O krvi i podgrejanom krompiru

Zaštićeni svedok V-026 nije se u utorak pojavio u sudnici na procesu protiv Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke i četničkog vojvode. Umesto toga, sud se bavio administrativnim problemima, a najviše Željkom Ražnatovićem Arkanom, komandantom Srpske dobrovoljačke garde, koji je pre deset godina ubijen u Beogradu.

Šešelj je izneo zahtev da se ispitaju navodi, objavljeni nedavno na hrvatskoj televiziji, da je Arkan tokom 1999. godine pregovarao sa Tužilaštvom o svom svedočenju, ukoliko mu Tribunal garantuje imunitet. Arkan se u optužnici protiv Šešelja pominje kao učesnik u zajedničkom zločinačkom poduhvatu i opisuju se konkretni zločini koje je Arkanova jedinica, u sadejstvu sa Šešeljevim dobrovoljcima, počinila tokom rata u Hrvatskoj i Bosni. Reč je o zločinima protiv čovečnosti i teškim kršenjima pravila i običaja rata.

foto: petar kujundžić

Šešelj je tražio da mu se dostave svi dokumenti o Arkanovim kontaktima sa Tužilaštvom i da sud u vezi s tim pokrene istragu. Zastupnik Tužilaštva Matijas Markusen je osporio relevantnost ovog zahteva, navodeći da je Tužilaštvo već dostavilo Šešelju sve dokumente od važnosti za odbranu. Sudija Antoneti je rekao da će o Šešeljevom zahtevu biti odlučeno naknadno.

Pored toga, tog utorka se raspravljalo o španskom gripu (Šešelj je prethodne nedelje odbio da namaže ruke dezinfekcionim sredstvom, pa je na nekoliko sati bio smešten u izolaciju) i o podgrejanom krompiru koji se služi u zatvorskoj kantini. „Ceo civilizovan svet već stotinama godina zna da se krompir ne sme podgrevati, jer nitrati prelaze u nitrite, a to je otrov“, rekao je optuženi. Antoneti je na kraju zamolio Šešelja da ne viče u sudnici i požalio se da mu je teško što mora da razmišlja o tome da li da optuženom isključi mikrofon ili da ga udalji iz sudnice (što nikad dosad, uprkos brojnim Šešeljevim ispadima, nije učinio). „Ponekad dođem u situaciju da se pitam šta ja zapravo radim ovde“, uzdahnuo je zaključujući pretres.

Zaista, pitanje je na mestu. Rasprava koja je vođena u utorak u stvari predstavlja tipičan dan u dugom i mučnom procesu koji se protiv Šešelja vodi već treću godinu. S obzirom na to da je preostalo da se sasluša još samo šačica svedoka, i da tužilac i odbrana daju završne reči, ovo više od dve godine dugo suđenje ulazi u završnu fazu, ali je pitanje da li će nakon konačne presude iko biti pametniji. U ovom postupku ništa nije išlo kako treba čemu su doprineli mnogi faktori, a naročito sam Šešelj, koji se još pre odlaska u Sheveningen zarekao da će rasturiti Tribunal. To mu nije pošlo za rukom, ali je činjenica da se ni tužilaštvo ni sud nisu proslavili; iz ove priče niko nije izašao čist.

foto: d. milovanović

SAMO JEDNOM SE LJUBI: Da podsetimo: Šešelj je u Tribunal otišao 24. februara 2003, nedelju dana nakon što je protiv njega podignuta prva verzija optužnice. Godinama ranije, vođa radikala je imao običaj da pred novinarima telefonom poziva Hag i raspituje se kad će već jednom biti optužen, demonstrirajući neustrašivost i želju da se što pre nađe među „srpskim herojima u haškom kazamatu.“ Kada mu je konačno udovoljeno, nije imao kud nego da se dobrovoljno preda Tribunalu, a moguće je da njegov odlazak ima veze sa neuspelim atentatom na Zorana Đinđića kod Limesa, koji je pokušan samo dva dana pre Šešeljevog najavljenog oproštajnog mitinga u centru grada. Šta bi se desilo da je taj atentat uspeo, i o čemu su Šešelj i Dušan Spasojević razgovarali tokom svojih redovnih partija šaha, spada u političku pozadinu ubistva premijera, što nije predmet ovog teksta, ali ipak zaslužuje da se pomene.

Bilo kako bilo, Šešelj se s proleća 2003. obreo u pritvorskoj jedinici Tribunala u Sheveningenu, gde je ostao duže nego što je bilo ko očekivao, a vreme je provodio družeći se sa najviše sa Mladenom Naletilićem Tutom, komandantom hercegovačke Kažnjeničke bojne (Tuta je, u međuvremenu, osuđen na dvadeset godina zatvora i prebačen u Italiju). Na zakazivanje početka Šešeljevog suđenja čekalo se skoro pet godina, a optužnica je do početka pretresa više puta revidirana. Jedan od razloga za tako dugu pauzu bio je to što su u prvo vreme praktično svi resursi Tribunala bili usmereni na suđenje Slobodanu Miloševiću, koje je tada bilo u punom jeku. Postojao je, međutim, i niz drugih problema, što proceduralnih što suštinskih, od kojih su neki ostali nerešeni do danas.

Kad je o proceduri reč, Šešeljevo insistiranje da se sam brani, i da mu se svi dokumenti dostavljaju na papiru, ćirilicom i na čistoj ekavici, teško je opteretilo prevodilačku službu i pisarnicu Tribunala i usporilo pripreme za početak suđenja. Nakon što je sud pokušao da mu nametne branioca i ograničilo mu nenadzirane kontakte sa suprugom i pravnim zastupnicima (jer je utvrđeno da je preko njih vršio pritisak na potencijalne svedoke), Šešelj je 10. novembra 2006, tri nedelje pre zakazanog početka glavnog pretresa, stupio u štrajk glađu. Posle mesec dana gladovanja, Šešelj je ostvario prvu pobedu, jer je odluka o nametanju branioca poništena, a umesto Alfonsa Orija za novog predsednika sudskog veća postavljen je Žan-Klod Antoneti, koji se pokazao više nego naklonjen optuženom. Već na prvoj statusnoj konferenciji dao mu je za pravo u svim zahtevima: da mu se dokumenta daju „na papiru i na srpskom“, da se plate milioni evra njegovim „pravnim savetnicima“ na čelu sa (tada) Tomom Nikolićem i da se istraže Šešeljeve optužbe protiv tužilaca i istražitelja zbog navodnog pritiska ili potkupljivanja svedoka. „Bila je to ljubav na prvi pogled“, kaže jedan od haških insajdera, opisujući susret sudije i optuženog. Ovi ustupci su, međutim, doveli do novog odlaganja, tako da je novi početak suđenja zakazan tek za 7. novembar sledeće godine, četiri godine i devet meseci nakon Šešeljevog odlaska u Hag.

VERBALNI DELIKT: Kada je reč o sadržini optužnice, tužilaštvo je od početka imalo problem jer Šešelj, za razliku od svih ostalih haških optuženika, nikada nije komandovao nikakvom vojnom formacijom, niti je u periodu kojim se optužnica bavi formalno učestvovao u vlasti, pa ga je bilo teže povezati sa konkretnim zločinima. To je u dobrom delu srpske javnosti proizvelo stav da se Šešelju sudi zbog verbalnog delikta, ali kada se optužnica pažljivo pročita, vidi se da nije tako: lideru radikala pripisuje se niz sasvim određenih zlodela.

Sa jedne strane, tužilački tim je pokušao da dokaže da je Šešelj direktno navodio i ohrabrivao pripadnike svoje stranke da u okviru dobrovoljačkih formacija ubijaju i zlostavljaju civile (na Ovčari, u istočnoj Bosni i drugde). Drugi stub optužnice je Šešeljevo učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, zajedno sa Miloševićem, Radovanom Karadžićem, Jovicom Stanišićem, Željkom Ražnatovićem Arkanom i drugima. Svrha tog poduhvata, prema optužnici, bila je „da se, činjenjem zločina, većina Hrvata, Muslimana i drugih stanovnika nesrpske nacionalnosti silom trajno ukloni sa otprilike jedne trećine teritorije Republike Hrvatske i velikih delova Bosne i Hercegovine, kao i iz nekih delova Vojvodine, kako bi ta područja postala deo nove države pod dominacijom Srba.“ Pritom se konstatuje i da to što je optuženi u pojedinim fazama svoje karijere ulazio u sukobe sa nekima od pomenutih, ne dovodi u pitanje postojanje zločinačkog poduhvata i sadejstvo učesnika u njemu.

Tokom priprema za suđenje, optužnica je dva puta menjana, što od strane tužilaštva, što po nalogu suda, sa ciljem da se izbacivanjem pojedinih delova postupak maksimalno uprosti i skrati. Šešelj je kasnije i sam ubrzao proces odustajanjem od izvođenja svedoka odbrane i od unakrsnog ispitivanja svedoka čije su izjave uvršćene u dokazni materijal u pisanoj formi.

Oni koji su očekivali da će Šešeljevo suđenje često prelaziti u neukusnu komediju nisu se prevarili. Vojvoda je dao sve od sebe: psovao i vređao osoblje Tribunala, uključujući i neke sudije (nikada Antonetija); vređao i ponižavao svedoke; demonstrirao svoje sveznanje; sipao uvrede na račun celih naroda i religija; vređao najviše zdrav razum, na primer tezom da je zločin na Ovčari počinila JNA po nalogu Franje Tuđmana i Stipe Mesića čija je naređenja, tvrdio je, slepo slušala. Ubacivao je svoje kabaste knjige u dokazni materijal, pravio doskočice, nalazio je inspiraciju da se, tu i tamo, našali na sopstveni račun. Uz šale i pošalice, odavao je utisak čoveka koji se sjajno zabavlja, a sve to pod blagim pogledom sudije Antonetija, koji je tek ponekad stidljivo upozoravao svedoka da manje viče i bira manje reči. Antoneti je, na primer, potpuno ignorisao primedbe tužioca dok je Šešelj ponižavao i ismevao doktorku Vesnu Bosanac, direktorku Vukovarske bolnice, kojoj su oteli i ubili dvesta pacijenata (od kojih su neki bili borci, što ne umanjuje zločin).

UBICE I SVEDOCI: Nasuprot svom tom šeretluku, stajala su potresna svedočenja onih koji su tokom rata imali nesreću da se sretnu sa Šešeljevim dobrovoljcima i bili izloženi svakojakim maltretiranjima, a nekima su pred očima pobijeni najbliži. Šešelj je, po pravilu, odgovornost prebacivao na JNA, Arkana ili pripadnike zapadnih obaveštajnih službi koji su se navodno udružili u zaveri protiv njega, ili da svedočenja, zahvaljujući Antonetijevoj popustljivosti, trivijalizuje i ismeje. „Kad ste vi mirni, i ja sam miran“, rekao je Antoneti Šešelju u utorak, nakon Šešeljeve tirade o krompiru.

Kroz sudnicu je prodefilovao i drugi tip svedoka: takozvani insajderi, bivši članovi SRS-a i paravojnih jedinica, koji su iz ogorčenosti ili straha da i sami ne budu optuženi ranije dali izjave koje su teško teretile lidera radikala. Sa njima je tužilaštvo imalo još manje sreće: gotovo svi su u poslednjih nekoliko godina povukli te izjave, tvrdeći da su bili ucenjeni ili prinuđeni da potpišu papire koje nisu ni pročitali. Iako je takva zloupotreba teško zamisliva (vaš dopisnik se, kao svedok u drugom predmetu, lično uverio da se tužioci i istražitelji u ophođenju sa svedocima strogo drže procedure), Antoneti je Šešeljeve optužbe uzeo ozbiljno i naložio istragu koja je još u toku. Zahvaljujući tome, nekoliko najsposobnijih članova tužilačkog tima povučeno je iz procesa, a oni koji su došli na njihova mesta ispoljili su, u nekim slučajevima, zapanjujuće neznanje o suštini predmeta. Najzad, tužioci snose odgovornost što svedocima-insajderima, za koje postoje indicije da su izjave povukli pod pritiskom, nisu obezbedili adekvatnu zaštitu, kao što to uostalom nisu učinili i u nekim drugim predmetima (Haradinaj, Ljimaj…).

Kako će se ova tužna priča okončati, to jest koliko je Šešelj blizu povratku u Srbiju, što njegove pristalice uveliko najavljuju, niko se ne usuđuje da nagađa. „Nemoguće je predvideti kako će sudije proceniti dokaze, tim pre što je značajan deo tih dokaza izveden na sednicama zatvorenim za javnost. Ovo je jedan od onih procesa u kome je sve što je moglo da pođe naopačke – pošlo naopačke“, kaže za „Vreme“ Mirko Klarin, koji kao šef agencije Sense prati rad Tribunala od osnivanja. On dodaje da bi klauzula o zajedničkom zločinačkom poduhvatu mogla da odigra odlučujuću ulogu u konačnom ishodu. „Čini se da Šešelj, uprkos pravničkom obrazovanju, nije najbolje shvatio taj koncept, što se pokazalo i ove sedmice kada je potvrdio da je sto dobrovoljaca SRS-a u februaru 1992. došlo u Zvornik u uniformama i sastavu JNA. Očito smatra da to nema veze sa njim, ali greši, pošto se JNA u optužnici navodi kao jedan od učesnika zločinačkog poduhvata.“

Šta god sudije odlučile, Šešelj će ostati tu gde jeste bar još neko vreme. Nakon okončanja glavnog pretresa, čekaće se izricanje presude, a posle toga možda i okončanje žalbenog postupka, što bi sve zajedno moglo da potraje jedno godinu dana (dobar deo osuđenika koji su trenutno u pritvoru čekaju drugostepenu presudu). Ne treba smetnuti sa uma ni pukovnika Veselina Šljivančanina, koji je nakon blage presude za zločin u Ovčari odmah pušten, ali je vraćen kada mu je žalbeno veće drastično povisilo kaznu. Još je, dakle, rano za trubače, pečenje i ostale rekvizite neophodne za svečani doček, a možda bi nešto valjalo ostaviti na stranu, za eventualni svečani ispraćaj.