Izreku da niste umrli dok vam se čitulja ne pojavi u „Politici“ uskoro bi mogla da zameni ona da za društvo niste mrtvi dok se vaš Fejsbuk profil ne pretvori u vašu „večnu onlajn kuću“. Koliko god to rogobatno, pa i zlokobno zvučalo.
Ideja da se Fejsbuk profili „zamrzavaju“ kada njihov vlasnik umre nastala je kada je jedan od zaposlenih u kompaniji Fejsbuk nastradao u saobraćajnoj nesreći. Boreći se sa ovom tragedijom njegove kolege došle su na ideju da njegov još uvek aktivni profil pretvore u neku vrstu „in memmoriama“.
Mnogima se ta ideja učinila zanimljivom jer korisnici Fejsbuka širom sveta svakodnevno umiru ostavljajući za sobom, uz sve ostalo, i svoje profile.
I do sada su mrtvi mogli da imaju svoj Fejsbuk odraz. Niko vas ne sprečava da napravite profil nekom počivšem, u znak sećanja ili podsećanja. Dakle, na ovom socijalnom sajtu tako ćete naći profile ljudi koji su umrli nečijom greškom, nemarnošću ili su naprosto ubijeni, a da njihova smrt nije dovoljno razjašnjena. Ali sa tim profilom pokojnik nije lično imao nikakve veze, ponekad je reč o ljudima koji su umrli mnogo pre nego što je Fejsbuk nastao.
U ovom slučaju u pitanju su korisnici Fejsbuka koji su sami stvorili svoje profile i sada neko treba da ih preuzme i „zamrzne“. Što predstavlja i način da se njegovi Fejsbuk prijatelji širom sveta obaveste o smrti, budući da su neka prijateljstva isključivo virtuelna.
Prvo se postavilo pitanje kako da utvrdimo da je neko preminuo i menadžment Fejsbuka je to rešio tako što traži neki dokaz o smrti (smrtovnica, čitulja iz novina i slično). Potom je pitanje ko je osoba koja stiče pravo da profil zaledi. Ako znamo koliko komplikovane umeju da budu ostavinske rasprave, jasno vam je i ovo, s tim što ovde nije problem u tome ko će upravljati profilom jer toga neće biti. Profil se „zaključava u zatečenom stanju“ i nema više dopisivanja, sem podataka o smrti, nema dodavanja novih prijatelja niti bilo čega sličnog. Ali se postavlja pitanje šta ako se porodica ne složi sa nastavkom života preminulog na Fejsbuku kao što može da se ne složi i sa doniranjem njegovih organa. To jest, još gore, šta ako u porodici postoji ozbiljna podela oko toga da li to treba ili ne treba uraditi. Koga poslušati?
Ima onih koji misle da je kad nam neko umre, poslednja stvar kojom će se baviti profil preminulog na Fejsbuku, ali mislim da to ne stoji jer su ljudi isto mislili za čitulje u novinama pa je to zaživelo (malo nezgodna reč). Ali se postavlja drugo pitanje, a to je kako da izrazimo poštovanje prema nekome s kim nismo bili prijatelji na Fejsbuku, a bio nam je blizak u životu, budući da se, rekoh, krug prijatelja neće širiti.
Ne stoji ni argument da na internetu postoji mnoštvo sajtova-čitulja jer je profil na Fejsbuku nešto što svako od nas sam formira i nakon naše smrti sa njim nešto treba da se dogodi. Da se ugasi ili da se zamrzne. To otvara prostor za zanimljivu debatu o tome šta je sve internet promenio u našem životu, uključujući i onaj zagrobni.
