Novinar "Vremena" došao je u Crnu Reku u grupi bajkera. Njegov razgovor sa jednim od štićenika Duhovno-rehabilitacionog centra prekinuo je protojerej Peranović praćen nekolicinom momaka. "Dođi da malo porazgovaramo", rekao je novinaru i poveo ga u jednu od kuća.
"Zar misliš da mi ne znamo ko si ti i zašto si došao ovde", povišenim glasom pitao je novinara kad su u kuću ušli. "Primili smo te ovde raširenih ruku, nahranili, napojili, zasebnu sobu ti obezbedili, a ti tako. Hajde, priznaj zašto si došao." A onda je usledilo raskrinkavanje
Pretposlednjeg dana kalendarskog leta, u organizaciji Moto asocijacije Srbije organizovana je vožnja podrške Duhovno-rehabilitacionom centru „Crna Reka“, a domaćin druženja je bio tek osnovan Moto klub Crna Reka sa protojerejom Branislavom Peranovićem na čelu. Ono što je privuklo pažnju novinara „Vremena“ je neobično grafičko rešenje grba: beli dvoglavi orao na crnoj pozadini, sa štitom i ocilima na grudima, koji u kandžama drži ašov i lopatu.
Inače, protojerej Peranović bi za širu javnost bio tek jedan od mnoštva sveštenika Srpske pravoslavne crkve da „Vreme“ nije objavilo snimak „terapeutskog“ batinanja štićenika ašovom u Centru „Crna Reka“, kojim je on rukovodio. Protiv njega je kasnije podignita optužnica pred Opštinskim sudom u Tutinu, a vladika Artemije ga je, posle podužeg nećkanja, smenio sa mesta upravnika Centra i predao Crkvenom sudu na dalje postupanje. Uprkos zahtevu opštinskog tužioca, otac-batinaš nije završio u pritvoru, već mu je omogućeno da se brani sa slobode: po mišljenju tročlanog veća tutinskog Opštinskog suda, osnova za pritvor nema, jer smenjen je sa mesta upravnika i više ne boravi u Crnoj Reci, te ne može uticati na svedoke. Međutim, kako je na zvaničnom sajtu Centra objavljeno, protojerej Peranović je i dalje „veoma aktivan i nezamenljiv u Centru ‘Crna Reka’, ne kao upravitelj, već kao savetnik za duhovno-psihološko-terapeutska pitanja“.
Na ugovorenom mestu, u ugovoreno vreme, bilo je parkirano dvadeset motocikala i dva policijska automobila kao pratnja. Bajkeri su došli iz Sremske Mitrovice, Smedereva, Grocke, Lazarevca… Među njima je bio i novinar „Vremena“, iako je u pozivu za učestvovanje u vožnji pisalo da mogu učestvovati svi koji podržavaju rad protojereja Peranovića, u koje ovaj novinar ne spada.
„Beograđani su se obrukali“, prokomentarisao je jedan od organizatora. Tokom puta, priključivali su se motociklisti iz Čačka, Požege, Užica, Istočnog Sarajeva, Kraljeva, Kruševca, Kosovske Mitrovice… Na kraju, u koloni najmanje kilometar i po dugačkoj, bilo je više od sedamdeset motocikala.
Sama vožnja do cilja protekla je u najboljem redu: na granicama atara smenjivala se policijska pratnja, na raskrsnicama su lokalni saobraćajci obezbeđivali prolaz kolone, a najveće iskušenje je bilo nadomak cilju: pet kilometara prilično uskog, strmog, krivudavog i rastresitog makadamskog puta, na krivinama naročito rastresitog. Na poslednje dve krivine, najtežem od svih, dežurali su štićenici Centra, da u pomoć priskoče, ako pomoć bude potrebna. Bila je potrebna, bilo je i padanja, ali su svi uspešno savladali uspon. „Jedno je popeti se, biće frka sići“, komentarisali su bajkeri. Samo onaj koji je probao zna o čemu je reč.
IZ RAJA IZAŠLA: Na ulazu u Centar postavljena je tabla sa klupskim grbom, a iznad njega ukršteni ašov i lopata: nema sumnje, cilj je tu. Različito su bajkeri reagovali na znamenje na ulazu: neko se nasmejao, neko zavrteo glavom, neko se nije ni osvrnuo. Nije novinar mogao da odoli, pa je prišao protojereju i pitao ga čemu takav grb, čemu lopata i ašov. „Iz inata“, odgovorio je novinaru, ne znajući da sa novinarem razgovara. „Iz inata zbog medijske hajke koja je protiv mene pokrenuta.“
„Narkomanija je teška bolest, neizlečiva“, poverio se novinaru, ne znajući da je novinar, jedan štićenik. „Nema izlečenih narkomana, već samo apstinenata i pitanje je samo koliko dugo će apstinirati.“ Kaže da je u Centru drugi put: „na heroinu“ je bio osam godina, posle rehabilitacije u Centru vratio se kući i bio „čist“ dve godine, ali je na kraju poklekao: počeo je ponovo. „Prvi put su me u Centar doveli roditelji, sada sam došao svojevoljno.“ Svestan je, veli, u kakvom je problemu, zna da sa time sam ne može da se izbori, te da mu može pomoći samo otac Branislav. Na pomen batinanja ašovom, kaže da ima i toga, doduše retko, ali bude, češće se događa da „pukne“ poneki šamar, mada ni to nije svakodnevna pojava: „Nas je ovde devedeset, ima nas raznih, svakakvih, a red mora nekako da se održava: svako ko je dobio, zaslužio je da dobije.“ Da li je istina da se batinani od silnih batina uneredi, bilo je sledeće pitanje. Sagovornik je klimnuo glavom, ali i dodao da uneređivanje nije merilo intenziteta batinanja: „Neko se usere odmah, a neko ne i posle pedesetog ašova“, objasnio je štićenik centra. Da li je ono „pedeset“ stilska figura ili pravi broj isporučenih udaraca, novinar nije uspeo da sazna: razgovor je prekinuo protojerej Peranović praćen nekolicinom momaka. „Dođi da malo porazgovaramo“, rekao je novinaru i poveo ga u jednu od kuća.
RASKRINKAVANJE: „Zar misliš da mi ne znamo ko si ti i zašto si došao ovde“, povišenim glasom pitao je novinara kad su u kuću ušli. „Primili smo te ovde raširenih ruku, nahranili, napojili, zasebnu sobu ti obezbedili, a ti tako. Hajde, priznaj zašto si došao.“
Što jeste – jeste: svi u Centru, kako zaposleni tako i štićenici, svojski su se trudili da budu dobri domaćini, eto i molba novinara da, ako je ikako moguće, dobije zasebnu sobu, odmah je uslišena. Zahvalio se novinar domaćinima na prijemu, ali i rekao da nema šta da prizna. Ovo poslednje razljutilo je domaćine, govorilo se uglas, novinar ućutkivan kad god bi pokušao nešto da kaže. „Ućuti više“, čulo se sa jedne strane, „Ovaj još govori“, čulo se sa druge. „Mi ovde otržemo decu iz kandži droge, a vi ništa manje nego medijski linč: otkako ste objavili ono što ste objavili, šest štićenika koji su odavde otišli, a zbog vas i vašeg pisanja su otišli, umrlo je od prekomerne doze droge. Vi novinari ste za to odgovorni, vama na dušu tih šestoro, vama na dušu i svi oni kojima se to isto, ne daj Bože, bude dogodilo.“ Zaista je bio ljut Peranović i zaista, čini se, misli kao što govori: da su novinari odgovorni za sve loše što se dogodilo po objavljivanju reportaže o batinanju štićenika.
„Ako bi moglo bez vikanja: nema potrebe, niti ičemu vodi“, reče novinar kad je uspeo da dođe do reči. „Hajde ti da svima kažeš ko si i zašto si došao“, prekide svaku dalju polemiku Peranović.
Rečeno – učinjeno: novinar je doveden do paviljona sa muzičarima, postavljen u sredinu da ga svi dobro vide. Peranović je svirku prekinuo, uzeo mikrofon i pokazujući rukom na novinara koji je pored njega stajao, ozbiljnim glasom saopštio skupu da je među njima jedan koji nije došao sa dobrim namerama, da je o novinaru nedeljnika „Vreme“ reč. Potom je ponovio ono o gostoprimstvu, o hrani i piću, o zasebnoj sobi i tako tome, a kako je on, novinar, došao da provocira i da „ko zna šta napiše o ovom skupu“. Po tonu kako je govorio moglo se zaključiti da se jako uvređenim oseća.
RUŽNE REČI: Uvređeni su bili i bajkeri: jedan među njima nije bio njihov, a primili su ga kao svog. Dok je novinar izgovarao svoje ime i naziv svoje redakcije, iz publike su se čuli povici ne baš lepe sadržine, tipa „đubre“, „govno“ i tome slično, pa „u zemlju gledaj, za oprost moli“, bilo je i onih koje su svrbeli dlanovi. Da ne bi bilo zabune: ružne reči i želja za propuštanjem kroz šake nisu bili iskaz opšteg, već pojedinačnog stava. Nije, naime, nasilje bajkerska osobina, šta god ko o bajkerima mislio: kao i u svakoj grupi ima ih i ovakvih i onakvih. Nasilje je osobina nekih ljudi, a kako su bajkeri pre svega ljudi, tako i među njima ima i nasilnika.
Kako god, ne dade Branislav da bilo ko počeše dlanove: „Dok je ovde, ništa ne sme da mu se dogodi“, uzviknuo je glasno, dovoljno glasno da ga svi mogu čuti. „Da li smo se razumeli: dok je ovde, ništa mu se ne sme dogoditi“, ponovio je za svaki slučaj, ako neko možda nije čuo i poveo novinara ka stotinak metara udaljenoj kapiji, kod koje je bio parkiran policijski džip. „Gledaj pa napiši nešto loše i o mojoj deci“, rekao je novinaru na rastanku i predao ga na dalje staranje policiji.
Otkud ideja da novinar mora napisati nešto loše, nije baš jasno, naročito nešto loše o dečaku od, recimo, osam godina, koji peva „hevi metal“ da je milina slušati i o devojčici od, recimo, četrnaest godina, koja svira bubnjeve da je milina videti.
BEZ PROBLEMA: „Šta se dogodilo prijatelju?“, pitali su policajci novinara, a ovaj odgovorio da se nije dogodilo ništa posebno, jedino što više nije dobrodošao tu gde jeste. „Zašto nisi dobrodošao“, pitaju dalje, a novinar odgovara da nije dobrodošao zato što je novinar, da je iz redakcije koja je prva objavila reportažu o telesnom kažnjavanju štićenika, te da se drugo nije ni moglo očekivati. „Šta je bilo posle“, nastavili su sa pitanjima. Zanimalo ih je da li možda bilo tuče, da li je možda novinar povređen, da li mu je možda motocikl oštećen. Odrečnom odgovoru nisu odmah poverovali, pa su pitanja nekoliko puta ponovili, ali i svaki put dobili isti odgovor: ne, nikakvih problema te vrste nije bilo, nikakve tuče nije bilo, pretnji doduše jeste, novinar nije povređen, motocikl nije oštećen, jedino što je problem kako da ode odatle, jer put je jako strm, podloga je rastresita, krivine jako oštre, pritom je mrkli mrak i jako je hladno. Rehabilitacioni centar „Crna Reka“ okružen je šumom, a nalazi se na više od hiljadu metara nadmorske visine: kad sunce zađe, temperatura vazduha tako brzo padne, da samo tresak nedostaje.
„Zaista je problem“, konstatovaše oni, ali i dodadoše da će se „neko rešenje već naći“. Nalaženje rešenja je malo potrajalo, konsultovali su policajci šefove preko radio-stanice, činilo se namah da rešenja neće biti, da bi na kraju, kao što obično biva, rešenje bilo pronađeno tamo gde je problem nastao: motocikl je utovaren u prikolicu, prikolica zakačena za džip Centra, i pola sata kasnije istovaren ispred motela. „Parkiraj motocikl u garažu“, posavetovao je novinara jedan od policajaca. „Za svaki slučaj“, dodao je drugi.
Saopštenje
Pravoslavno misionarski i Duhovno-rehabilitacioni centar „Crna Reka“ bio je domaćin moto-okupljanja „Vožnja podrške“ koje su bajkeri iz par desetina moto-klubova iz Srbije, Makedonije, Republike Srpske i Crne Gore, pod pokroviteljstvom Moto-asocijacije Srbije, pružili centru 19–20. 9. 2009. U predivnom planinskom ambijentu više od stotinu bajkera imalo je priliku da se osvedoči o gostoprimljivosti domaćina. Osnovne karakteristike ovog centra, kao što njegov naziv govori, jesu pravoslavlje i misionarenje, pa je ono što je ovaj moto-skup razlikovalo od drugih bila večernja molitva kojoj su prisustvovali svi posetioci. Posle toga je nastupila grupa Obrnuta terapija, koju čine štićenici centra, a posle nje, oko 21 čas, nastup je imala poznata rok grupa Mreža iz Valjeva.
Skup je protekao u dobroj bajkerskoj atmosferi bez incidenata, tačnije sa jednim incidentom „u pokušaju“. Naime, skup je imao i jednog „dobronamernog“ nepozvanog gosta, koji se ranije svojim delima u više navrata posvedočio kao „prijatelj“ „Crne Reke“. Reč je o novinaru Zoranu Majdinu, novinaru lista „Vreme“, čiji najnoviji članak o „Crnoj Reci“ posetioci našeg sajta mogu da pogledaju klikom na link Bajkerski skup u CRNOJ RECI i sami se osvedoče o njegovoj pristrasnosti i nedobronamernosti. Nikom se ne predstavivši, proveo je ceo dan okružen prijateljskom atmosferom (čak je insistirao da dobije jednokrevetnu sobu i dobio ju je), ali opivši se počeo je da provocira prisutne i tako opet skrenuo pažnju na sebe. Nije mu pruženo zadovoljstvo da od bilo koga od prisutnih dobije „motivaciju“ za novinarsku priču kakvu je želeo. Krenuvši nazad, zbog nedostatka koordinacije, pao je sa motocikla pred organima reda Novog Pazara koji su inače obezbeđivali ovaj skup, i koji su ga zadržali da ne bi u takvom stanju vozio.
Taj događaj nije pomutio dobro raspoloženje, i bajkersko druženje nastavilo se do ponoći da bi ujutru prisutni prisustvovali svetoj Liturgiji. Bogosluženje je zbog manjka prostora vršeno na otvorenom prostoru u dvorištu centra. Posle toga bajkeri su obišli manastir Crna Reka i poklonili se moštima Svetog Petra Koriškog, a posle ručka skup se polako razišao uz obećanje domaćina da će novo okupljanje organizovati tokom zime povodom osnivanja moto-kluba „Crna Reka“.
Slučaj Crna Reka: Početak sudskog epiloga
Protiv dvojice čuvara reda iz Duhovno–rehabilitacionog centra Crna Reka podignuta je optužnica za silovanje, dok se jednom od ove dvojice stavlja na teret i nasilničko ponašanje, saznaje „Vreme“
Suđenje treba da počne 23. septembra u 10 časova u zgradi Okružnog suda u Novom Pazaru.
Ovu informaciju potvrdio je i predsednik Okružnog suda iz Novog Pazara Ćamil Hubić.
„Optužnica za silovanje u ovom centru podignuta je protiv Pavičević Marjana, prema članu 178. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Dok je optužnica koja tereti za silovanje i nasilničko ponašanje podignuta protiv Radosavljević Nemanje“, navodi Hubić i dodaje da se ova lica brane sa slobode, „jer nije bilo zahteva od strane tužilaštva za njihovo pritvaranje.“
Radosavljević Nemanja, zvani Keba, viđen je na snimku kako prebija štićenika rukama, nogama i lopatom koje je objavio nedeljnik „Vreme“ na svom sajtu.
Finansijsko poslovanje Centra još uvek je pod velovima tajni. Iz izvora bliskih istrazi saznajemo da je bivši upravnik Duhovno rehabilitacionog centra Crna Reka Branislav Peranović samo preko post-neta, podigao do sada oko pedeset miliona dinara.
Ovim putem uplaćivan je novac za boravak i „rehabilitaciju“ ovisnika.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Bivši ministar građevinarstva i saobraćaja, odani saradnik Aleksandra Vučića, ušao je u istoriju: on je prvi uhapšeni ministar u istoriji obnovljenog srpskog višestranačja koji je imao neki značaj i za kojeg je znala šira javnost
Moramo da se borimo da finansijsko-koruptivna dimenzija bude procesuirana. Moramo da saznamo gde je nestalo 24 miliona evra, zato što je ova evidentna krađa direktan uzrok smrti 15 ljudi. Naravno, tragedija pokreće i priču o bezbrojnim tajnim ugovorima koji prate velike javne i infrasturkturne projekte, a koji su leglo enormne korupcije. Firme koje su radile rekonstrukciju stanice u Novom Sadu manje-više su iste one koje grade, recimo, Beograd na vodi ili rade na EXPO projektima
“Naša je dužnost da insistiramo da tema pada nadstrešnice u Novom Sadu ostane aktuelna kako ne bi prošla kao ‘Ribnikar’ i Dubona i Malo Orašje, i mnoge druge tragedije. U slučaju da ne uspemo da nađemo odgovorne, plašim se i da pomislim šta bi sledeća tragedija mogla da bude… Čini mi se da što više vreme prolazi, tragedije postaju sve veće i veće, i da ako to postane svakodnevica, mi više nećemo reagovati… A gde će onda biti ta crvena linija?”
“Činjenica da sam ponovo izašao na ulicu u znak podrške mladim ljudima koji ne žele da žive u ovakvom društvu, budi u meni veru da će baš ti mladi ljudi, svojim načinom opozicionog delovanja, ovu aktuelnu vlast oterati u opoziciju”
Visoke cene ekskurzija i rekreativnih nastava svake jeseni roditeljima zadaju muke. Agencije tvrde da posluju po pravilnicima, dok roditelji sumnjaju u realnu vrednost aranžmana. Međutim, država je skrojila sistem u kom se agencije dovitljivo snalaze, a najviše ispaštaju roditelji
Solidarnost uključuje pomoć, saradnju, zajedničko delovanje koji počivaju na prepoznavanju zajedničkog interesa, u ovom slučaju opstanka golog života, opstanka zajednice protiv koje se okrenula otuđena vlast koja se ponaša kao čopor
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!