Poslednje bojno polje

Naslov na jednom srpskom internet portalu „Srbin i Hrvat – dobra kombinacija“ izaziva pažnju iako je od završetka rata prošlo petnaest godina a od raspada zajedničke države gotovo dvadeset.

Na Otvorenom prvenstvu Australije u tenisu Srbin Dušan Vemić i Hrvat Ivo Karlović u konkurenciji parova ušli su u utorak među osam najboljih. Iz ove informacije mogli bismo da zaključimo da „na sportskom planu“ sve ide kako treba, da se pomirenje dogodilo, a kako su jezici veoma slični nekako je logično da predstavnici ove dve države nastupaju baš u paru.

Skeptici/realisti reći će da je to tenis, da je to sport za gospodu, za ljude posebnog kova i kulture i da na tom polju nikada sukob nije ni postojao, ali da neki drugi sportovi takvu vezu ne mogu sebi da dozvole.

Međutim, kada bacimo pogled unazad, na poslednjih 15 godina kakvog-takvog mira, vidimo da sukoba među sportistima nije bilo, ali da se prava borba vodila na tribinama i u forumima raznih regionalnih i međunarodnih organizacija. Pri tom, posleratni period jeste bio obeležen težnjom pojedinaca da se nekako ujedine rastavljeni u cilju poboljšanja kvaliteta pojedinih liga, ali osim košarke sve je nekako ostalo u granicama novostvorenih država. Paradoks je u tome što manje lige i države nisu dovele do slabijih rezultata, štaviše, zbirni uspesi novonastalih država premašuju domete nekadašnje velike i zajedničke tvorevine.

Nedavno održano evropsko prvenstvo u plivanju u malim bazenima u Turskoj dokaz je za ovakvu tvrdnju. U finalima pojedinih disciplina bila je nekolicina takmičara „sa prostora nekadašnje Jugoslavije“ (Srbija, Hrvatska i Slovenija) što je pre dvadesetak i kusur godina bilo nezamislivo. Slično je u vaterpolu, gde od osamostaljivanja Srbije i Crne Gore prvenstvo Balkana može da bude jače od Svetskog prvenstva ako Makedonci još malo napreduju. Na Svetskom prvenstvu u fudbalu igraće Srbi i Slovenci, dok su Hrvati i Bosanci ispali „zamalo“, a Makedonci i Crnogorci pokazali da nisu boranija. U košarci su Srbija i Slovenija letos bile među najboljima u Evropi, a ostale „republike“ predstavljaju respektabilnu snagu. Pomenuti tenis takođe pokazuje sportsku vitalnost regiona: Hrvati su osvojili i Dejvisov kup, a Srbi haraju u pojedinačnoj konkurenciji.

Ovakav „sportski rasplet“ s vremena na vreme probudi neki sentiment u javnosti, posebno u Srbiji, pa se prave razne mape neverovatnih uspeha koji bi ostvarila „ona država“ samo da se nije raspala. Tako smo protekle jeseni imali zamišljenu reprezentaciju u fudbalu koja bi se maltene prošetala po Južnoj Africi, samo da nam je „one države“. Sentimentalisti ponekad upadnu u paranoju pa tvrde da je SFRJ nasilno uništena kada se shvatilo da bismo bili prvaci sveta u fudbalu, pa se jadikuje nad petim mestom na SP-u u Italiji 1990. jer da smo bili prvi, Juga bi opstala…

Nasuprot tome, druga vrsta regionalnih veza vidi se u načinu na koji komuniciraju među sobom „sportski radnici“, navijači i kako se zajednica odnosi prema onima koji dolaze „sa druge strane“.

Kada je, na primer, Hrvatska pokušala da zajedno sa Mađarskom bude kandidat za organizatora Evropskog prvenstva u fudbalu 2012. godine, niko iz Fudbalskog saveza Srbije nije pokušao da pomogne komšijama, a ni oni to nisu tražili iako Srbija ima odlične odnose sa Mišelom Platinijem, prvim čovekom UEFA. U budućnosti, neće biti čudno ako fudbalska reprezentacija Kosova prvu međunarodnu utakmicu odigra protiv Hrvatske.

To iz razloga što je fudbal ostao mesto za produžetak rata, kao što je bio poligon za bujanje neprijateljstava krajem osamdesetih godina prošlog veka. Izgleda da se rat neće okončati dok ne vidimo navijače Crvene zvezde i Partizana ponovo na stadionima Maksimir u Zagrebu i Poljud u Splitu, te navijače iz Hrvatske u Beogradu, a da to ne znači vanredno stanje u obe države i angažovanje hiljada policajaca. Strah da bi njihov odlazak na utakmice u susedne države mogao da se okonča krvoprolićem sprečava i formiranje regionalne fudbalske lige koja bi svakako bila jača, kvalitetnija i profitabilnija od sadašnjih beton liga koje postoje u državama nastalim raspadom Jugoslavije.

Slično je bilo i sa regionalnom ligom u vaterpolu u koju nije ušao Partizan, vaterpolo velikan, pa se pričalo da Crnogorci i Hrvati zajedno žele da unište vaterpolo u Srbiji jer smo mi najjači na svetu (što je rezultatska činjenica).

Gotovo deceniju dug eksperiment sa regionalnom košarkaškom ligom pokazao je da je takmičenje moguće i da na sreću ne izaziva međunacionalnu mržnju na tribinama i terenu, ali da ne izaziva ni veliku pažnju uopšte. Prvobitno zanimanje za utakmice srpskih-hrvatskih i bosanskih klubova splasnulo je vremenom, a televizijske nacionalne stanice nisu pokazale zainteresovanost da intenzivnije prate ovo takmičenje što je dovelo do oseke sponzora, što može da ugrozi samu ligu. Tako se pokazalo da privatna regionalna inicijativa može da „oživi stare veze“, ali nije do kraja jasno kakav je posebno interes klubova u tome jer oni najveći, Partizan, Cibona i Olimpija, imaju mesto u najjačoj Ligi Evrope bez obzira na Jadransku ligu. Opet, ovaj koncept je doveo do neke razmene igrača, do povećane komunikacije između klubova, ali i dalje, čini se, sa velikom rezervom.

Kada se pojave glasovi o potrebi povezivanja na jasnim ekonomskim pretpostavkama kao protivteža se začuju gromoglasnija objašnjenja da je to zavera pojedinaca a protiv nacionalnih liga i slično, tako da se odmah napušta teren razuma i računice i stvar se seli na tribinaško skandiranje „u odbranu naše stvari“. U prilog ovakvom razumevanju odnosa među nekadašnjom braćom ide i preovlađujući medijski ton kojim se naglašava nacionalno ispred interesa druge vrste, čime se samo podgreva utihnula ratnička strast među publikom.

Zato se dogodilo da pre par godina fudbalski golman iz Srbije Dragan Žilić bude predmet policijske zaštite na hrvatskim stadionima kao golman FK Rijeka ili da „vatreni navijači“ KK Crvena zvezda vređaju svog igrača Elmedina Kikanovića po nacionalnoj osnovi. Da ne pominjemo ratno stanje na stadionu Crvene zvezde pre nekoliko godina na utakmici sa BIH.

Ipak, teško da će se ponoviti poklič reportera RTS-a sa rukometnog prvenstva Evrope u Španiji 1996. godine, koji je zaledio i uzburkao mnoga srca kada je na utakmici između SRJ i Hrvatske svaki pogodak „naših“ kroz suze pozdravljao krikom „ovo vam je za pobijenu srpsku nejač“, ili pevanje Dejana Tomaševića, košarkaškog reprezentativca, 1995. godine sa terase gradske skupštine posle pobede na prvenstvu Evrope: „Večeras je naše veče, večeras se Tuđman peče…“