Decenije kontroverzi

Početkom maja, Izrael je počeo proslavu 60 godina od osnivanja države. Rođendanska proslava, čiji je domaćin bio predsednik države Šimon Peres, održana je 11. maja u Jerusalimu. Međunarodna konferencija, koja je održana od 13. do 15. maja pod nazivom „Budućnost jevrejskog naroda“, sazvana je takođe na njegovu inicijativu. Među najuglednijim gostima bio je američki predsednik Džordž Buš, kao i mnogi drugi političari, aktuelni i bivši, poput Henrija Kisindžera i Mihaila Gorbačova. Među njima su se našli i ljudi iz sveta umetnosti i šou-biznisa, poput Toma Kruza i Bena Kingslija, kao i medijski mogul Rupert Mardok.

Kratka istorija modernog Izraela obeležena je ratovima, nesigurnošću, velikim naporima i istrajnošću, ali i strateškim savezom sa Amerikom i Velikom Britanijom. Bez ovog saveza, jevrejske države najverovatnije nikada ne bi ni bilo. „Izrael je imao samo neprijatelje u regionu kada je stvoren. Stvorili smo zemlju od mozaika ljudi sa svih strana. Izrael je uspeh. Preživeli smo i održali se u najtežim uslovima. To mora da bude bar deo čuda“, izjavio je Isak Herzog, ministar za socijalna pitanja.

Moderni Izrael, nuklearna, ekonomska i vojna sila, nastao je gotovo ni iz čega. Ideja o obnavljanju jevrejske države posle više od 2000 godina javila se krajem XIX veka, nakon Drajfusove afere u Francuskoj. Afera je aktuelizovala položaj Jevreja u Evropi i ukazala na potrebu stvaranja „nacionalnog doma“ za sve Jevreje. Na inicijativu Teodora Herzla, mađarskog Jevrejina, sazvan je Prvi cionistički kongres u Bazelu 1897. godine, na kome je doneta odluka o stvaranju države i izabrane njena zastava i himna. Gde će se buduća država nalaziti, tada još niko nije znao. Ona je bila samo san u glavama najvatrenijih zagovornika.

Najpre je pokušano da se lobiranjem kod britanske vlade dobije ili otkupi teritorija za stvaranje države, da bi izbor pao na Palestinu, koja je u to vreme bila deo Otomanske imperije. Herzl je pokušao da kod sultana dobije dozvolu za naseljavanje, ali nije uspeo. To ipak nije zaustavilo Jevreje. Osnovani su fonovi za kupovinu zemlje u Palestini, na kojoj bi budući doseljenici trebalo da žive. Palestina je početkom XX veka bila jedan od najzaostalijih kutaka Osmanlijskog carstva. U njoj je živelo oko milion Arapa i samo 30.000 Jevreja, najviše u Jerusalimu.

Prvi svetski rat i period između dva rata bili su ključni za stvaranje Izraela. Uz pomoć barona Rotšilda isposlovana je Balfurova deklaracija 1917, kojom je predviđeno stvaranje jevrejskog „nacionalnog doma“ u Palestini. Period između dva rata obeležen je stvaranjem jevrejske autonomije, koja je činila začetak budućih državnih institucija. To je nosilo i klicu sukoba sa Arapima, koji su takođe želeli nezavisnost. Oba naroda su planirala da grade državu na istom mestu. Britanija je balansirala između dva oprečna zahteva sve do 1947. godine, kada je konačno donela odluku da nije u stanju da reši sukob.

Holokaust, kome su Jevreji bili izloženi tokom Drugog svetskog rata i u kome je stradalo šest miliona ljudi u koncentracionim logorima, doneo je nove simpatije i podršku stvaranju Izraela. Pošto su se Arapi uporno protivili, sazvana je skupština UN-a, koja je 29. novembra 1947. donela odluku o podeli Palestine na arapski i jevrejski deo, dok je Jerusalim ostao međunarodna zona.

Deklaracija o nezavisnosti doneta je 14. maja 1948, u muzeju u Tel Avivu. David Ben Gurion, koji će postati prvi izraelski premijer, posle recitovanja „Hatikve“, nacionalne himne, pročitao je deklaraciju, koju je potom potpisao zajedno sa još 37 cionističkih vođa. Tako je stvorena država Izrael. Međutim, mastilo na deklaraciji nije se ni osušilo, a Izrael se već našao u ratu. Armije Egipta, Sirije, Jordana, Iraka i Libana napale su tek stvorenu državu, sa namerom da je unište. Tako je otvoren arapsko-izraelski sukob, koji u nešto izmenjenom obliku još uvek traje.

Rat se završio već sledeće godine pobedom Izraela, koji je uvećao svoju teritoriju za polovinu. Njegov rezultat bio je i proterivanje 700.000 Palestinaca, koji su završili u izbegličkim kampovima u Jordanu, Siriji i Libanu, i čiji se broj povećao na pet i po miliona. Njihovo pravo na povratak, ozvaničeno i u Rezoluciji 194 SB UN-a, još uvek služi kao dodatno gorivo u želji država u regionu da unište Izrael, i čini jedno od najtežih pitanja u pregovorima o stvaranju palestinske države. Palestinski Arapi obeležavaju 14. maj kao „dan katastrofe“ (nakba) – reči koje koriste da opišu osnivanje Izraela. Svoje granice Izrael će proširiti još jednom, nakon briljantne pobede u Šestodnevnom ratu sa Egiptom, Sirijom i Jordanom 1967. Tada je zauzeo Zapadnu obalu, Golansku visoravan, pojas Gaze i Sinajsko poluostrvo (kasnije vraćeno Egiptu).

Okupacija Zapadne obale, naseljene Palestincima, u početku je bila strateška nužnost. Izrael je mala zemlja (po površini malo veća od Vojvodine), na nekim mestima bez Zapadne obale široka samo 12–15 kilometara. U njegovim najužim delovima živi najveći broj stanovnika. Međutim, okupacija, ma koliko bila strateški opravdana, postala je klopka iz koje se Izrael već više od 30 godina nije izvukao. Najveća šansa za mir sa Palestincima propuštena je tokom devedesetih, kada je većina na obe strane poverovala da je mir moguć. Na kraju su Palestinci dobili autonomiju, a Izrael je zadržao vojno prisustvo na teritorijama koje su zamišljene da budu njihova buduća država. Osim sa Palestincima, Izrael ima teritorijalne sporove sa Sirijom oko Golanske visoravni i sa Libanom oko nekoliko kvadratnih kilometara na kojima se nalaze kibuci.

Na području Gaze i Zapadne obale živi oko četiri miliona Palestinaca. Izrael se iz Gaze povukao 2005, i ta oblast, koja se sada nalazi pod kontrolom Hamasa, pretvorena je u veliki zatvor. Povlačenje sa Zapadne obale, iako stalno prisutno kao tema, vuče sa sobom mnoga teška pitanja, poput statusa Jerusalima, koji je Izrael proglasio glavnim gradom, i napuštanja jevrejskih naselja koja su u međuvremenu namerno građena i koje čuva izraelska vojska.

Zamišljen kao dom svih Jevreja, Izrael je od nastanka podsticao doseljavanje. Poslednji veliki talas doseljenika usledio je kada je iz bivšeg Sovjetskog Saveza došlo oko milion ljudi. Ruski je tako, uz hebrejski i engleski, postao najzastupljeniji jezik. Ukratko, stvoren je svojevrstan jevrejski „melting pot“. Meir Lau, bivši glavni rabin Izraela, ponosan je na uspeh svoje zemlje. „Apsorbovali smo ljude iz 140 zemalja, obnovili hebrejski kao živi jezik, koji je sada naš državni jezik. Mi smo demokratija sa šest miliona Jevreja koji žive u zemlji koja im je obećana u Tori“, izjavio je za britanski „Gardijan“.

Sada već u šezdesetim, Izrael se više ne može smatrati mladom državom. Ova zemlja se po mnogim parametrima visoko kotira. Međutim, ima i tamnih strana. Važi za jedinu demokratsku državu u regionu; međutim, to je demokratija za Jevreje, dok se „njegovih“ 1,7 miliona Arapa smatraju građanima drugog reda. Društvo je veoma podeljeno po ekonomskin i socijalnim osnovama. Dok Tel Aviv važi za ekonomski centar zemlje, sa modernim zgradama, noćnim klubovima, tehno žurkama, koji živi 24 sata, Jerusalim je verski centar koji ide u drugu krajnost, sa haredima obučenim u crno, kikicama i krznenim šeširima.

Stalni sukobi sa Arapima počeli su da nagrizaju osnovne institucije zemlje, poput vojske. Prvih nekoliko decenija služenje vojnog roka bilo je obavezno za sve građane, žene i muškarce, a sada ga četvrtina izbegava, iz zdravstvenih ili religijskih razloga. Mnogi u Izraelu veruju da je to znak napuštanja osnovnih principa na kojima je Izrael stvaran: samožrtvovanja i kolektivizma. Uprkos tome, Izrael važi za glavnu vojnu silu u regionu. Od svih država u regionu, Izrael ima diplomatske odnosa samo sa Jordanom, Egiptom i Katarom. Strateško savezništvo sa SAD omogućava mu vojnu nadmoć, ali se stanje stvari u odnosima sa susedima ipak ne menja. U nedelji pre proslave rođendana, u sukobima Izraelaca i Palestinaca, poginule su 22 osobe, među kojima petoro dece i jedan novinar.