Na klackalici

Otkad je pre skoro jedanaest godina potpisan Dejtonski sporazum, građani Bosne i Hercegovine su devet puta izlazili na izbore, lokalne, predsedničke i parlamentarne. Na izborima zakazanim za 1. oktobar ponovo će dobiti priliku da biraju svoje predstavnike, na lokalnom, entitetskom i državnom nivou, ali ovi izbori su nešto drugačiji i važniji od prethodnih. Najpre, planirano je da međunarodni nadzor nad Bosnom, oličen u kancelariji Visokog predstavnika (Office of High Representative – OHR) bude već tokom sledeće godine ukinut ili znatno oslabljen, što znači da će novoizabrani lideri imati znatno veću slobodu odlučivanja nego njihovi prethodnici; a zatim, otcepljenje Crne Gore i najavljena nezavisnost Kosova dali su podstreke spekulacijama o novom crtanju mapa po Balkanu, a pre svega po Bosni. Ova dva faktora povisila su uloge u izbornoj trci, a kandidati kao da su se međusobno dogovorili da svojim biračima ne nude ništa osim straha i potpirivanja sukoba. Stoga je ova izborna kampanja najprljavija od rata naovamo, a retorika tako žestoka da su mnogi posmatrači, domaći i strani, počeli da strahuju da je na pomolu novi rat.

Tako dramatičan zaključak nikako se ne bi mogao izvući posmatrajući očigledan napredak ostvaren tokom jedanaest godina mira i kakve-takve demokratije: mnogo starog je popravljeno, mnogo novog se gradi, bankarski sistem konačno funkcioniše, izlozi su puni robe, a ljudi u prepunim kafićima uživaju u miholjskom letu. Ipak, čim se otvore novine a razgovor skrene na političke teme, atmosfera se menja, ton postaje povišen, teške reči sustižu jedna drugu. Dve teme dominiraju: pretnje koje stižu iz Sarajeva da će Republika Srpska, budući zasnovana na ratnim zločinima i genocidu – biti ukinuta, te pretnje iz Republike Srpske da će u slučaju pokušaja nametanja unitarne Bosne, ili ako Kosovo dobije nezavisnost – RS istupiti iz zajedničke države. Najgrlatiji u tom nadvikivanju su ujedno i favoriti u izbornoj trci: u Federaciji to su Sulejman Tihić, predsedavajući Predsedništva BiH i naslednik Alije Izetbegovića na čelu Stranke demokratske akcije (SDA), te Haris Silajdžić, bivši premijer i ministar spoljnih poslova, a sada lider opozicione stranke Za BiH; u Republici Srpskoj, to su aktuelni premijer Milorad Dodik (Stranka nezavisnih socijaldemokrata – SNSD) i predsednik RS Dragan Čavić, ispred Srpske demokratske stranke (SDS). Zanimljivo je da za sada, sudeći po anketama javnog mnjenja, vode Dodik i Silajdžić, koji su svojevremeno važili za umerenjake i reformiste, a sada prednjače u populističkom ekstremizmu. S druge strane Tihić i Čavić, lideri tradicionalno nacionalističkih stranaka, u poslednje vreme se trude da nastupaju umereno i da smire strasti, ali zbog toga zaostaju u anketama.

KO JE PRVI POČEO: Početak prljave izborne trke proglašen je, kako to biva, pucnjem iz vatrenog oružja, tačnije emitovanjem video-snimka na kome se vidi kako jedinice iz sastava V korpusa Armije BiH, pod komandom Atifa Dudakovića, ubijaju nenaoružane Srbe tokom ofanzive na Krajinu 1995. godine. Snimak, koji je premijerno emitovan 4. avgusta na beogradskom TV B92, a zatim prikazan širom Bosne, izazvao je ogorčenje u Sarajevu, gde Dudaković uživa status ratnog heroja, a u odbrani Dudakovićevog lika i dela naročito se istakao Tihić, koji je tim povodom izjavio: „Svi vi koji se zaklinjete u Republiku Srpsku kao trajnu kategoriju, dobro znate da ona ne može opstati, jer je utemeljena na ratnom zločinu, genocidu i etničkom čišćenju…“ Dan posle ove Tihićeve izjave, eksplodirala je bomba na grobu Alije Izetbegovića u sarajevskom predgrađu Kovači. Iako su se bošnjački lideri uzdržali da za ovaj vandalski čin optuže Srbe (počinilac je do danas nepoznat), eksplozija je dodatno opteretila ionako zatrovanu atmosferu.

Glasnije od bombe, u Republici Srpskoj, međutim, odjeknule su Tihićeve reči budući da su bile izrečene od strane nominalnog šefa države, a kao so na ranu došlo je njegovo grljenje sa Dudakovićem i ritualno ispijanje kafe sa Naserom Orićem, osuđenim ratnim zločincem. Sem toga, Tihić je na ovaj način nehotice podržao svog glavnog konkurenta Harisa Silajdžića, koji se za ukidanje RS odavno zalagao. Iako je Tihić naknadno pokušao da ublaži svoje reči, objašnjavajući da ukidanje RS nije realno, u RS je stvoren utisak da su se sve bošnjačke partije složile oko ideje da im uzmu državu. To je, pak, nagnalo Dodika da ponovi i pojača svoju ranije izrečenu izjavu da će Republika Srpska, ukoliko njen status konstitutivnog dela BiH bude ugrožen, raspisati referendum za otcepljenje od BiH. Dodik je tu mogućnost nagovestio još u junu, pre početka izborne kampanje, gotovo uzgredno, i kasnije se stranim diplomatama pravdao da ga je poneo trenutak i da nije mislio ozbiljno. Međutim, otvorena Tihićeva pretnja o ukidanju RS, ali i izuzetno snažan pozitivan odjek koji je pominjanje referenduma imalo među biračima u RS, dala mu je motiv da upravo na ovom pitanju zasnuje svoju predizbornu kampanju. Usledile su izjave kako „BiH, dugoročno gledano, nema budućnost“, te kako je referendum „neizbežan“. U Sarajevu su Dodiku naročito zamerili što je glavni grad BiH u jednom intervjuu uporedio sa Teheranom, pa su krenula podsećanja na srpske zločine… Dok uvrede pljušte s obe strane etničke barijere, čitava izborna kampanja neodoljivo podseća na scene iz Oskarom nagrađenog filma Ničija zemlja, kada Bošnjak i Srbin puškom naizmenično teraju jedan drugoga da „prizna“ ko je zapravo započeo rat. Strasti nisu smirila ni nekoliko puta ponovljena upozorenja međunarodne zajednice da su i referendum i ukidanje RS očigledno suprotni Dejtonskom sporazumu, pa stoga nesprovodivi.

ŠILINGOVA MEKA RUKA: Žestoka retorika i zatrovana atmosfera dovele su šefa OHR-a Nemca Kristijana Švarc-Šilinga u krajnje neprijatnu sutuaciju. Naime, visoki predstavnik u skladu sa takozvanim bonskim ovlašćenjima ima gotovo apsolutnu vlast u Bosni i može da, između ostalog, po ličnom nahođenju smenjuje izabrane političare, skida kandidate sa izbornih lista, te izdaje dekrete mimo važećih zakona. Prethodni šefovi OHR-a, Austrijanac Volfgang Petrič i Britanac Pedi Ešdaun, ta su ovlašćenja obilato koristili, tako da je Ešdaun čak stekao nadimak „Radža od Bosne“. Švarc-Šiling je rešio da bude drugačiji: započeo je svoj mandat početkom ove godine obećanjem da će, kao poslednji visoki predstavnik, što manje direktno intervenisati na bosanskoj političkoj sceni. „Politika nije obdanište, a ja nisam tu da glumim vaspitačicu“, govorio je Švarc-Šiling, koji se kao nemački parlamentarac aktivno angažovao tokom rata u Bosni i stekao reputaciju eksperta za Balkan. I zaista, za proteklih devet meseci nijednom nije posegao za bonskim ovlašćenjima. „Moje je da ukazujem, savetujem i posredujem, a ne da naređujem“, rekao je u nedavnom intervjuu za „Tajm“. „Ovdašnji političari moraju da nauče da preuzmu odgovornost za svoje postupke.“

Iako je Švarc-Šiling u nekoliko navrata javno pozvao političke lidere da prestanu da se nadmeću u neodmerenim izjavama i da se u kampanji usredsrede na životne probleme birača, kao što su nezaposlenost i prepreke na putu prema Evropskoj uniji, postigao je samo delimičan uspeh: Čavić i Tihić su ublažili svoje stavove, ali su ih Silajdžić i Dodik, očigledno shvatajući popustljivost „vaspitačice“ kao dozvolu za nove nestašluke, još više zaoštrili. Silajdžić je osorno poručio da ne smatra da je ukidanje RS antidejtonsko, jer se „RS od početka nije držala Dejtonskog sporazuma“. Silajdžić sebe predstavlja kao političara koji se zalaže za građansku Bosnu, ali na njegovoj izbornoj listi su gotovo isključivo Bošnjaci, a reis-ul-ulema Mustafa Cerić, kao vrhovni muslimanski verski poglavar, za koga se ne može reći da je mnogo tolerantan prema drugim konfesijama, otvoreno ga podržava. I Dodik je svojim izjavama da „više ne može ovako“ i da će tražiti „konfederaciju ili savez država“, kao i direktnim vezivanjem statusa RS za status Kosova, dolio ulje na vatru. Tako je Švarc-Šiling, izložen sve većem pritisku da upotrebi bonska ovlašćenja i interveniše, ove nedelje konačno najavio mogućnost da skine Dodika sa liste kandidata. Dodik nije bio impresioniran: „Stojim iza svega što sam rekao“, izjavio je.

NATEZANJE DEJTONA: Izborna kampanja nije zatrovala samo unutrašnje odnose u BiH: sve veća bliskost između Beograda i Banja Luke izaziva nervozu u Sarajevu, kao i optužbe da se Srbija „drsko meša u unutrašnje stvari BiH“. Sporazum o specijalnim vezama između Srbije i RS, čije je potpisivanje „zgodno“ zakazano taman uoči izbora, podgrejalo je ove optužbe, baš kao i nedavne izjave premijera i predsednika Srbije o „posledicama za čitav region“ u kojima se kosovsko pitanje, doduše indirektno, vezuje za RS. I mada bi raspirivanje referendumskog raspoloženja u RS donekle moglo da posluži Beogradu kao argument protiv nezavisnosti Kosova, pitanje je da li je ovo istinski adut ili običan blef.

Na to pitanje odgovor ćemo dobiti tek kada se kosovska partija završi, a Dodik i Silajdžić budu uveliko ustoličeni u svojim premijerskim funkcijama. Njih dvojica će tada sesti i dogovoriti se kako da sprovedu neophodne reforme i Bosnu povuku bliže Evropi, ili će početi da ispunjavaju svoja predizborna obećanja i time izazvati potpunu blokadu u BiH. Takva blokada već se nazire u neuspehu da se sprovedu ustavne reforme i reforme policije, koje su još prošle godine bile načelno dogovorene sa predstavnicima svih stranaka, ali nisu prošle kroz parlament. Zbog kašnjenja u njihovom usvajanju, bosanski put u EU je trenutno zaprečen.

Za sada je sve u iščekivanju – ne toliko izbornih rezultata koji su gotovo izvesni, već raspleta kosovskog čvora. Od toga zavisi i budući mandat OHR-a, koji ističe polovinom sledeće godine, kada bi bonska ovlašćenja po planu trebalo ukinuti, a nadzor nad Bosnom poveriti Evropskoj uniji, u mnogo blažem obliku nego što je to sad. Dva su, dakle pitanja koja u sledećih godinu dana moraju da se reše: može li Bosna da preživi Kosovo, i da li su lideri u Federaciji i RS dovoljno zreli da bez stroge vaspitačice ne rasture državu koja je jedva preživela onolika razaranja? Sudeći prema dosadašnjem toku kampanje, ni jedno ni drugo nije izvesno.