Vive le jazz!

Neposrednim poređenjem najvećih džez festivala ovog leta u Evropi očito je da su najbolju ponudu imala upravo dva koje „Vreme“ tipuje već nekoliko godina zaredom: Jazz a Vienne (dalje: JaV) u Vjenu/Francuska, i Umbria Jazz u Peruđi/Italija. Ne samo da su među sobom držali najjači program s većinom gostujućih zvezda koje su (mahom iz SAD) ove sezone u opticaju, nego se i minimalno preklapaju svojim trajanjima. Posebno na JaV koji je prethodio ostalim sličnim/suparničkim festivalima, primetio se natprosečan priliv publike (preko 90.000), a i izveštača iz Francuske i inostranstva (preko 300). Posle prošlogodišnjih provala oblaka i oluja, Jazz a Vienne je u svom dvadeset osmom izdanju ponovo bio u punoj snazi i sjaju. To praktično znači da su za niz večeri ulaznice davno rasprodate, da tokom dve nedelje trajanja Festivala ne ostaje puno praznih mesta za sedenje ni pred jednom binom, da publika mnoga velika imena dočekuje stojećim aplauzima a ponekog i ovacijama (Soni! Soni!), da ih još više ispraća i vraća burnim odobravanjem pa i skandiranjem… No, ipak me je iznenadilo vrištanje nekoliko devojaka kad je pored njih u pokrajnjoj ulici stala limuzina iz koje je izašla Dajen Kral (Diana Krall), ili kad sam video da žene uzimaju autograme od Marije Šnajder (Maria Schneider, nema veze s filmom Poslednji tango…). Sav taj zvezdani džez!

DAME SA SAKSOFONOM: Pa da počnemo ženskim, sve značajnijim doprinosima. Komercijalno najveće ime ovogodišnje „postave“ JaV, lepuškasta gđa Kral nekima je poslednjih godina poznatija kao supruga Elvisa Kostela (Elvis Costello) i majka njihovih blizanaca. Ta „kreativna pauza“ poslužila joj je za niz šarmantnih opaski na sopstveni račun, a disko-industriji koristila za kompilovanje i prepakivanje njenih albuma. Odlična pijanistkinja i još jedan slučaj naknadno otkrivene, donekle stidljive pevačice, Dajen je besprekorna u standardnom džezu, a u nastupu stilistički posvećenom njenom uzoru Netu Kingu Kolu (Nat King Cole) najviše joj je pomagao gitarista stalnog pratećeg trija Entoni Vilson (Anthony Wilson).

Kompozitorka/aranžerka iz SAD Marija Šnajder i njena muzika bitno su prijatnije i pitkije nego što očekujete kad je neko izraziti favorit kritičara. S međunarodnim velikim orkestrom započela je turneju odavde, izvodeći uglavnom sopstvene, neopterećujuće i tanano aranžirane numere sa skorašnjim brazilskim primesama (Hang gliding), da bi završila omiljenom pesmom svoje majke, My Ideal. S druge strane, nedavna gošća Beograda, aranžerka/pijanistkinja Karla Blej (Carla Bley) posle dužeg vremena nastupa bez sopstvenog big benda, samo u kvintet-programu Lost Chords find Paolo Fresu, čiji je gost odlični italijanski trubač Paolo Frezu. Zabrinjavajuće ispošćenog izgleda, Karla je ipak svima priuštila uživanje u prvorazrednom džezu glavne struje, gde joj i dalje podršku daje njen lični partner, basista Stiv Svolou (Steve Swallow), prekaljena uzdanica fank-avangarde koji je pre par godina u poslednjem trenutku uskočio da zameni nekoga pred polazak na evropsku turneju i… eto ga tu još uvek. Nije ga omelo ni što je njegova petožična bas-gitara stradala u dolasku, eskivirao je susret s novinarima i odjurio u obližnji Lion, odakle se vratio s jednom žicom manje.

„Skraćivanje“ postave kao da je pročistilo muziciranje preostale petorke, a na topao prijem naišle su i Karline starije kompozicije (tačnije: delovi svita) iz arhaičnog džez-roka.

O italijanskim učesnicima – saksofonisti Stefano di Batista (Battista) i Rozario Đuliani (Rosario Giuliani) sa svojim sastavima – više u narednom broju, u prikazu Umbria Jazz ‘08, gde su takođe učestvovali. Među pevačicama u manjim prostorima istakle su se dve iz Londona: gđa Norma Vinstone (Winstone) u komornoj pratnji pijaniste i jednog duvača, i Eska (Mtungwazi) u modernijem, soul/fank kontekstu. Prva/bela došla je iz ECM-grupe Azimuth ranih sedamdesetih, a druga/crna iz rodnog Zimbabvea i može biti značajna prinova u aktuelnom talasu britanskih soul-vedeta. Ćerka glasovitog Džona Hendriksa (Jon Hendricks) Mišel (Michele) živi od novinarstva, svojevremeno je klupski nastupila i u Beogradu, a na ovom JaV bila je ubedljiva uz pratnju trija pijaniste Pjera Kristofa (Pierre Christophe).

Za saksofon su se opredelile, i mlade pokazale da znaju šta rade, Francuskinje Sofi Alur (Sophie Alour) sa svojim triom Uncaged i Žeraldine Loren (Geraldine Laurent) samo s ritam-sekcijom, te Anat Koen (Anat Cohen, bez rođaka na JaV ‘08) iz Izraela, koja u sopstvenom kvartetu svira i klarinet. No najveće iznenađenje, naročito vizuelno/prijatno, su Imani Winds, klasičarski duvački kvintet: četiri elegantne, afro-stilizovane crnkinje koje deluju kao negro-verzija Seks i grada + svirač franc. roga koji deluje kao neophodan im telohranitelj (a u stvari je šef ansambla). Kvintet je nastupio pre Vejna Šortera (Wayne Shorter) i nastavio da njegovom kvartetu pomaže u zahtevnim kompozicijama.

SLABA MESTA: Majlsove mošti – Po očekivanju, multisaksofonista Šorter posle nezaobilaznih uzleta s Majlsom Dejvisom (Miles Davis) i Weather Report nastavio je da se dubinski bavi muzikom, pa tako i sa svojim aktuelnim, prvorazrednim saradnicima u ovoj deceniji. Pijanista Danilo Perez, basista Džon Patituči (John Patitucci) i bubnjar Brajen Blejd (Brian Blade) verno ga prate kroz guste, složene partiture neobičnih dinamika i raspoloženja, sve dalje od džeza a bliže savremenoj umetničkoj („ozbiljnoj“) muzici. Nije lako za slušanje, mnogi su i napuštali odlično očuvan rimljanski amfiteatar koji prima preko 8000 posetilaca, ali vredelo je ostati.

Džon Mekloklin (John McLaughlin) & 4th Dimension i obnovljeni Return To Forever (dalje: RTF) pre JaV nastupali su u Beogradu pa se ne može puno dodati o njima u ovoj prilici. Mek je repertoar prosvirao još brže nego na početku turneje, a RTF su nad sličnim ispisnicima imali dve prednosti: kompozitorske sposobnosti svog vođe Čika Korie (Chick Corea) i dozu latino/sredozemne topline u deonicama Korie i gitariste Ala di Miole (Meola). No, lični je ukus/izbor da li je to dovoljno da istrpite svu silu komplikacija, tehniziranja itd. Egzibicije Stenlija Klarka (Stanley Clarke) na četiri žice gotovo da su smešne kad maltene svake večeri na istoj pozornici slušate ponekog basistu boljeg od njega. No, ako ste to voleli nekad, može vam se i sad dopasti, ali ako niste – nikad ni neće. Što je i dobro.

A o Herbiju Henkoku (Herbie Hancock) – sve najgore. Na grozniju i providniju muzičku tezgu godinama nisam naleteo. I pre dve godine njegovi nastupi bili su jeftino, čak patetično otaljavanje, ali sada je to već bezobrazno, pa i prevarantski. Naime, tekuću turneju nazvao je River Of Possibilities prema paru svojih prethodnih albuma. River: The Joni Letters s gostujućim pevačkim zvezdama (Nora Džouns, Lenard Koen, Tina Tarner, sama Džoni…) pokupio je razne nagrade, a pre njega ni Henkokov „običan“ Possibilities nije prošao loše, no na ovim koncertima izveo je svega po dve numere sa svakog od njih. Ostatak vremena/daveža otpao je na virtuozne ali potpuno otuđene solaže velikana kao Dejv Holend (Dave Holland, kontrabas) ili donedavno obećavajućih a sad već izlizanih prinova kao Lajonel Lueke (Lionel Loueke, gitara/glas), Herbijevo preludiranje, dugačke kao-opuštene „dijaloge“ s publikom, demonstriranje najnovijih elektronskih klavijatura kao da je trgovački putnik, itd. itd. U retkim trenucima kada je bend zaista svirao zajedno, bubnjar Vini Kolajuta (Vinnie Colaiuta) svaki ritam bez ostatka sabijao je u tlo suptilnošću stadionskog roka, pa nisu bili čak ni naročita pratnja za mlečnobelu Sonju Kičel (Sonya Kitchell) i izazovno crnu Ejmi Kiz (Amy Keys). Henkok jeste jedan od najkomercijalnijih izvođača poteklih iz džeza, još uvek izbaci i poneko ostvarenje vredno i unutar te vrste muzike, ali zaslužuje svaki prezir kad s postavom u kojoj mu je npr. saksofonista Kris Poter (Chris Potter) izvede When Love Comes To Town U2/B.B. Kinga – nimalo motivisano, nikako obrađeno, i manje ubedljivo nego tzv. cover-sastav u nekom beogradskom klubu. A tek A Song For You Liona Rasela (Leon Russell) via Kristina Agilera (Christine Aguilera) – šta je sledeće, sving za Selin Dion?! Slabo se vadio na kraju sa Watermelon Man i Cantaloupe Island koje je davno učinio standardima.

Nasuprot iskustvu da nekadašnje veličine onog što je nazivano džez-rok/fuzija/crossover itd. praktično i ne vredi uzimati u obzir, pametniji pristup imao je Žan-Lik Ponti (Jean-Luc Ponty) – njihov francuski ispisnik/saradnik iz doba kad je bio najpoznatiji električni violinista – vrativši se sopstvenom, pročišćenom materijalu koji svinguje, makar i to bilo pod kapom večeri posvećene muzici Frenka Zape (Frank Zappa). Nažalost, orkestarski deo The Big Note Frank Zappa Alchimiste s kompozicijama ovog velikog vođe grupa, u izvođenju L’Ensemble de Basse-Normandie, nije baš zvučao zanimljiv.

MAMA AFRIKA: Veliki broj afričkih učesnika JaV ‘08. prostirao se i utkao svuda, pa i kod dugovečnih saradnika Džejmsa Brauna, naših donekle i poznanika, Freda Veslija (Wesley, saks) i Pi Vi Elisa (Pee Wee Ellis, trombon) koji su predvodili Still Black, Still Proud – An African Tribute To James Brown. Tumani (Toumani) Diabate održao je gotovo obrazovni, ali ne manje nadahnut nastup sa, o i oko kore, starinskog instrumenta s preko 20 žica, daleke preteče gitare koju on virtuozno koristi. Od lirskih pasaža preko etno-svirke malog sastava, do gotovo (Džimi) hendriksovskog rifovanja i valjanja po bini u kulminaciji Keitinog dela, sve je to mogla kora! Jer, kao zvezda br. 1 došao je – i ostao – već veteran, albino-crnac Salif Keita, bosonog i s velikim sastavom, usijavši razigranu publiku. Treći Malijac bio je prošlogodišnji muzički direktor izvanrednog projekta DiDi Bridžvoter (D.D. Bridgewater) Red Earth – A Malian Journey (DDB/Emarcy), orguljaš Šeik Tidien Sek (Cheick Tidiane Seck) sa svojim razbijačkim sastavom/nastupom.

Tradicionalno gospel-veče delovalo je kao podbačaj s nafrakanom Nikol Slek-Džouns (Nicole Slack Jones) & Soul Sisters iz SAD, no kad je scenu preuzeo Nelson Mandela Metropolitan Choir iz Južne Afrike, počelo je da se dešava ono što od naoko davno dovršene forme kao gospel više i ne očekujemo. Suštinski drugačiji, neestradni pristup ovog hora, etno-ukrašenog i razigranog – vazduh oko bine napunili su prašinom, sve tabanajući – još uvek ima ubedljive veze s pobunom, borbom protiv nepravde/režima i uopšte, sa slobodom. Kada se horu pridružio francuski orkestar La Marmite Infernale (ARFI), to se pretvorilo u čvrstu, simfonijski zasnovanu svitu i jedan od vrhunskih doživljaja crne muzike.

U bluzu se ne dešava puno toga, čak ni kad ga predstavlja paket dobro uravnoteženih izvođača. Veteran Edi „Čif“ Klirvoter (Eddy „The Chief“ Clearwater) efektnim urbanim bluzom uveo nas je u nastup oporavljenog doajena Čikago-zvuka, izvrsnog gitariste te solidnog pevača i zabavljača Badija Gaja (Buddy Guy). Tipično, nikad ne ostvarivši nade i očekivanja da „nasledi“ BiBi Kinga ili bar Kleptona (Eric Clapton), Gaj se u poznim godinama i posle teške bolesti odrekao klovniranja i posvetio nečemu trajnijem od štancovanja šablona. Sad se još prošeta kroz publiku solirajući, ali ipak valja gledati šta će napraviti p(r)osvećeni podmladak kao Erik Bib (Eric Bibb).

BELI SAKSOFON: Sam taj džez – Iako na ovaj zavidan spisak dodat među poslednjima, kontrabasista Avišai Koen (Avishai Cohen) već prvim pojavljivanjem na JaV oduševio je veliku publiku, slično kao i prošle jeseni na Beogradskom jazz festivalu u dvorani „Kolarca“. No ovog puta nije nastupio s triom, nego mu je jedini partner bio odlični pijanista Šaj (Shai) Maestro. Najmlađu/potencijalnu džez-publiku kod nas zanimaće da su japanski Soil & „Pimp“ Sessions zaista žestoki, s dugačkim duvačkim solima, ali se najavljeni Hoze Džejms (Jose James) opet nije pojavio s njima. No uz neprikosnovenog Sonija Rolinsa (Sonny Rollins), o kome takođe više sledeće nedelje, pod pravim vodopadima standardnog i džeza glavne struje, „džeza u užem smislu“, najveće iznenađenje i jedan od najlepših doživljaja podario nam je drugi veteran, nekada pionir fri-džeza Ornet Kolmen (Ornette Coleman).

Sa prekrasnim belo emajliranim Selmer-saksofonom, u tamnosjajnom odelu pomalo čudnog kroja i dezena, u crno-belim šimikama, vitki Kolmen je već i na prvi pogled dostojanstveni osobenjak. Verujem da bi ga sad najbolje glumio Morgan Frimen (Morgan Freeman), potpuno unesenog u svoje muziciranje, čudno a teško dostižno baratanje tenor-saksom presečeno nazubljenim deonicama munjevito dočepanih trube i violine. Praćen bubnjevima za kojima je njegov sin Denardo, bas-gitarom koja oko pola vremena izvodi izrazita sola i kontrabasom koji je oko pola vremena sviran gudalom (a najavljivan je i treći basista!), Ornet je sprašio više od 20 numera, mnoge zaista minijature, odreda neobičnih struktura i neočekivanih obrta, brzog razvoja i duhovite dinamike, nekako lepih i razdraganih bez obzira na česte disonance. Oduševljenje je raslo, Kolmen retko izgovarao brojčane naslove kompozicija i ostavio masu zaprepašćenu, žudnu za bisevima. No istog trenutka kad bi prestao da svira, Ornet se pretvarao u dopadljivog dedicu zbunjenog ovacijama i reflektorima, jedva nalazeći put iza kulisa i natrag pred publiku. Sredinom svojih 70-ih još uvek posvećeno istražuje i menja se, pa ako i nikad ranije niste čuli nijedan njegov ton – ovo je dovoljno/veličanstveno.