Ali sad smo tu gde smo.

Najlakše je reći „tu smo gde smo“. Hoće li Srbi ikad da ozbiljno promišljaju o sopstvenim greškama? I sada raste rejting političkim snagama koje su svojom politikom dovele dovde da veoma lako Kosovo može da bude proglašeno za nezavisno, a da Srbija sklizne u međunarodnu izolaciju. Čiji rejting pada? Političkih snaga koje su upozoravale na katastrofičnost jedne antievropske, antihaške politike u zemlji.

Kritikovaće vas zbog te tvrdnje da i narod snosi krivicu za stanje u kome smo.

Je li opet treba istina ili udvaranje? Ja konstatujem da sam te 1990. godine zajedno sa SPO-om bio proglašen za jeretika, otpadnika od nacije, zbog toga što sam tada, kad je najmanje 80 odsto Srba u Srbiji i svih 100 odsto Srba u Bosni i Hrvatskoj, Miloševića proglašavalo za ikonu, za sveca, upozorio da je on najveća nacionalna nesreća u istoriji srpskog naroda. Je li se pokazalo da sam bio u pravu? Jeste. Je li se pokazalo da je ogromna većina srpskog naroda tada bila u zabludi? Jeste.

Ovih dana bi trebalo da bude promovisan Akcioni plan saradnje sa Haškim tribunalom. Znate li nešto o tom planu?

Znam u osnovnim konturama. Taj bi plan trebalo da obnovi poverenje na relaciji Beograd–Hag i na relaciji Beograd–Brisel, jer je poverenje na obe linije poljuljano. Istovremeno, taj plan ne može nikako biti zamena za hapšenje optuženih i njihovo izručivanje Tribunalu. Evropski komesar za proširenje Oli Ren je, sedeći ovde gde sad sedimo, pre neki dan bio veoma jasan – funkcija Akcionog plana je da ubrza proces hapšenja, nikako da bude zamena za hapšenje. Podmetnut je neki optimizam koji se bez razloga proširio Srbijom. Čemu to? Zašto varati narod? Kažimo mu istinu, da nema tog akcionog plana koji će dovesti do obnove pregovora o asocijaciji i pridruživanju sve dok ne bude ispunjena obaveza prema Tribunalu.

A nije sve ni u isporučenju optuženih. Od obnove poverenja Srbije i EU-a zavisi mnogo toga, pre svega, da li Srbija može dobiti praktično status kao da je već potpisala Sporazum o asocijaciji i imati pristup tzv. pretpristupnim fondovima. Može. Da li Srbija može da dobije dodatnu ekonomsku i politički podršku od EU-a? Može. Da li Srbija može posebno biti podržana od EU-a da što pre dođe do relaksacije viznog režima? Može. Sve to zavisi od obnove poverenja između Beograda i Brisela.

Prema nekim navodima, u pisanju Akcionog plana sporna su dva stava, jedan prema kome bi sve službe bezbednosti trebalo da budu pod kontrolom vlade, i drugi koji se odnosi na budućeg koordinatora tih službi i cele akcije.

Ko će biti taj koordinator i službi i akcije potere za optuženima, ne znam. Ono što znam je da će Vojislav Koštunica pre svega da se osloni na Akcioni plan Hrvatske iz onog vremena kad se Gotovina bio pojavio kao nepremostiva prepreka Hrvatima na putu ka EU-u. Znam i to da EU insistira bezuslovno na radikalnoj reformi službi bezbednosti, i na otvaranju dosijea i na demokratskoj kontroli rada svih službi. Nije to uslov da bismo nastavili pregovore, ali to će biti uslov da bismo mogli da potpišemo Sporazum o statusu zemlje kandidata.

Pojavio se i ministar Mlađan Dinkić sa Planom plus, sa zahtevima čije bi nas ispunjenje sve obradovalo, ali ne znamo koliko tome smemo da se nadamo.

Može da bude kontraproduktivno mešati finansijsku pomoć Evrope sa obavezom hapšenja optuženih za ratne zločine. Nisam video taj projekat o Akcionom planu plus, ali je sigurno da niko u Briselu neće prihvatiti trgovinu – mi vama pare, a vi nama optužene za zločine. Izručenje optuženih traži se bezuslovno. Mi nismo u poziciji da ucenjujemo.

Na čemu je onda baziran taj Plan plus?

Opet ću reći – ako razočaramo i sa Akcionim planom i ako taj akcioni plan ne bude finalizovan izručenjem optuženih, onda je besmisleno razgovarati o bilo kakvim plusevima, planovima plus ili super plus, jer ničeg od toga neće biti. Ako, međutim, jedan dobro sastavljen akcioni plan brzo dovede do isporučenja optuženih Tribunalu u Hagu, onda, i to po isporučenju optuženih, kako bi se odbio svaki prizvuk trgovine, sva vrata na koja bude kucala Srbija u Briselu biće širom otvorena, pa i vrata za otpisivanje oko milijardu dolara duga Pariskom klubu.

Svašta se još u tom planu pominje, vize, na primer.

Ne treba manipulisati. Ima nekih stvari zbog kojih potpuno ukidanje viznog režima sa Srbijom nije moguće. Ne može biti ukinut vizni režim dok ne bude uspostavljen sistem tzv. integrisanog upravljanja državnom granicom, da svi prelazi budu pod civilnom kontrolom, kompjuterizovani, povezani između sebe i sa evropskim sistemom. Srbija je daleko od ispunjenja tog uslova.

Zašto?

To treba pitati MUP, koji u ovom pogledu mnogo kasni. Drugo, Srbija je otišla daleko sa biometrijskim pasošima, ali se donedavno nije znalo šta će pisati na koricama tog pasoša. Sada znamo ime države, ali joj ne znamo granice i ne znamo ko su joj građani. Vode se pregovori o statusu Kosova, oni su pregovori i o državnim granicama Srbije, odnosno, pre svega, pregovori o državnim granicama Srbije. Ono što možemo i što Ministarstvo spoljnih poslova čini, jeste da ubedimo što veći broj zemalja da na bilateralnoj osnovi dođe do relaksacije viznog režima. Uskoro ovde očekujem najviše predstavnike Ministarstva spoljnih poslova Italije, da bi s nama potpisali Sporazum o bilateralnoj relaksaciji viznog režima, koji će se odnositi na studente, naučnike, istraživače, sportiste, biznismene, bolesne ljude kojima je potrebno lečenje itd.

Posle razvoda sa Crnom Gorom, jedan broj ambasadorskih mesta ostao je upražnjen, kada će biti izabrani novi ambasadori?

Nadam se uskoro.

Šta to znači? Ima li istine u onim spekulacijama da novi ambasadori ne mogu biti izabrani pre nego što Skupština Srbije i zvanično izabere ministra spoljnih poslova samostalne Srbije?

Nesporno je da Skupština mora da se izjasni o izboru svakog ministra, pa i ministra spoljnih poslova. Kad bi bilo drukčije, bio bih žestoko protiv. Ali ovo nema veze s tim. Ministarstvo spoljnih poslova je sutradan, po upražnjavanju tih mesta imalo spremnu listu kandidata kojima raspolaže. Nažalost, u ovom trenutku procenjujem da tzv. karijernih diplomata toga profila u Ministarstvu spoljnih poslova nema da bi pokrili neka mesta kao što su Moskva, London, Madrid, Rim i da ne nabrajam dalje. U svakom slučaju nadam se da će veoma brzo biti okončane kosultacije između premijera i predsednika oko tih nekoliko mesta. Što se mene kao ministra tiče, ovde ništa ne kasni.