Senka političkih ubistava

Krajem prošle nedelje u Finskoj prestonici – Helsinkiju, održan je samit EU–Rusija, kojom prilikom nije potpisan Ugovor o partnerstvu i saradnji dva najrazvijenija tržišta na kontinentu. I dok su Poljsku analitičari nazvali novim „raskršćem“ u politici Evropske unije i Rusije zbog toga što je stavila veto na taj strateški ugovor, posebnu pažnju privukla su dva surova, politički motivisana ubistva – Ane Politkovskaje i Aleksandra Litvinjenka, koja u stopu prate napete pregovore o saradnji između Brisela i Moskve. Politkovskaja i Litvinjenko bili su glasni kritičari politike ruskog predsednika Vladimira Putina.

KONTROVERZNA UBISTVA: Samo nekoliko sati pre samita EU–Rusija, u bolnici u Londonu umro je odbegli agent ruske Federalne službe državne bezbednosti – Aleksandar Litvinjenko. Lekari su podastirali različite uzroke smrti: od trovanja talijumom do smrti izazvane radioaktivnim polonijumom 210. Štampa je prikazivala strašan prizor jedva živog tela odbeglog ruskog agenta, kako na infuziji i bez kose leži u jednoj od londonskih bolnica. Posle smrti mediji su objavili navodno pismo Litvinjenka, kojim on za svoje zdravstveno stanje optužuje predsednika Putina. Litvinjenko je Rusiju napustio 2000. godine zbog navodnog političkog pritiska vlasti i dobio utočište u Velikoj Britaniji. Kao agent ruske Službe bezbednosti, Aleksandar Litvinjenko se bavio istragom podmetanja eksplozivnih naprava po objektima u Moskvi krajem devedesetih godina i tvrdio da su u nekim slučajevima ruske vlasti same podmetale eksploziv na mestima na kojima je ginulo po nekoliko stotina civila. Prema tvrdnjama Litvinjenka koje su iznesene u knjizi Federalna služba državne bezbednosti razara Rusiju, cilj takvih akcija bilo je pokretanje drugog talasa vojne intervencije u Čečeniji.

Od tada je bivši ruski agent postao veliki kritičar politike Vladimira Putina, a u oktobru ove godine Litvinjenko je dobio britansko državljanstvo.

Ruske vlasti su odmah demantovale bilo kakvu umešanost u smrt svog bivšeg državljanina i kolege. Kontroverzne priče koje su zasule vodeće svetske medije uglavnom su konspirativnog karaktera, te se neposredno pre pogoršanja zdravstvenog stanja ruskog obaveštajca pominju susreti sa telohraniteljem poznatog odbeglog ruskog biznismena Borisa Berezovskog, koji je takođe našao utočište u Velikoj Britaniji, i još jednim Italijanom Marijom, koji je Litvinjenku navodno predao dokumenta o smrti Ane Politkovskaje.

Jedna od vodećih ruskih opozicionih novinara Ana Politkovskaja ubijena je 7. oktobra u šest sati uveče pri ulasku u zgradu gde je živela u Moskvi. Pored njenog tela u liftu je pronađen pištolj marke „makarov“. Politkovskaja je svoje istraživačko novinarstvo usmerila na rat u Čečeniji, kritikujući vlast u Kremlju za kršenje ljudskih prava na severnom Kavkazu. Pre smrti, porodica Ane Politkovskaje više puta je bila maltretirana, a pre dve godine novinarka je preživela trovanje otrovom koji joj je sipan u čaj za vreme leta iz Moskve u Beslan, grad u Severnoj Osetiji, poznat po „septembarskom masakru“ učenika od strane čečenskih terorista.

Kao i na prethodnom neformalnom samitu EU–Rusija u oktobru u Finskoj, kada je bilo reči o ubistvu ruske novinarke Ane Politkovskaje i tokom prošlonedeljnog samita lidera evropske dvadestpetorice i Putina u Helsinkiju, bilo je reči o ubistvu Aleksandra Litvinjenka.

Ruski predsednik Vladimir Putin izjavio je da je smrt čoveka ljudska tragedija i da se ne sme koristiti u cilju političkih provokacija. Predsednik Putin je na samitu izjavio da je u Rusiji u toku proces razrešenja tragične smrti novinara ruskog izdanja časopisa „Forbs“ Pola Hlebnikova, ubijenog u Moskvi 2004. godine, koji je pisao o životu ruskih tajkuna. Putin je rekao da su politički motivisana ubistva problem u celoj Evropi i da ne treba prenagljivati sa jednostranim optužbama dok ekspertiza ne pokaže rezultate i u slučaju Litvinjenko ponudio britanskim vlastima pomoć Rusije. Osim ekonomskih tema na oba samita u Finskoj, i formalnog i neformalnog, na inicijativu zapadnih kolega na dnevnom redu se našla tema o stanju „krhke“ demokratije u Rusiji, što u velikoj meri iritira rusku političku scenu, pa i značajan deo javnog mnjenja, koje je u autoritarnoj vladavini Putina osetilo obnovu snage „stare Rusije“. Za znatan deo Rusa, u zemlji koja je proživela krah sovjetskog sistema, gde je infrastrukturu i u sledećih nekoliko decenija nemoguće modernizovati, pitanje ljudskih prava pomalo zvuči banalno i više kao politički pritisak ili nametanje stranog načina života.

STARA PRAKSA: Od zapadnih medija, oštar stav prema smrti Litvinjenka izrazio je „Vašington post“, tvrdeći da su bivšeg ruskog obaveštajca otrovali ruski agenti kao kaznu za izdaju. „Ruske tajne službe se vraćaju starim proverenim sovjetskim metodama“, kaže izvor „Vašington posta“, bivši agent KGB-a Konstantin Preobraženski. U dokumentima piše da je Staljin, dok je bio živ, imao običaj da kaže „nema čoveka – ne postoji problem“. Mada se tvrdi da su sovjetske i ruske tajne službe prestale sa javnim likvidacijama još posle ubistva ukrajinskog nacionaliste Stepana Bandere 1959. godine u Nemačkoj, ipak novinari podsećaju da je u vreme hladnog rata, 1978. godine, na londonskom mostu Vaterlo specijalnom otrovnom iglom iz kišobrana ubijen bugarski agent Georgij Markov. U novijoj istoriji, novinarka „Los Anđeles tajmsa“ Kim Merfi podseća da su u Kataru 2004. godine za ubistvo bivšeg predsednika Čečenije i lidera pobunjenika Zelimhana Jandarbieva bila osuđena dva ruska obaveštajca, a da je 2002. godine bio otrovan Omar ibn Hatab, za koga se tvrdi da je bio finansijer čečenskih separatista iz Saudijske Arabije.

Kad smo već kod trovanja, tajnih službi i podela na Istok–Zapad, tvrdilo se da je ukrajinski predsednik Viktor Juščenko otrovan zbog svoje proevropske orijentacije, takođe od strane ruskih službi bezbednosti. Juščenko je preživeo trovanje, ali su mu na licu ostali ožiljci koji na svakoj fotografiji podsećaju na gorko iskustvo lidera „narandžaste revolucije“.

Ni Britanija nije mnogo bolja, ako je verovati medijskim pričama, koje je teško prihvatiti bez određene doze sumnje. Savetnik britanske vlade za iračko naoružanje doktor Dejvid Keli, u julu 2003. godine navodno je izvršio samoubistvo nakon „pritisaka“ koji su na njega vršeni od strane javnosti. Naime, doktor Dejvid Keli je bio jedan od izvora novinara BBC-ja Gilijama, koji je tvrdio da su izveštaji o iračkom naoružanju za masovno uništenje bili preuveličani, te da je okupacija u Iraku bila neopravdana. Britanski premijer Toni Bler, baš kao i predsednik Putin, smrt doktora Kelija nazvao je strašnom tragedijom. BBC je tada tvrdio da, ukoliko je doktora Kelija stvarno žrtvovala vlada, to je moglo dovesti do katastrofalnih posledica po državne interese Velike Britanije.

Kao što se datumi samita prilagođavaju dinamici diplomatskih odnosa, tako se i politička ubistva prilagođavaju značajnijim međunarodnim događajima, da poruka onima kojima je upućena bude što jasnija. Obično je u slučaju svirepih ubistava javnih i političkih ličnosti javnost uskraćena za mnoge važne informacije i zasuta detaljima koji stvaraju banalnu, ali prilično jasnu jednostranu sliku situacije. Da li ta poruka u našem slučaju znači da će „svi izdajnici i glasni protivnici aktuelne politike Kremlja biti brutalno ubijeni“ ili pak da će „svaki samit na kom će se tražiti uslovi za strateško partnerstvo između EU-a i Rusije u uslovima energetske ekspanzije Moskve, biti osuđeni na propast“? Jedno je sigurno – Evropa ima vekovnu tradiciju carsko-džentlmenskih brutalnih zavera, od istorijskih osvajanja vlasti, zemalja i država do savremenog osvajanja tržišta i profita.