"Kad pred sobom imate počinioca krivičnog dela starosti od 14 do 18 godina, pred sobom ujedno imate i primarnu žrtvu. Žrtvu kojoj je sistem, odnosno roditelji, uradio nešto loše a vi niste reagovali na vreme", kaže za "Vreme" Ivana Stevanović, saradnica Centra za prava deteta
Jedno od tačnijih tumačenja uzroka kriminala kod mladih dao je francuski autor koji je rekao da će maloletničke delinkvencije biti uvek tamo gde bitange budu vozile najnovije mercedese a pošten radnik zarađivao tek za skroman život. Takva društvena slika do krajnosti izvedena, tokom zagušljivih devedesetih u Srbiji, i dopunjena potpunim urušavanjem postojećeg kulturnog i vrednosnog sistema, naravno da je dovela do nezapamćenog porasta devijantnog ponašanja maloletnika.
Međutim, u periodu od 2000. do danas maloletničko prestupništvo u Srbiji dobija nešto umerenije i drukčije dimenzije. Zanimljiva prateća pojava je takoreći utrka medija ko će više dići paniku navodeći alarmantne podatke (po pravilu, bez navedenog izvora) o sadašnjoj kulminaciji porasta maloletničkog kriminala, a stručnjaci čitajući zvanične podatke tvrde da u poslednjih nekoliko godina statistika beleži stagnaciju, pa čak i pad ove pojave. Istovremeno, odvija se i proces izgradnje novog sistema maloletničkog pravosuđa koji će objediniti ovu materiju u jedinstvenu celinu i približiti ga evropskim standardima. Kad se sve sabere, ono što zapravo najviše treba da zabrinjava jeste činjenica da maloletničko prestupništvo po svojoj strukturi postaje sve agresivnije i to s naglašenim rasističkim i nacionalističkim elementima. U tom slučaju priča o mercedesima s početka teksta prestaje da važi, ona deluje previše romantično i ne odgovara na pitanje – a šta kad neko iskaljuje na drugom sav svoj bes i mržnju a zauzvrat ne želi baš ništa.
EKSPLOZIJA: Isto tako, romantično, makar na prvi pogled, izgleda maloletničko prestupništvo šezdesetih i sedamdesetih u poređenju sa periodom od poslednjih 15 godina. U Jugoslaviji se, na primer, u periodu između 1960. i 1970, u skladu sa tadašnjim svetskim trendom porasta maloletničke delinkvencije, utrostručio broj krivičnih prijava – oko 40.900. To znači da je u celoj ondašnjoj Jugoslaviji 4900 prijava protiv maloletnika za godinu dana bio prosek. Samo u Srbiji 1994. godine broj podnetih krivičnih prijava protiv maloletnika iznosio je oko 5500, a izrečeno je 3500 krivičnih sankcija. U narednom desetogodišnjem periodu u Srbiji je prvo zabeležen pad maloletničkog prestupništva, a potom je došlo do stagnacije. Izuzetak iz opšteg trenda predstavlja 2003. godina, kada je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj podnetih krivičnih prijava bio najmanji i iznosio je oko 2500, a izrečeno 2080 krivičnih sankcija. Te godine zabeležen je najveći porast broja okrivljenih za krivična dela protiv života i časti, što se može pripisati merama „vanrednog stanja“. Već sledeće, 2004. godine, broj krivičnih prijava ponovo se penje na 3120, što je još uvek manje u odnosu na prethodne godine i posle čega, stručnjaci za ovu oblast kažu, dolazi do stagnacije maloletničkog prestupništva. Međutim, za strukturu ove pojave sasvim je izvesno da se menja, u pravcu sve surovijeg, rasističkog i nacionalističkog nasilja. Najčešća poprišta maloletničkih obračuna su sportske utakmice, ulice i dvorišta i to što dalje od škole, to jest od „školskog“ policajca. Noviji događaji pokazali su da su, na primer, od 150 fudbalskih navijača „Rada“ koji su grubo vređali novopazarski tim trećina su maloletnici. Privedeni su u policiju samo nekoliko dana nakon rasističkog izgreda čačanskog „kju-kluks-klana“ takođe na fudbalskoj utakmici. Maloletni prestupnici danas, uostalom kao i ranije, i dalje „zarađuju za mercedese“, kradu, obijaju, otimaju, ali, ono što javnost najviše zabrinjava, i sve češće premlaćuju, muče i ubijaju svoje vršnjake, Rome, usputne prolaznike… U svojim grupnim akcijama najčešće koriste noževe, bejzbol palice, pištolje, flaše, kamenje. Statistički podaci potvrđuju da su maloletnički delikti protiv života i tela u porastu. Početkom devedesetih bilo ih je šest odsto u odnosu na ukupan broj maloletničkih delikata, a 2003. čak 13 odsto. U svemu tome, maloletnici se dobrim delom ugledaju i na državu koja od ratnih zločinaca pravi heroje, na Skupštinu prepunu psovki i šovinističkog vređanja, na sudnice iz kojih ucenjene sudije beže glavom bez obzira, na policajce koji demonstriraju silu kad god im se pruži prilika – npr. na košarkaškim utakmicama. Dodamo li još i to da istraživanja pokazuju da je 60 odsto učenika osnovnih i srednjih škola probalo drogu, njima jeftinu i nadohvat ruke, slika postaje kompletna. Poređenja radi, samo pre 30 godina, polovinom 70-ih, nije se smelo pušiti, bežati iz škole, autostopirati, psovati, „biti drzak prema vršnjacima i starijima“, ili „vešati na tramvaje i druga vozila u pokretu“. Sve je to spadalo u maloletničku delinkvenciju.
DECA: Krivična dela maloletnika, a zakon kaže da su to lica od 14 do 18 godina, oduvek su bila najčešće uperena protiv imovine, precizno rečeno, najviše se kralo. Jedna od domaćih statističkih zanimljivosti glasi da se broj krivičnih prijava za krađe od 2000. godine naovamo smanjio, iako su i dalje najzastupljenije teške krađe. Prijave za krađe tada su iznosile 78,5 odsto od svih krivičnih prijava dok je u 2004. godini zabeležen pad na 68,5 odsto. To ne važi i za krivična dela protiv života i tela, kojih je 2000. bilo 8,7 odsto, a 2004. čak 12 odsto. Među njima je najviše nanošenja lakih telesnih povreda, mada je samo 2004. godine 17 maloletnika osuđeno zbog ubistva. Zanimljivo je i to da u 2004. godini nijedno maloletno lice nije optuženo za silovanje, a zbog ovog krivičnog dela podneseno je 10 prijava.
Prestupnici su ranije stizali najviše iz nižih društvenih slojeva, 90-ih su sve češće dolazili iz propalih srednjih slojeva, a danas se u tom smislu granica između bogatih i siromašnih sve više gubi. Jedan od razloga jeste i to što se ogroman broj krivičnih dela obavlja samo zato da bi se roditejima skrenula pažnja, znači da bi se od njih dobilo više pažnje. To potvrđuje i istraživanje Instituta za sociološka i kriminološka istraživanja.
Jedna od pravilnosti maloletničkog prestupništva jeste veća zastupljenost mladića nego devojaka. Tako su 2000. devojke činile oko četiri odsto među optuženim maloletnicima, a 2004. godine 4,6 odsto. Inače, svake godine bude optuženo između 90 i 97 maloletnica, samo se ukupan broj maloletnih prestupnika menja, pa otuda promene u procentualnom učešću devojaka. Kod devojaka se događa nešto ne baš lako objašnjivo. Stari udžbenici kažu da one u maloletničkom prestupništvu čine otprilike uvek sedam odsto. Međutim, od 1991. do 1996, u vreme buma maloletničkog kriminala u Srbiji, devojke se pojavljuju tek sa učešćem od 3,52 odsto. Paradoksalno, u relativno mirno vreme postotak njihovog učešća se opet povećava i vrlo brzo prelazi četiri odsto.
Maloletničko prestupništvo je karakteristično i zbog svoje grupne prirode. Maloletnici, za razliku od odraslih, bar polovinu krivičnih dela čine u saučesništvu, u paru ili u grupi. Tako su sigurniji. „Tek u policiji, kada te strašne klince i zločince, kako mediji vole da ih nazivaju, razdvojite, onda vidite ko su oni zaista. Deca. Možda oni ranije fizički sazrevaju, ali emocionalno su potpuno nezreli. I to je ono u čemu treba da im pomognemo, jer oni ne mogu biti emocionalno zreliji s obzirom na to da su rasli u zemlji ratova i tranzicije“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Ivana Stevanović, istraživač-saradnik na Institutu za sociološka i kriminološka istraživanja i saradnik Centra za prava deteta.
STRATEŠKI PLAN: U pružanju takve pomoći, iskustvo drugih zemalja nama bi moglo biti dragoceno. Ako je Francuska još 1945. donela zakon o vaspitnim merama, šaljući tako poruku da se sa mladima posle društvenih katastrofa mora raditi sa mnogo više pažnje, ako Nemci danas čak imaju teoriju o normalnosti kriminaliteta u uzrastu od 17. do 21. godine, ako su puni zatvori Kalifornije dokaz da gola represija nema efekta, ako su Skandinavci pokazali da je ključ problema možda u jačanju socijalne podrške i razvoju preventivnih programa, šta onda nama drugo preostaje nego da preuzmemo neki od pozitivnih razvijenih modela i krenemo u rešavanje problema.
Prvi koraci učinjeni su u oblasti zakonodavstva, u krivičnom pravu za maloletnike. Prošle godine usvojen je Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela, kojim je ovoj materiji dat potpuno drugačiji značaj nego što je to do sada bilo. Kao prvo, reč je o objedinjavanju materije maloletničkog krivičnog prava u lex specialis, odnosno njegovo izdvajanje iz krivičnog prava za odrasle. Na taj način čini se korak približavanja evropskim i međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Mnoge evropske zemlje imaju tendenciju objedinjavanja ove materije – Belgija, Španija, Italija, Francuska, Nemačka. U Hrvatskoj je 1998. donesen Zakon o sudovima za mladež, a Srbija je sada druga zemlja u regionu koja donosi poseban zakon za maloletne prestupnike.
Ovim zakonskim izmenama teži se izgradnji novog sistema maloletničkog pravosuđa koje će podjednaku pažnju posvećivati maloletnicima počiniocima krivičnog dela ali i pojavi nasilja nad decom. „Istraživanja potvrđuju da kad pred sobom imate maloletnog počinioca krivičnog dela, pred sobom ujedno imate i primarnu žrtvu. Žrtvu kojoj je sistem, odnosno roditelji, uradio nešto loše a vi niste reagovali na vreme. Tu vezu između maloletnika kao počinioca i maloletnika kao žrtve uvek treba imatu i vidu“, kaže Ivana Stevanović. Zbog toga ovaj zakon prvi put ustanovljava posebne mere koje nose naziv „vaspitni nalozi“, a koji nisu krivične sankcije i koji treba da omoguće, dokle god je to moguće, da maloletnik ne uđe u klasičnu krivičnu proceduru. S druge strane, vaspitnim nalozima društvo detetu šalje poruku da to što je učinilo nije društveno prihvatljivo i da mora učiniti nešto zauzvrat, na primer, početi s odvikavanjem od zavisnosti, redovno odlaziti u školu, uključiti se u rad neke humanitarne organizacije itd. Postoji samo jedna kazna maloletničkog zatvora koja traje od šest meseci do pet godina, u izuzetnim slučajevima može trajati do 10 godina. „Međutim“, napominje Ivana Stevanović, „postoji još jedna oblast koja nažalost predstavlja tamni vilajet u koji još nismo dirnuli a to je prekršajno zakonodavstvo. Rad na njemu tek nam predstoji u daljem objedinjavanju ovog sistema.“ U nadležnosti prekršajnog zakonodavstva nalazi se na primer kršenje zakona o javnom redu i miru, ili nasilničko ponašanje na utakmicama, a to je, prema mišljenju sagovornice „Vremena“, oblast gde u suštini počinje cela priča. Novi zakon o prekršajima koji će zameniti stari stupiće na snagu 2007. godine i za sada je samo delimično usklađen sa Zakonom o maloletnim učiniocima. Međutim, treba napomenuti da je ovo tek početak izgradnje sistema u kome će krivična reakcija biti na poslednjem mestu za lakša i srednje teška dela, i u kome će se najviše raditi na preventivnom programu.
Kada smo kod prevencije, Ivana Stevanović napominje da ovde još niko nije izračunao koliko državu košta kad maloletnik počne da pravi krivična dela sa svojih 14 godina i „karijeru“ završi sa svojih 30 ili 40 godina. Takođe, ovde se veoma malo novca izdvaja za istraživanja, kao na primer za longitudinalne studije koje prate ponašanje u rasponu od nekoliko godina i tek onda daju pravo stanje stvari. Ozbiljna istraživanja takve vrste, ističe Ivana Stevanović, ovde nisu rađena u poslednjih 20 godina. Zbog toga, na primer, zvaničan podatak glasi da recidiv u oblasti maloletničkog kriminala iznosi 16 do 17 odsto, jer statistika maloletnike ne prati dalje od njihove 18. godine. Ukoliko nekadašnji prestupnik ponovo učini krivično delo ali, na primer, u 25. godini života, statistika ga se više ne seća, pa tako i ne zna da istinski recidiv u oblasti maloletničkog kriminala iznosi iznad 60 odsto. Oko 20 odsto je onih koji se u kriminalu nađu samo jedanput i nikad više.
Razvijena svest o tome da zanemarena prevencija ubuduće treba da ima najvažnije mesto zvuči kao neophodnost. Zbog toga će se ubrzo pristupiti izradi nacionalne strategije borbe protiv nasilja nad decom, što je početna tačka u sistemu prevencije maloletničkog prestupništva.
„Obaveza države je da decu zaštiti, i to tako što će ih obrazovati u tome da ona imaju određena prava. Međutim, država ih mora naučiti i tome da su njihova prava ograničena pravima drugih. I to je ono što mora da bude deo svih školskih programa i deo celokupne reforme našeg školstva. Nastavnici moraju biti ti koji će takav model ponašanja pokazati na svom ličnom primeru i mislim da država mora biti rigorozna u sankcionisanju ponašanja koja su drugačija.“
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
