Uhapšeni i osuđeni pripadnici IRA decenijama su koristili štrajk glađu kao metod političke borbe protiv Engleza. Čemu nas uči njihovo iskustvo
ŠTRAJK GLAĐU DO SMRTI: Bobi Sends
Ko god ovih dana štrajkuje glađu – u Sheveningenu, Mitrovici ili Zabeli – trebalo bi da prouči sedamdeset godina taloženo iskustvo članova Irske republikanske armije (IRA) koji su ovaj ekstremni vid protesta često koristili u britanskim zatvorima. Kao i u slučaju Vojislava Šešelja, ciljevi su obično bili dvostruki: neki put se štrajkovalo iz praktičnih razloga, radi poboljšanja zatvorskih uslova, neki put iz političkih, a najčešće je u pitanju bila mešavina jednog i drugog. Vremenom su umetnost gladovanja doveli do perfekcije i stekli mnoštvo mučenika, ali su retko postizali željene efekte.
Prvi slučaj štrajka glađu pripadnika IRA u britanskom zatvoru zabeležen je još pre Prvog svetskog rata, pre nego što je ova organizacija osnovana pod svojim sadašnjim imenom. Izvesni Džejms Konoli, irski patriota i sindikalni aktivista, uhapšen tokom radničkih protesta u Belfastu, stupio je u štrajk glađu septembra 1913. Taj štrajk spada među najkraće i najuspešnije: Konoli je posle sedam dana gladovanja jednostavno pušten iz zatvora, bez posledica po sebe i okolinu, ali je ušao u istoriju zato što je bio prvi. Već sledeći štrajkač, Tomas Eš, prošao je mnogo gore. Eš je 1917. godine kao pripadnik Irskog republikanskog bratstva (IRB) osuđen na dve godine zatvora zbog pozivanja na nasilje na javnom skupu. Odmah je stupio u štrajk glađu, koji je trajao svega pet dana: umro je od gušenja dok su ga nasilno hranili. Danas je u domovini gotovo zaboravljen.
Do 1920. godine IRA je osnovana pod sadašnjim imenom, a te godine su čak šezdeset njenih pripadnika stupili u masovni štrajk glađu u zatvoru u gradu Korku. Tražili su status političkih zatvorenika, koji im je bio oduzet nakon što je IRA iste godine zabranjena. Britanske vlasti su štrajkače razmestili po zatvorima širom zemlje i tako ih razbili na manje grupe. Neki su odustali od štrajka, neki su jednostavno pušteni, a neki – samo trojica –izdržali su do kraja, to jest do smrti. Prvi je umro Majkl Ficdžerald, posle 67 dana gladovanja, potom Terens Meksvini (74 dana), a malo pre njega Džozef Marfi, koji je postio dva dana duže, ali je u štrajk stupio ranije. Njihovi zahtevi nisu ispunjeni.
Tokom sledećih decenija bilo je nekoliko talasa štrajkova glađu članova IRA, sa manje-više istim ciljevima: sticanje statusa političkih zatvorenika i osvajanje simpatija javnog mnjenja. Tokom tog perioda, dvadesetak zatvorenika je umrlo, ali su i vlasti i zatvorenici mnogo štošta naučili: na primer, IRA je razvila metod štrajka u talasima (rollingstrike), sa rezervnim grupama štrajkača koji počinju da gladuju ako prethodna grupa odustane, ili ih stave na prisilno hranjenje. U istoriju su ušle sestre Marion i Dolores Prajs, koje su tokom 1940. godine prisilno hranjene 166 dana (obe su preživele). Sa svoje strane, Britanci su štrajk glađu u zatvoru definisali kao krivično delo, i zakonom zabranili oslobađanje zatvorenika koji odbija hranu. Na kraju su bili prisiljeni da te zakone ponište, ali su uporno odbijali da članovima IRA daju drugačiji tretman od običnih kriminalaca.
Verovatno najpoznatiji talas štrajka glađu dogodio se 1981. godine, tokom vladavine „čelične lejdi“ Margaret Tačer. Grupa od deset pripadnika IRA u zatvoru Mejz, koju je predvodio dvadesetsedmogodišnji Bobi Sends, krenula je u štrajk glađu sa sledećim zahtevima: 1. pravo da ne nose zatvorsku uniformu; 2. pravo da odbiju prisilan rad; 3. pravo da pripadnici IRA ne budu međusobno razdvojeni u zatvorima; 4. pravo da organizuju sopstvene obrazovne i rekreativne programe; pravo na jedan paket, jedno pismo i jednu posetu mesečno. U suštini, svi zahtevi su se svodili na jedan: ukoliko bi bili ispunjeni, zatvoreni pripadnici IRA stekli bi status političkih zatvorenika i bili jasno izdvojeni od ostalih osuđenika.
Štrajk je bio sve samo ne spontan. Bobi Sends je bio izabran među mnogim dobrovoljcima zbog mnogih faktora: bio je lepuškast, inteligentan i talentovan za poeziju, a njegova porodica je generacijama bila privržena IRA i mnogo propatila zbog toga. Iako je još u pubertetu stupio u redove ove organizacije i učestvovao u mnogim akcijama, lično nije okrvavio ruke: uglavnom je bio vozač ili stražar, a u zatvoru se našao zbog posedovanja oružja. Drugim rečima, bio je idealna osoba za privlačenje simpatija javnog mnjenja, kako u Severnoj Irskoj tako i širom sveta. I ostali štrajkači su izabrani po sličnom kriterijumu.
Pored toga, svaki štrajkač glađu je prošao kroz višenedeljne psihofizičke pripreme koje su im organizovali specijalni „timovi za podršku“, a isti timovi su bili pored štrajkača do poslednjeg daha. I porodice su bile na vreme upozorene da su im sinovi budući heroji, a njihova podrška ciljevima štrajka bila je unapred obezbeđena.
Ova priča ima tužan kraj: Margaret Tačer je ostala nepopustljiva, Bobi Sends je umro posle 66 dana, a posle njega i ostala devetorica. Pripadnici IRA nikada nisu dobili status političkih zatvorenika, ali lik Bobija Sendsa i danas krasi murale u katoličkim četvrtima Belfasta, njegov rođendan i smrt slave se kao praznici širom obe Irske, a o njegovom životu snimljen je film (Nečijemajkesin, režija Dejvid Linč 1996). I konačno, simpatije domaćeg i svetskog javnog mnjenja prema štrajkačima bile su jedan od faktora koji su motivisali vladu Tonija Blera da na početku mandata otpočne mirovni proces u Severnoj Irskoj i amnestira članove IRA, uključujući i one koji su bombama pobili desetine nevinih ljudi, a IRA je zauzvrat odustala od oružane borbe. Neko je, izgleda, ponešto i naučio.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Studenti su pobedili u 22 grada, a SNS u svega dva. Bivša vladajuća partija zadržala je pak ogromnu većinu na Kosovu i u zatvorima. Štaviše, u zatvorima (gde su osvojili 66 odsto) broj glasova im je porastao u odnosu na 2023. godinu. Pojedini cene da do sledećih izbora taj procenat može skočiti i do 90 odsto. Zatim, u Novom Pazaru, SL je osvojio 38,7 odsto glasova, čime je ostvario bolji rezultat od stranke Rasima Ljajića za 18 odsto, a od Aleksandra Vučića za 20 odsto, što je značajan pokazatelj toga da je, između mnogih drugih, prevazišla i etničke i lokalne podele, koje su mnogi političari namerno gajili
Istraživanja pokazuju da je prava noćna mora promeniti sistem vlasti koji se zasniva na kontroli celog društva, od pravosuđa, preko regulatornih tela i državnih preduzeća, sve do mreža subjekata koji upravljaju javnom imovinom, a nalaze se izvan neposredne kontrole vlade. Ne zaboravimo da je vučićizam prodro do kontrole javnih toaleta
Intervju: Spasoje Vulević, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice
“Instrukcije komandanata bile su da se spreme za odbranu institucija po svaku cenu”, kaže za “Vreme” Spasoje Vulević, koji navodi da je u izbornoj noći bilo angažovano oko 4000 policajaca. Govori o tome kako je izbegnut sukob sa građanima, šta je preko policijske radio-veze čuo 15. marta i zašto je odbio da SAJ izvede na blokade. Upozorava da se ne sme ponoviti greška posle 5. oktobra i da bez ozbiljne lustracije nema reforme policije
Dok izborni pobednici ne preuzmu dizgine, odlazeći režim drži razne poluge moći i ima vremena da još krade i zametne tragove. Naprednjaci u deluziji čak tvrde da će biti obična opozicija. Ali, ništa od toga neće im proći glatko
Po Vučićevom dolasku na vlast otprilike pola Demokratske stranke prešlo je na mračnu stranu i mora im se priznati da su se, kao pravi konvertiti spremni da iskažu tvrdu lojalnost, naročito istakli. Evo Gorana Vesića, na primer. Ili onog ambasadora u Americi Dragana Šutanovca. O Nebojši doktoru Krstiću da i ne govorimo. Sada se, kao što vidimo, prvi preporučio – ni manje ni više – Milorad Dodik lično
Moja čast zove se odanost, stajalo je na metalnim kopčama na opasačima esesovaca, čime su naglašavali vernost Adolfu Hitleru. Batinaški odredi esenesovaca umesto partijskih oznaka nosili su fantomke na glavi. Njihova odanost bila je izražena u evrima.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
