Konzulska vremena

Diplomatija, prema definiciji Enciklopedije Britanike, predstavlja umeće održavanja odnosa u svoju korist bez ulaženja u konflikt. Sudeći prema trenutnim efektima (negativna reakcija primaoca poruke koju nije bilo teško predvideti), jedna ideja lansirana iz Ministarstva spoljnih poslova Srbije, na prvi pogled, ne govori o velikom diplomatskom umeću. Ipak, prema nekim tumačenjima, u krajnjem ishodu, Srbija bi u „tajnim pregovorima akreditovanih izaslanika“ (što je, prema istoj definiciji, jedna od metoda diplomatije) mogla uspešno doći do poslednje rečenice citirane definicije – „izvlačenje maksimalne nacionalne koristi, bez primene sile i po mogućstvu bez zameranja“. Ima, međutim, i onih tumačenja prema kojima će, nakon prvobitnog konflikta, cela ideja, u krajnjem ishodu, dovesti samo do – zameranja. I neracionalnog povećanja troškova pride.

Ideja da Srbija u Crnoj Gori otvori tri konzulata – a o tom potezu MIP-a Srbije je reč – već je, doduše, donela neku korist. I to prvenstveno crnogorskoj strani: pokazala se, naime, kao idealan povod da dva tamošnja suprotstavljena politička tabora (tzv. independistički i tzv. prosrpski) pred svoje birače još jednom prospu gomilu argumenata u korist sopstvenih stavova i bar malo im skrenu pažnju sa brojnih problema koji ih muče. Zato i ne deluje previše čudno nezvanična informacija koju je objavio podgorički dnevnik „Vijesti“, prema kojoj je crnogorsko Ministarstvo inostranih poslova predložilo srpskom Ministarstvu da se inicijativa Beograda podigne na najviši mogući nivo i razmotri u neposrednim pregovorima dva državna rukovodstva.

MRZOVOLJA: Diplomatija je obično obavijena velom tajne, pa valjda zato iz srpskog MIP-a „Vremenu“ nije odgovoreno na pitanje da li je informacija podgoričkog dnevnika tačna, kao ni na druga pitanja vezana za sudbinu inicijative koja je ušla u zvaničnu proceduru. Nezvanični izvori, međutim, nastavljaju da prenose „pouzdane“ informacije iz kojih bi trebalo da sledi zaključak o pozitivnom krajnjem ishodu srpskog zahteva. U medijima su se, međutim, oglasili i analitičari koji ceo slučaj vide kao obično neproduktivno nadgornjavanje koje nikako ne može doprineti unapređenju odnosa Srbije i Crne Gore, dramatično zahladnelih nakon odluke Podgorice da prizna nezavisnost Kosova donete prošlog oktobra. To tumačenje dodatno potkrepljuju i najave mogućeg uspostavljanja diplomatskih predstavništava između Prištine i Podgorice.

Šta smo, dakle, imali do sada: Srbija je Crnoj Gori predložila otvaranje tri konzulata – u Bijelom Polju, Nikšiću i Herceg Novom (pored već postojeće ambasade i konzularnog odeljenja u Podgorici). Ideju je najpre, u novinskom intervjuu, izneo ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić, krajem aprila ove godine, reklo bi se bez uobičajenog prethodnog usaglašavanja sa Crnom Gorom. Usledila je podrška predsednika Srbije Borisa Tadića, da bi, u junu, inicijativa i formalno podneta Crnoj Gori, bez čije saglasnosti je otvaranje novih srpskih diplomatskih predstavništava nemoguće.

Zvanična Crna Gora reagovala je (očekivano) mrzovoljno – najpre zbog same činjenice da je ideja upućena preko medija, a potom i zbog same njene suštine. Iako je crnogorski ministar spoljnih poslova Milan Roćen pokušao da unese miran ton u reakcije na zahtev srpske strane, tvrdeći, u prvoj izjavi tim povodom, da će „sve biti riješeno na osnovu konzularne konvencije dvije zemlje“, drugi podgorički zvaničnici indirektno su odbili mogućnost otvaranja čak tri srpska konzulata u nevelikoj primorskoj državi. Premijer Đukanović bio je prilično jasan u izjavi za „Blic“ početkom jula: „Ja vjerujem da će se ići prema racionalnijem rješenju. Crna Gora nije prostorno velika zemlja, da bi neko morao dugo putovati da iskoristi neki administrativni servis… Možda bi Crnoj Gori u Srbiji bilo potrebno i više konzulata, jer je Srbija prostorno veća zemlja. Vjerujem da ćemo, polazeći od principa reciprociteta, doći do stava da nije neophodno množiti troškove diplomatskog osoblja i da će se ići ka racionalnijem rješenju“, rekao je Đukanović. Odgovorio mu je šef srpske diplomatije Vuk Jeremić tvrdeći da je povećano konzularno prisustvo Srbije u Crnoj Gori u skladu sa međunarodnim konvencijama i da se nada „da se Crna Gora ne plaši jer za tako nešto nema razloga“.

DRAMATIZACIJA: Jeremić srpsku inicijativu tumači i kao „aktivnu i angažovanu politiku u regionu, razvijanje ekonomske saradnje i zaštitu Srba u Crnoj Gori“, sa čim se slažu crnogorske opozicione „prosrpske stranke“, čiji je uticaj na državne odluke – nikakav.

S druge strane, Socijaldemokratska partija (SDP), manji koalicioni partner u crnogorskoj vlasti, reagovala je tako oštro da se, u poređenju s izjavama njenih predstavnika, Đukanovićeva reakcija može tumačiti čak i kao pozitivna. Tako je portparol SDP-a Raško Konjević ocenio da je namera Srbije da preko više konzulata „raširi obavještajnu mrežu“ u Crnoj Gori, dok je potpredsednik stranke Ivan Brajović ocenio da „sve to liči na staru logiku koja je dovela do zahlađenja odnosa između Srbije i Crne Gore i želju da se bude prisutan u drugoj državi više nego što je to uobičajeno za odnose među suverenim i nezavisnim državama“, dodavši da je srpski zahtev – neprihvatljiv. Najdalje je, ipak, otišao Miodrag Vuković, predsednik Odbora za međunarodne odnose Skupštine Crne Gore i funkcioner Đukanovićeve Demokratske partije socijalista (DPS), izjavivši za beogradsku „Borbu“ da je reč o nacionalističkom ispadu koji će „na kraju balade“ ići na štetu Srbije. „Jeremić je mlad i impulsivan i mislim da bi on najradije da cela Crna Gora bude konzulat Srbije, što pokazuje da je on pripadnik one potrošene političke grupacije koja konstantno pokušava da okupira Crnu Goru“, rekao je Vuković u svom uobičajenom dramatizovanom stilu. Dodatnu senku sumnje na pozadinu srpske inicijative bacili su pojedini analitičari, ocenivši da je ideja plasirana kako bi se dodatno pojačale podele na crnogorskoj političkoj sceni, te da je, kao što tvrdi direktor Foruma za međuetničke odnose Dušan Janjić „kratko rečeno, broj nerealan, ne odgovara potrebama konzularnih poslova, ali šalje, s obzirom na izbor mesta gde bi bili ti konzulati, jednu neprijatnu političku poruku“.

Ukoliko, posle takvih ocena, srpski zahtev bude uslišen, to bi moralo značiti da su u „tajnim pregovorima akreditovanih izaslanika“ potegnuti neki vrlo jaki argumenti – poput, recimo, ideje za koju mediji tvrde da postoji u MIP-u, da se prihvatanje agremana novog ambasadora Crne Gore u Beogradu veže za dozvolu da Srbija u toj državi otvori tri konzularna predstavništva. Prema najavama „Vijesti“, ishod bi mogao biti poznat već u septembru (list tvrdi da je Podgorica Beogradu u julu uputila predlog o podizanju teme na nivo neposrednih pregovora dva državna rukovodstva).

MOTIVI: Čak i u tom slučaju ostalo bi nejasno zašto je, u jeku ekonomske krize usled koje je najavljeno (konačno) smanjenje broja zaposlenih u državnoj upravi, potrebno otvaranje tolikih diplomatskih predstavništava na tako malom prostoru. Poređenja radi, u Americi, u kojoj živi tri puta više Srba nego u Crnoj Gori, postoje samo dva konzulata – u Čikagu i Njujorku, tako da državljani Srbije sa zapadne obale SAD moraju da putuju oko 4000 kilometara da bi, na primer, izvadili srpski pasoš. U Rusiji je još gore – u toj državi postoji samo ambasada Srbije i nikakvo drugo predstavništvo, čak ni kulturni centar. U regionu, Srbija ima najviše konzularnih odeljenja u Grčkoj i Hrvatskoj – po dva (u Atini i Solunu, odnosno u Vukovaru i Rijeci – konzulat koji bi, prema najavama, trebalo da bude zatvoren, kako bi se otvorilo predstavništvo u Kninu). Po jedno konzularno predstavništvo Srbija ima u Bosni i Rumuniji (u Banjaluci i Temišvaru). U Mađarskoj, Makedoniji, Sloveniji i Albaniji, Srbija ima samo ambasade.

Prema zvaničnom objašnjenju MIP-a na koje se pozivaju beogradski mediji, otvaranje četiri konzulata ne podrazumeva i veće troškove, jer se zatvaraju jedna ambasada (Lima, Peru) i dva konzulata u svetu (u francuskom Lionu i hrvatskoj Rijeci). Ukoliko srpski zahtev u Podgorici bude pozitivno rešen, nesumnjivo je da će građanima srpske nacionalnosti biti lakše da rešavaju imovinska i druga pitanja koja ih muče. Ostaje, međutim, nejasno ko je i na osnovu čega izračunao da su njima takve olakšice neuporedivo potrebnije nego građanima srpske nacionalnosti u bilo kojoj drugoj državi na svetu. Sve to, naravno, pod uslovom da je u Beogradu uopšte postojalo uverenje da bi Crna Gora mogla pristati na otvaranje tri konzularna predstavništva i da iza cele priče ne stoji samo želja da se postignu određeni politički poeni. Bez obzira na mogućnost da se time dodatno poveća razrokost nekadašnja „dva oka u glavi“.