Kako sačuvati zdrave generacije koje će za dve decenije biti okosnica razvoja države
Nedelju dana je prošlo, a da se niko nije oglasio povodom intervjua sa Predragom Vranešom objavljenog u „Politici“ u nedelju 13. avgusta. Da odmah razjasnimo: ko je Predrag Vraneš i šta je to izjavio.
Predrag Vraneš je završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu, magistrirao računarske nauke na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, radio tamo neko vreme kao asistent, a zatim u istraživačkom centru IBM-a Tomas Votson. Vraneša pamtimo i kao uspešnog sportistu – golmana vaterpolo reprezentacije.
U pomenutom intervjuu Vraneš je izjavio da će Srbija tek 2020. godine biti primljena u članstvo Evropske unije, i da je to jedan od zaključaka iz studije u kojoj je, kao jedini Srbin, učestvovao zajedno sa 1.656 vodećih menadžera iz stotinu zemalja sveta. Studiju pod nazivom Predviđanje 2020. organizovao je ugledni britanski poslovni časopis „Ekonomist“.
Oduvek sam verovala ljudima koji iza sebe imaju rezultat. Čovek koji je sa vaterpolo reprezentacijom dostigao najveće moguće domete u sportu, i koji se u životnoj borbi za dobar rezultat jedini iz naše sredine našao u grupi odabranih po kriterijumima „Ekonomista“, svakako zaslužuje pažnju.
Za uvod dovoljno.
Analizirajmo sada Vranešovu izjavu. Šta će konkretno, odnosno pojedinačno značiti za građanina Srbije da nas Evropska unija primi u svoje članstvo tek 2020. godine. Za dete koje ove godine polazi u prvi razred osnovne škole to znači da će skoro cele svoje školovanje u trajanju 16 godina (osnovna 8, srednja škola 4, i fakultet 4 godine) provesti u atmosferi iščekivanja nečeg za šta još nismo, po mišljenju pojedinih, sposobni. Ne preti li, realno, tom naraštaju frustracija, koja će biti po zemlju pogubna posle 2020. godine, jer će ta generacija tada biti nosilac razvoja.
Drugi primer su mladi, fakultetski obrazovni ljudi, koji su redovno završili školovanje i koji sad imaju 24 godine. U narednih 14 godina, koliko nas deli, prema mišljenju 1656 vodećih svetskih menadžera, do ulaska u Evropsku uniju, ova generacija u naponu stvaralačke snage biće neiskorišćena. Šta će to značiti po njih same nije teško pretpostaviti. Oni će u vreme našeg projektovanog ulaska u EU imati već 38 godina. Ozbiljno treba da se zapitate da li smo dovoljno bogati da za druge školujemo stručnjake, jer je prirodno da će u navedenim uslovima većina kvalitetnih napustiti zemlju (ekonomska migracija).
Broj stanovnika Srbije obuhvaćenih sa ova dva primera činiće za dve decenije trećinu radno sposobnog stanovništva. To vreme će proleteti veoma brzo; pa zar 1986. nije bila „juče“.
Postavlja se sada ključno pitanje: da li uvažiti predviđanja vodećih svetskih menadžera da će Srbija tek 2020. godine biti primljena u Evropsku uniju ili verovati određenim političarima koji nas uveravaju da prijem „samo što nije“ i da za to treba da damo „samo određene ustupke“? Međutim, priča ovih političara traje već 6 godina. Naravno, oni su potpomognuti izjavama pojedinih političkih analitičara koje su naručene od određenih finansijskih lobija. Sve je više vidljivo da su trenutni interesi određenih grupacija (nrp. uvozni lobi) iznad opšteg državnog dugoročnog interesa. Nije li nas život naučio da trenutna zadovoljstva i koristi obavezno proizvode dugoročne posledice.
Kako prevazići ovu situaciju, odnosno kako sačuvati zdrave generacije koje će za dve decenije biti okosnica razvoja države?
S jedne strane, treba prihvatiti činjenicu da se proces globalizacije ne može zaustaviti, ali i da će njen dalji tok biti kontrolisan. To znači da će i pristupanje određenim regionalnim integracionim procesima biti rezultat dugih pregovora. Namerno koristimo termin pregovori jer je on zastupljen i u sadašnjoj zvaničnoj korespodenciji Srbije i Evropske unije.
S druge strane, treba znati da termin pregovori podrazumeva da obe strane imaju svoje uslove za pristupanje. Naši uslovi treba da budu u direktnoj funkciji očuvanja dve navedene generacije, koje će po ulasku Srbije u Evropsku uniju moći uspešno voditi državu. To znači i da se svi uslovi Evropske unije moraju već sada znati, da ih građani javno prihvate i da ih planski ostvaruju, i da u narednom periodu Evropska unija ne postavlja dodatne uslove.
Šta poručuje režim koji slavi čoveka osuđenog za genocid i zločine protiv čovječnosti? Zašto je Rasim Ljajić jedini na derbiju reagovao kako dolikuje? Zbog čega Vučić više nije mogao odlagati narodno izjašnjavanje? Gde su tu opozicija i studenti? I kako je Srbija postala umorna od lidera
“Nisam ravnodušna prema tome što neko može da me vidi, čuje ili fotografiše, ali prva reakcija mi je bila bes”, kaže za “Vreme” studentkinja Milica čiji je telefon napadnut špijunskim softverom. “Mogli su da upale kameru dok se tuširamo, pričamo privatne stvari. Nije normalno ovo što se dešava... Mislim da je takvom sloju ljudi čak neshvatljivo da nešto može da funkcioniše bez ucene, bez potplaćivanja, nego samo uz čistu volju, želju i entuzijazam da uspemo u našoj borbi”
Kada se BIA (na slici) zainteresuje za nekoga, tvrde izvori “Vremena”, preko svojih spavača u medijima ili političkim strankama pusti neku optužbu, najčešće da taj i taj sarađuje sa tajnim službama druge zemlje, da je izdajnik, strani plaćenik i slično. Na osnovu toga, od tužioca se pribavi potrebna dozvola za nadzor komunikacija, što onda predstavlja pravno pokriće za špijuniranje svake vrste
Srbija se u Evropi sada i javno naziva “žarištem” na kojem se vrbuju i za sabotaže obučavaju ruski ljudi. O tome se u Beogradu samo ćuti
Neko će reći, pa šta te čudi što su “Zvezdini” navijači razvili gigantsku fotografiju osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića i zajedno sa “Grobarima” skandirali njegovo ime? Da je bilo samo to, niko možda ne bi ni reagovao. Kao – to su već radili i šta sad? Ali sve to je začinilo ono što je pisalo ispod te slike, taj pogani poklič “Pravac Potočari”. Reč je najodvratnijoj stvari koja se ikada pojavila na toj tribini i na tom stadionu. Zbog toga bi ga trebalo zatvoriti za sva vremena
Zašto režimu trebaju mržnja i podele? Kako su na njih odgovorili studenti? Kome i zbog čega smeta Kesić i društvo iz emisije „24 minuta“? I kako su opozicione stranke završile u izbornoj fusnoti
Rušenje Vučićevog režima na izborima je dečja igra u odnosu na ono što nas čeka posle: obnavljanje do temelja razorene zemlje. Ne postoji teži zadatak od toga da se od podanika stvore građani, ali to je pitanje opstanka Srbije
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
