Kakva pobeda

Demokrate su u to Valjevo, koje, kao bilo koji grad u ‘vakoj Srbiji, taj prosek Srbije, stigli u danu kad je potpisan Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji sa EU. Pre toga stigla ekipa koja cijela dva dana zidala binu za promociju tako da je kad su stigli svi stranački prvaci sve bilo na svom i mestu.

Dakle, bina montirana na trgu između spomenika Desanki Maksimović i Živojinu Mišiću, tako velika da je zauzela ceo, neka bude pola trga. Bina tak’a da mora da se opiše, velika, pa golema, ima razna stepeništa, ima stubove, te reflektore, ima i krov na kome piše „Za evropsku Srbiju“… Pristiže narod, i ti aktivisti, na bini jedna peva, biće proba, Pozovi me da ti pevam ja… strojevim marševskim korakom prolazi kolona sa „Za Evropa“ bele majice, samo državne i svečane zastave, sa te pištaljke, redom dobošara, idu, i samo pištu i dobošaju.

Pristižu i stranački funkcioneri, narod i ti aktivisti uz binu, sve po redu i redosledu, sa sve ko da rukovodi jedan i prvi i neopozivi lokalni demokrata koji se odaziva na Mićo, nekoliko puta poslanik, i opet će, načisto i neopozivo za tu i našu stvar. Oni što u koloni pištali plus dobošali, koji ko da su, neko reče, a reporter morade da se složi, odnekud dovedeni sa tu golemu binu, stadoše na mesto, nastaviše da pištu i dobošaju, eto i stranačkih funkcionera koji izađoše iz državni’ auta, preko razglasa bi pušten lično predsednik Tadić, Ulazak u Evropu znači sigurnu budućnost, jedan je, iz onog izbornog spota, sa video-bima poručivao, Otvaranjem staklenika zaradiću više od prodaje svojih šljiva… Pristiže, sa sve šajkače, sa svoje zastave, kolona Srpskog pokreta obnove, stade gde treba, pristiže lično Vuk Drašković, priključiše se tri zastave G17 plus sve sa svojim nosiocima, stiže još funkcionera, Mićunović se sa bine javi onima što pište i dobošaju, eto i Rasima Ljajića sa obezbeđenje koje ima one bubice u uši, eto još kadrova…

Upališe se svetla, sa male, al’ državne, zastavice na binu stadoše stupaju kandidati za odbornike i poslanike, voditeljka poneseno najavi prvog govornika, ministra Dragana Šutanovca, ovaj izađe, stade, svima se javi, pa kad reče, Dobro veče evropsko Valjevo, veliki aplauz za delegaciju predvođenu predsednikom koja je danas potpisala sporazum sa EU… Bi veliki aplauz, Šutanovac se još reče, kol’ko će zaposliti, kol’ko će para stići, pa izađe G17 Albijanić Miloljub, kako se on javi, kako se on izjavi, i on svima čestita, vaspitačice će imati plate ko nastavnice, pa sve upita, ko će to sprovede, pa sam odgovori, postoji lider koji nas predvodi, lider koji ima znanje, kreativan je, odlučan, inovativan, spreman da i dalje pobeđuje i da se bori, Boris Tadić. Svi pozdraviše tako nadahnute reči, prvi mu čestita Šutanovac, Albijanić Mića uzvrati čestitanje, reč dobi Rasim Ljajić, javi se veliki glumac Cvejić sa velike misli za koje se činilo da su iz nekog teškog komada, Poštujmo prošlost, glasajmo za budućnost…

Sve je teklo kako treba i ne mož’ biti bolje, izađe Vuk Drašković, Srbija je danas potpisala sporazum sa životom, dalje ne bi epike i te njegove raspevanosti, Vuk sav u brojke, pare koje stižu i zapošljavanje. Završi, najbolje mu čestita G17 Mića, javi se poslednji i najvažniji govornik, ministar, prvi potpredsednik stranke, lično Dušan Petrović, Kakva pobeda Srbije, kakav korak ka Evropi, kakav početak pobede na ovim izborima, im’o i on brojke, 200.000 zaposlenih, četiri milijarde evra u puteve, hidrocentrale… Završi uz čestitke G17 Miće, svi se primakoše čelu bine, stadoše aplaudiraju, državne zastave pred njima da mašu, javiše se oni što pištu i dobošaju, bi i baklji, otpeva se ona što se probala, Što ne može niko možeš ti, stranački funkcioneri krenuše u te državne automobile, preko razglasa opet uključiše predsednika Tadića.

Ko onda doš’o, onda došla Socijalistička partija Srbije sa tu svoju pobedničku koaliciju. Kad reporter stig’o, Borka Vučić već bila pristigla pred taj Dom kulture. Narod, i ti simpatizeri, disciplinovano je, prvo pazarivši Miloševića koji se kači na revere za 100 dinara, ulazio u salu. U sali sve na mestu, na bini bilbord plakati „Ustani Srbijo“, plus „Pobedimo nepravdu“, na bini i u crveno govornica, jedan i samo jedan crveni balon. A u sali, a u sali prava organizacija, studenti odeljenja Megatrend univerziteta, koje smešteno u zgradi SPS-a, svima dele partijske zastave i balone, raspoređuju gde ko sedi. I dok si rek’o pobeda, sve bi puno i prepuno, i to samo maše, ko zastavom, ko balonom, dole u prvi red i sa strane, ko da je inkognito, stiže onaj Milomir Minić, a ozgo, i po sredini, stupi predsednik partije, kome se od sve te dijete najbolje primila frizura, Dačić, sve se diže ko po komandu, eto PUPS Krkobabića, Mrkonjića, same Borke Vučić, Jedinstvenog Palme, onog Ružića, sve to stiže do taj prvi red gde nasta opšte mahanje i odmahivanje.

Sve to sede, preko projektora pustiše šta Milošević rek’o 2. oktobra 2000, Građani mogu da mi veruju i ne moraju da mi veruju… Biše ti aplauzi i to mahanje sa zastave, voditeljski par zatraži da se velikim aplauzom pozdrave gosti, velikim aplauzom bi pozdravljen Dačić, velikim aplauzom biše pozdravljeni ostali. Pustiše i film iz kampanje, na binu prvo stupi, sa bine se prvo javi, taj koalicioni gospodin Dragan Marković Palma, šta reče, jagodinski recept svuda, sve ima liči na Jagodinu, pa sve izdeklamova na 45 obrtaja, svako dete 200 evra, đaci se besplatno voze, bolesni se besplatno leče, još, Dačić bio u Rusiji, svi mu skandirali, Ivice, Ivice, još bi, mora ide, ima promociju u Mladenovac.

Ode Palma, bi Krkobabić, Nema stajanja, samo napred, zatraži da svi ustanu, svi ustadoše, svi mahaše. Bi Dačić, opet svi ustaše, opet svi mahaše, reporter siđe do bine, vidi sve to iz lepšu perspektivu, ozdo od taj prvi red, jedan mnogo važan i mnogo veliki iz tu organizaciju ga opsova, zna on šta će piše, novinar sve i krajnje profesionalno preču, uze slika na dijeti Dačića, ‘vata reči o velikom povratku i pobedi socijalista. Bi još tih Vaskrs reči, još zastava mahanja, bi kraj, jok, tek tad uzeše se ređaju govornici, sve dok Mrkonjić nije sve prekinuo Milošević rečima, A sad, svi na radne zadatke!