Moralna anoreksija

Kada mi je pre nekoliko nedelja par prijatelja predložilo da uzmem učešće u realiti serijalu „Veliki brat“, shvatio sam to kao vrhunski nepristojnu ponudu. Predložiti nekome ko iole drži do sebe da dobrovoljno izloži „sudu javnosti“ najosnovniju privatnost vezanu za održavanje telesne higijene i obavljanje fizioloških potreba, i da još uz to, sve vreme pred TV kamerama, učestvuje u imbecilnim igrarijama od čijeg rezultata zavisi da li će sledeće nedelje imati šta da jede, zaista je toliko bizarno da čak nisam uspeo ni da glatko odbijem. Učtivo sam se zahvalio, rekao da ću razmisliti, te odlučio da se pre ponovnog razgovora upoznam sa pojmom reality show programa, s obzirom da o tome zaista ništa nisam znao.

Saznao sam sledeće: Realiti serijali proizvode se i emituju širom planete, a satanska maštovitost njihovih producenata je skoro pa nemerljiva. Zajednički imenitelj takvih formata je isti: Okupi se grupa ljudi, ponudi im se popularnost i nešto novca, a onda se izlože voajerizmu i/ili ponižavanju uz stalno opravdanje da su „oni u ovo ušli dobrovoljno“. Realiti se kreće od toga da je britanska zvezda „Velikog brata“ Džejd Gudi prošlog leta pred kamerama saznala da je obolela od raka materice a ove godine je od te bolesti i umrla (takođe pred kamerama koje su joj pružile privatnost tek kada je pala u komu), pa do „Fear Factor“ projekta u kome su takmičari suočeni sa zadatkom jedenja činije svežih ovčijih očiju uz okruženje stada blejećih ovaca kojima su stavljeni povezi preko mesta gde su im (bile) oči. Realiti šou „Trenutak istine“ dovodi ljude (opet će neko reći „dobrovoljno“) u situaciju da priznaju da bi imali seks sa taštom ako bi im to pomoglo da vrate kockarske dugove, da su krali hranu od bolesnika u bolnici, potkradali poslodavce ili oralno zadovoljavali mušterije u lokalima u kojima rade, i sve to pred članovima svoje porodice koji sede u prvom redu publike koja bučno navija ili se skandalizuje. I sve to pred milionskim gledalištem.

Sa gledišta producenata, realiti format je savršena mašina za pravljenje novca. Proizvodnja je jeftina (nema timova pisaca ni scenarista, nema plaćenih glumaca, cena sata programa je desetinama puta niža od bilo čega što bi imalo približnu gledanost, „Friends“ ili „Sex & City“ na primer), a u redovnom „Velikom bratu“ nagradu (dakle novac) dobija samo onaj ko ostane u kući poslednji, dok ostali ne dobijaju ništa. Učesnici su ugovorima vezani za producentske kuće na takav način da im se onemogućava eventualno samostalno unovčavanje stečene poznatosti u reklamne svrhe, tako da dobar deo i tog novca ostaje „Velikom bratu“. (Sve što spominjem deo je planetarnog koncepta i mora se poštovati u svakoj zemlji u kojoj se emituje format sa licencom „Velikog brata“.)

Osetio sam potrebu da nešto preduzmem.

Kada sam se našao u Kući Velikog brata, shvatio sam da stvari stoje gore nego što sam očekivao. Na svakom koraku sam prepoznavao do detalja razrađen koncept koji služi isključivo tome da dovede do svađa i sukoba među ukućanima. Petnaestak odraslih ljudi zatvoreno u danonoćno jarko osvetljenom prostoru (u kome je zabranjeno nošenje tamnih naočara), jedan jedini mokri čvor sa jednim toaletom sa providnim, blago matiranim vratima i mikrofonom koji visi sa plafona, jedna tuš kabina sa istim takvim vratima koja posle kvašenja postaju potpuno providna, jedan umivaonik koji služi za jutarnju higijenu ali i za pranje odeće, jedan štednjak, jedan sudoper, jedan frižider. Bez sata, bez komunikacije sa spoljnim svetom, bez knjige, telefona. Uz sveprisutno maltretiranje ako se zaspi preko dana, jer je (to je preuzeto iz kaznenih ustanova) od paljenja do gašenja svetla spavanje strogo zabranjeno. Teško je dobronamernom čitaocu i zamisliti koliko je krhka socijalna ravnoteža koja zavisi od pravilnog funkcionisanja digestive i urinarnog trakta petnaestak ljudi jer svaki red pred toaletom je ne samo neprijatan i ponižavajući nego i potencijalni uzročnik ozbiljno teško rešivih problema (u Kući Velikog brata nema „izakuće“ kako se u Vojvodini kolokvijalno naziva alternativa toaletu). Svako bi trebalo da sam brine o svojoj ishrani, no posuđe je takve veličine da nije ni moguće kuvati za sve odjednom te se i šansa da se osećaj pripadnosti grupi izgrađuje zajedničkim obrocima gubi. Kada se na sve to doda nepomirljivo različit kulturološki i vrednosni milje učesnika, jasno je da se ništa dobro nije moglo očekivati. Vreme je proticalo beskrajno sporo a pojam dosade dobio je potpuno novo značenje. Ostao sam u kući devet dana.

Kada sam izašao, video sam da je medijski prostor koji je zauzeo „Veliki brat“ postao zastrašujuće velik. Ulazak u kuću gledalo je preko dve trećine tinejdžerske populacije u regionu. Gledanost je premašila sve rekorde, a moje najiskrenije tvrdnje da je koncept realiti TV-a „dno dna“ shvaćene su tek kao duhovitost i geg. Skoro sva dnevna štampa je na naslovnim stranama prenosila vesti iz Kuće Velikog brata, a dva dana po mom izlasku, umrla je Džejd Gudi, učesnica britanskog VB koju sam spomenuo na početku ovog teksta. Uz vest o njenoj smrti, stajalo je i da je lično premijer Velike Britanije Gordon Braun tim povodom izjavio da ga je njena smrt „duboko rastužila“ i da je ona bila „hrabra žena i u životu i u smrti“. Lekari u Britaniji su ubrzo prijavili izrazito povećan broj žena koje su se javile na kontrolu a u vezi sa prevencijom raka materice. Pojava je nazvana „Džejd Gudi efekat“.

Naizgled čudnovata i bizarna, pojava i uspešnost realiti TV-a je više nego logična. Realiti TV stvara, po prvi put u istoriji, poznate ljude koji su poznati samo zbog svoje poznatosti, a ne zbog nečega što umeju, imaju, znaju ili jesu. Najveća privlačnost realitija baš i leži u „to sam mogao biti i ja“ konceptu „običnih ljudi u neobičnim situacijama“ sa kojima se veliki broj „prosečnih“ ljudi može identifikovati. Ono što je, međutim, posebno zanimljivo jeste da se sve češće ti „poznati zbog poznatosti“ ravnopravno svrstavaju rame uz rame sa onima koji su „iz nekog razloga poznati“ i svi stižu u jedinstveni koš „selebritija“, javnih ličnosti za koje se više ni ne pita „zašto je taj neko poznat“, nego „koliki rejting pri gostovanju u nekoj TV emisiji donosi“. Jer, vek u kome živimo je jasno postavio pravilo: Da neko ne bi morao da bude na televiziji, mora da bude ili jako bogat ili da poseduje istu tu televiziju. Svi ostali ili moraju da budu na televiziji ili da „umru pokušavajući da na nju stignu“.

Da zaključim: Realiti format je državno nesankcionisana manipulacija ljudskim slabostima putem sredstava visoke tehnologije, a u cilju sticanja materijalne koristi. Postoji i primer Džejd Gudi, ali, to je izuzetak. Realiti se može definisati i kao simptom moralne anoreksije dela društva ili kao duhovna ozonska rupa, ali, realiti je tu, vitalan je, i treba se s tim nositi.