SAO na barikadi

Glavne zvezde su izostale, ali je atraktivnost predstave ipak zadržala publiku na sedištima. Iako najavljeni, nisu nastupili Mihajlo Marković (akademik i dugogodišnja siva eminencija SPS-a) i Ljiljana Čolić (bivša ministarka prosvete poznata pre svega po izbacivanju darvinizma iz školskih programa). Na naučnom skupu „Osnovna polazišta u obrazovanju Srbije“, održanom 24. novembra na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, u organizaciji nečega što se zove Srpska akademija obrazovanja (SAO), zablistali su neki drugi ljudi.

DANILO I DRUGOVI: Osim opravdano odsutnih, najpoznatiji govornik bio je nezaboravni Danilo Ž. Marković, bivši ministar prosvete, osoba koja je žarila i palila srpskim obrazovanjem baš u vreme kada je ono do kraja propalo – u vreme Slobodana Miloševića, dakle. Tokom svog 45-minutnog izlaganja na temu „Globalizacija i obrazovanje“ Danilo Ž. uspeo je da osvetli mnoge do sada nepoznate aspekte tog problema. Prisutni su imali priliku da saznaju kako „obrazovanje ne može da se gleda van okvira globalizacije“, da je „globalizacija nov pojam, mada ima i suprotnih mišljenja“ i da se radi o „kompleksnom globalnom procesu“. Pošto je pročitao jednu podugačku definiciju globalizacije (koju reporterka „Vremena“, i pored najbolje volje, nije imala snage da pribeleži), bivši ministar obratio se prisutnima: „Ne želim da povredim vašu skromnost, pa neću objašnjavati tu definiciju.“ Uskraćeni za to objašnjenje, prisutni su ipak mogli da budu zadovoljni pošto su na kraju saznali da „globalizacija nastaje kao posledica korišćenja novca“ i da je „tržište osnovna pokretačka snaga globalizacije“.

Pored Danila Ž. naročito inspirativno izlaganje imao je Ljubiša Mitrović, sociolog sa niškog Univerziteta, inače prorektor u vreme vladavine JUL-a. On je prisutne obavestio kako „pseudoreforme vode u razaranje duše naše nacije“, a napravio je i zanimljivu analogiju s turskom vladavinom: „Kad su Turci vladali, imali smo danak u krvi. Danas imamo danak u pameti.“ Reakcija publike bila je burna, a najglasnija je bila gospođa iz prvog reda koja je dobacila kako „oni slušaju one iz Brisela“. Sociolog Milorad Zakić nastavio je u istom tonu, ocenivši kako se „demokratija nudi kao lek za sve, a gubi se iz vida da palma ne može da uspeva na snegu“, kao i da se „u ljudskoj prirodi globalizma nalazi vučja glad kapitalizma“.

Iako su publiku činili uglavnom (davno) penzionisani profesori i nosioci različitih titula, strasti su u toj fazi naučnog skupa bile već prilično uzavrele. U tom trenutku, na scenu je stupila Grozdanka Gojkov, direktorka Više škole za obrazovanje vaspitača u Vršcu. Dr Gojkov imala je primedbu na „razvodnjavanje nauke i pameti“, tj. na činjenicu da se „takozvani reformatori“ prosvete bave „minornim pitanjima“ kakvo je, recimo, „pitanje inkluzije Roma u obrazovanje“. Osim toga, primetila je kako smo se „svi prodali“ za strane pare, iako „formular za neki projekat ima 40 stranica“. Konačno, objasnila je da „Hitler i Staljin nisu isto, iako je i ovo drugo bilo na svoj način represivno“ i da „preti opasnost od širenja demotivisanosti kod mladih“. Kakve sve to veze ima jedno s drugim, potpisnici ovih redova ostalo je nejasno.

POVRATAK U SVETLU PROŠLOSTI: Kako bilo, ređali su se govornici. Pričalo se o „sorosizaciji obrazovanja“, apelovalo se na „vraćanje istoriji pedagogije“, konstatovano je kako „mediji zagađuju naš mentalni sklop“ i poručeno je kako u tom smislu možemo „učiti na primerima Kine, Indije, Izraela, Rusije, koji koriste masmedije za obrazovanje nacije“. Kad je vremešna publika već posustala, na scenu je stupio Zoran Avramović, saradnik Instituta za pedagoška istraživanja, veliki protivnik prosvetnih reformi u sezoni 2000–2003. i redovni učesnik svih naučnih skupova u organizaciji Srpske radikalne stranke. Dr Avramović konstatovao je kako su na reformu obrazovanja presudno uticale političke prilike i kako su stoga njeni glavni rezultati „oslobađanje od nasleđa“, „finansijska zavisnost“, „program eksperiment uživo“, „građanizacija obrazovanja koja je podsticala egoizam“, „stvaranje novog čoveka – čoveka tržišta“ itd. Konačno, naveo je da je, zahvaljujući svemu tome, obrazovanje „izgubilo dostojanstvo i autonomiju“.

Posle ovog naučnog skupa nisu definisani zaključci, ali bi se na osnovu reakcija većine prisutnih moglo zaključiti da članovi i prijatelji Srpske akademije obrazovanja smatraju da bi za sve najbolje bilo da se batali ta nesretna Evropa i sva ta silna priča o reformama. Ništa čudno, ako se ima u vidu tzv. background Srpske akademije obrazovanja: u pitanju je institucija koja ima 10 akademika, koja je osnovana 2004, a čine je uglavnom ljudi iz nekih prošlih vremena. Po rečima upućenih univerzitetskih krugova, reč je uglavnom o osobama koje su decenijama „drmale“ srpskom prosvetom i koje danas pokušavaju da svoj uticaj kako-tako održe. Primera radi, predsednik ove akademije Nikola Potkonjak jedan je od kreatora svih posleratnih reformi obrazovanja: pedagogiju je svojevremeno delio na „buržoasku“ i „socijalističku“, za vreme njegovog mandata u Prosvetnom savetu Srbije (1976–1980) uvedeno je usmereno obrazovanje, marksizam je postao nastavni predmet u srednjim školama, dok su osnovci počeli da uče nešto što se zvalo „geografija sa osnovama samoupravljanja“ i „istorija sa osnovama samoupravnog socijalizma“.

Kad se imaju u vidu samo ti osnovni podaci, naučni skup „Osnovna polazišta u obrazovanju Srbije“ potpuno je ispunio očekivanja. Posle njega potpuno je jasno da nam, ukoliko akademici SAO-a odluče da krenu u ozbiljniji napad, sledi povratak u svetlu prošlost. Danilo Ž. se tu nekako podrazumeva.