Nepristojna ponuda

Stara poslovica kaže da politika ume da smesti čudne parove u isti krevet. U slučaju lidera Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića desilo se obratno: sukob sa magnatom Miroslavom Miškovićem nagnao ga je da objavi rat dojučerašnjim prirodnim saveznicima. Tokom protekle nedelje, Jovanović je teško optužio deo vladajuće koalicije koji mu je programski najbliži, posvađao se sa medijskom kućom koja mu je doskora bila naklonjena, a usput i sa američkom vladom, koju je pokušao da uvuče u spor. Sem toga, manir kojim se poslužio – mahanje navodnim dokazima za veleizdaju, uz spektakularno podnošenje krivične prijave – inače je tipičan za radikale, Jovanovićeve najljuće protivnike.

Afera je počela prilično benigno, Jovanovićevim gostovanjem u „Utisku nedelje“ na RTV B92 u nedelju, 18. novembra. Napadajući Miškovića, koga je ranije optužio za ratno profiterstvo i monopolizam, lider LDP-a je rekao sledeće: „Izvinite, ko je Miroslav Mišković? Ima lepu zgradu i simpatična mu je potpredsednica, nisam srećan što su na (američkoj) crnoj listi, nisam ih ja stavio na listu. To neka traže odgovor u sopstvenim postupcima, ali mi smeta kada on sa crne liste pomisli da može da se skine tako što će otići u američku ambasadu i ponuditi Koštuničinu kooperativnost u procesu traganja za kosovskim rešenjem, u prevodu, dajte mi vizu, ja ću vama dati Kosovo, neka izađe na izbore, pa neka to kaže.“

KO PRODAJE KOSOVO: Voditeljka Olja Bećković propustila je da zatraži pojašnjenje, ali je Jovanović sutradan, u emisiji „Kažiprst“ radija B92 izneo nove detalje, tvrdeći da je posrednik u ovom poslu bio jedan beogradski novinar, koji je u Miškovićevo ime nudio Kosovo u zamenu za američku vizu. Kasnije istog dana, u Skupštini, Jovanović je obelodanio da je reč o Bratislavu Grubačiću, vlasniku i uredniku biltena na engleskom jeziku VIP. U utorak je na sajtu B92 i u dnevniku „Blic“ objavljen navodni interni dokument američke ambasade koji dokazuje Jovanovićevu priču. Isti papir Jovanović je uvrstio u krivičnu prijavu protiv Miškovića, premijera Vojislava Koštunice, potpredsednika Vlade Božidara Đelića, lidera stranke G17 plus Mlađana Dinkića, te trojice ministara i nekolicine direktora i glavnih urednika medijskih kuća. „Miroslav Mišković šalje svoje emisare u ambasadu SAD u Beogradu“, kaže se u prijavi „gde za skidanje svog imena sa crne liste nudi ‘kooperativan pristup Srbije u rešavanju kosovskog problema’, a predsednika Republike Srbije i Vladu predstavlja kao svoje službenike garantujući za njihovu kooperativnost. Da li Srbija brani Kosovo zato što SAD neće da skinu ime Miroslava Miškovića sa crne liste, i da li će Kosovo dobiti nezavisnost ako Mišković dobije američku vizu?“

Dokument od četiri stranice koji je Jovanović pustio u javnost nosi zaglavlje američke ambasade u Beogradu i datum 21. maj 2007, a u njemu se opisuje razgovor između Grubačića i službenika političkog odeljenja ambasade. Piše da je Grubačić tvrdio da je Mišković „izuzetno zabrinut“ što se nalazi na listi osoba kojima je zabranjen ulazak na teritoriju SAD i da mu to onemogućava da završi neke važne poslove sa američkim poslovnim partnerima. Dalje stoji da bi Mišković mogao da upotrebi svoj uticaj na tek formiranu vladu Srbije da ova „snizi retoriku“ i „ublaži politiku prema Kosovu“ ukoliko bi ga skinuli sa liste. Grubačić je, piše dalje, naveo da su Đelić i Dinkić „takoreći zaposleni“ kod Miškovića, te da su još dva člana vlade – ministar bez portfelja Dragan Đilas i ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević – „u obavezi“ prema vlasniku Delte. Kada je reč o uticaju Miškovića na Koštunicu, Grubačić je navodno bio prilično neodređen, ali je napomenuo da bi na premijera moglo da se utiče preko ljudi iz Koštuničinog najbližeg okruženja koji su, opet, navodno bliski Miškoviću. Na kraju dokumenta stoji preporuka da se ova ponuda „odmah i kategorički odbije“ uz sledeće obrazloženje: „Mi smo se složili kao grupa da prožimajuća politička korupcija, koja nipodaštava interese demokratske Srbije, ima i ozbiljne posledice na nacionalnu politiku SAD, a da se u srcu ove korupcije nalazi predsednik ‘Delta holdinga’, Miroslav Mišković. Srbija neće moći da napreduje u demokratiji, kao ni u ekonomiji, dok se monopol ovog Miloševićevog tajkuna nad svakodnevnim životom Srbije ne okonča.“

Američka ambasada u Beogradu oštro je demantovala da je dokument koji je Jovanović podneo autentičan. „Nedavne izjave, u kojima se tvrdi da je Ambasadi SAD nuđeno da sa takozvane ‘vizne crne liste’ skine gospodina Miroslava Miškovića u zamenu za političke usluge, su netačne. Ambasadi SAD nije poznat takav predlog, nisu održani sastanci sa bilo kojom pomenutom stranom, niti bi se takva vrsta predloga uzela u razmatranje“, kaže se u saopštenju i dodaje da „samo američki imigracioni zakon definiše pitanja izdavanja ili uskraćivanja viza“ i da „odluke o pojedinačnim slučajevima ne mogu i neće biti predmet pregovora“. Oglasio se i Grubačić, koji je za B92 rekao da se „sa Miroslavom Miškovićem nije čuo u poslednjih mesec i po dana, kao i da nikada nisu razgovarali o ‘crnoj listi’ SAD“. Dodao je i da „ne pamti kada je poslednji put bio u američkoj ambasadi jer kod kuće leži bolestan“.

KVAKA 212: Pre ulaska u razmatranje autentičnosti Jovanovićevog papira i citiranih demantija, treba reći šta je nesporno, a to je da „crna lista“ vlade SAD postoji, te da se Mišković i potpredsednica Delte Milka Forcan nalaze na njoj. Ova lista formira se na osnovu proglasa koji je američki predsednik Džordž Buš potpisao u januaru 2004, na osnovu člana 212(f) tamnošnjeg imigracionog zakona, kojom se zabranjuje ulazak u SAD „korumpiranim zvaničnicima, njihovim porodicama i svima onima koji ih podržavaju“. Prethodni predsednik Bil Klinton je, na osnovu istih ovlašćenja, ranije sastavio listu koja je obuhvatala porodicu i saradnike Slobodana Miloševića, a Mišković, koji je jedno vreme bio ministar kod Miloševića, bio je i na njoj. Sada mu se, međutim, zamera da je nakon demokratskih promena koristio svoj finansijski uticaj na pojedine demokratske lidere i njihove stranke kako bi obezbedio privilegovan status za svoju firmu, kao i da je uspostavio „praktično monopolski položaj“ u maloprodaji. Stoga se, prema mišljenju Bušove administracije, vlasnik Delte smatra „ograničavajućim faktorom razvoja demokratije i vladavine prava u Srbiji, kao i međunarodnim aktivnostima američkog biznisa“.

U predsedničkom proglasu jasno stoji da se lista sastavlja na osnovu predloga Stejt departmenta, odnosno „opunomoćenika Državnog sekretara, u okviru svog diskrecionog prava, a u skladu sa standardima i procedurom koju će ustanoviti Državni sekretar“. To bi značilo da bi Miškovića sa liste mogla da skine isključivo državna sekretarka Kondoliza Rajs, koja je u hijerarhiji nekoliko stepenica iznad američkog ambasadora u Beogradu, a koji je pak iznad činovnika političkog odeljenja kome je navodna pogodba ponuđena. To znači da je Grubačić, ako je verovati Jovanoviću, startovao veoma nisko u lancu odlučivanja: to bi bilo kao kad bi bi neko preko poznanika koji radi u Majkrosoftovom predstavništvu u Beogradu pokušao da iznudi ličnu uslugu od Bila Gejtsa. Ako je Mišković zaista pokušao da na ovaj način reši svoj problem sa Amerikancima, ispoljio je frapantno nepoznavanje američkog političkog sistema. Uostalom, čovek sa njegovim finansijskim i političkim vezama izvesno bi mogao da obezbedi pristup američkoj administraciji na mnogo višem nivou, i preko značajnijeg posrednika.

PITANJE POVERENJA: Pozabavimo se, konačno, i samim papirom koji je Jovanović uvrstio u tužbu. Taj papir ima američki grb u zaglavlju, ali isti grb stoji na svakom javnom saopštenju ambasade, i nije ga problem skenirati i kopirati. Piše da je dostavljen ambasadoru iz političkog odeljenja, a preko otpravnika poslova, ali nikakvog pečata ni potpisa nema, kao ni imena službenika koji ga je navodno sastavio. Dakle, radi se o nečemu što bi mogao da proizvede svako ko ima kompjuter, skener i štampač.

Sa druge strane, nekoliko ljudi koji znaju kako američka ambasada funkcioniše iznutra, potvrdilo nam je da papir po formi sasvim odgovara memorandumima (kod nas bi se reklo službenim beleškama) koji redovno stižu na ambasadorov sto, kao i da je pisan autentičnim diplomatskim žargonom. Reč je o dokumentima koji nisu poverljivi, i čija je glavna svrha da ambasadora obaveste o nečemu što bi moglo da bude od značaja, uz sugestiju da na osnovu te informacije nešto treba preduzeti. Važno je napomenuti, dodaju naši sagovornici, da ovi memorandumi često sadrže neproverene informacije; uostalom, i u Jovanovićevom papiru piše da u navodnim Grubačićevim rečima „ima izvesne verodostojnosti“ (some veracity), ali mu se ne poklanja bezrezervno poverenje.

Kome na kraju verovati, Jovanoviću koji insistira da je dokument autentičan, ili ambasadi koja to negira? Nikakvo veštačenje neće utvrditi istinu, s obzirom na to da naši sudovi nemaju ingerencije nad stranim ambasadama. Ni „živi jezik“ se neće naći, s obzirom na to da ni bivši ambasador ni njegov zamenik nisu više u Srbiji, a isto važi i za većinu službenika političkog odeljenja. Oni koji su ostali, čvrsto drže jezik za zubima i upućuju na zvanično saopštenje ambasade. Ispada da je autentičnost papira nemoguće dokazati, pa se cela stvar svodi na pitanje poverenja: oni koji su Jovanoviću dosad verovali na reč verovatno mu veruju i sada, a oni koji ga smatraju muljatorom naći će još jednu potvrdu da su u pravu. Inače, iz diplomatskih izvora saznajemo da je Jovanović optužio Amerikance da su se „prodali Miškoviću i Koštunici“ i da su deo zavere da se on politički uništi.

Problem je u nečemu drugom: čak i one pristalice LDP-a koje su ubeđene da je sve što Jovanović govori istina, u dobroj meri su zbunjene promenom kursa stranke: oni su navikli da svoje najljuće protivnike vide u Srpskoj radikalnoj stranci, Socijalističkoj partiji i tvrdom krilu Demokratske stranke Srbije, sa Koštunicom na čelu. Sada ispada da im glavna opasnost preti od onih ministara (Đelić, Dinkić, Đilas…) čiji su stavovi najbliži programu LDP-a, i koji su dosad važili za potencijalne saveznike u antinacionalističkom frontu. Zbunjuje ih i prisustvo američke vlade na novom spisku neprijatelja, pogotovo što mnogi znaju da je američka administracija u znatnoj meri finansijski pomogla kampanju LDP-a na parlamentarnim izborima prošle godine.

Tako je, uoči početka predsedničke trke, Jovanović praktično ostao bez saveznika, u Srbiji i van nje. I Amerikanci su nešto izgubili: papirna afera im je prekinula vezu sa jedinom parlamentarnom strankom u Srbiji koja je bila spremna da razgovara o nezavisnom Kosovu. A ko je iz ove nadasve neprijatne afere profitirao, čitaoci će lako zaključiti sami.