Može se slobodno reći da je istorija civilizacije obeležena arhitekturom. Čuvene građevine tako postaju ogledala neke epohe, njenog tehnološkog napretka, moći vladara ili imperije, odnosa prema svetu i poimanja sveta uopšte. Kod nas je ova tradicija takođe prisutna, a poslednjih godina se vraća u svest ljudi sa novim građevinskim poduhvatima. U doba socijalističke izgradnje i poleta – velike građevine su postale antropomorfne, ili ređe zoomorfne. Tako je ime dobila Gazela, nekada vrhunac naše mostogradnje, vitka i graciozna, a danas vremešna dama pred rekonstrukcijom. Isto je bilo širom bivše SFRJ. Užice je tako imalo veliki hotel u centru grada kojeg su svi zvali „Sivonja“, ali i stambene zgrade – Lepu Brenu (ako je fasada žuta), Šarulja (ako je šarena) ili Tele (ako su pored Šarulje nikle niže zgrade). Svaka varoš je dobila po Brenu, elita je živela u „karingtonkama“, a ponekada su zgrade neobično ličile i na delove tela.
U filmu Dečko koji obećava Slobodan Milošević strankinji (koju kasnije privede u hotel „Slavija“) pokazuje Beograđanku i predstavlja je kao „najveću kitu na Balkanu„. Tada mi je prvi put postalo čudno kako cela Srbija nema problem sa tim hermafroditskim poimanjem simbola Beograda. Da li je Palata Beograd dečak, devojčica ili anomalija? Ponekad jezik određuje pol pojave pa je Sol simbol muškog alhemijskog principa, dok je Luna – žensko. Drugi primer slične polne identifikacije jesu soliteri na Banjici, za koje je već u filmu Za sada bez dobrog naslova rečeno da su najupadljiviji falusni simboli u SFRJ. Neko je zaista imitirao pimpeke projektujući po Beogradu. Možda je u metafizičkom smislu problem pola građevine rešen u slučaju Geneksovih kula, ili Kapija Beograda. Ukoliko ostavimo po strani teorije da su to masonski simboli, ostaje njihova dvojnost u konstrukciji i nameni. Kapije kao da imaju dve kule (dečaka i devojčicu), koji kao da su zagrljeni. Jedna kula je po pravilu namenjena za biznis (muški princip), a druga je stambena (ženski princip), pa vas tako u Beograd propuštaju mama i tata u zagrljaju.
Ukoliko se pitate čemu ovaj traktat o polnosti betona i cigle, odgovor je veoma jednostavan – obnovljen je Avalski toranj. Na otvaranju smo čuli govornike, videli gardiste i žandarme, uveče je bio vatromet, a toranj zaista deluje impozantno. Sledeći ovu logiku, Srbija je najpotentnija zemlja u regionu, a toranj je tokom rekonstrukcije produžen za jedan metar, što građevinare dovodi u poziciju rekonstruktivnih hirurga, dostojnih pokojnog profesora dr Save Perovića. On je mogao da vam dotični organ ili organe po želji poveća, ili da vam promeni pol.
Čuo sam, međutim, i za drugačija mišljenja. Ukoliko je Avalski toranj „kapa Srbije„, onda je prepoznat i njegov ženski princip. Kapa je u psihoanalitičkom vokabularu par ekselans ženski simbol. Reporterka je opisujući toranj iskoristila metaforu koju je čula od posetilaca – gde su ga oni poistovetili sa vitkom, belom nevestom. Tu bi ponovo dotakli analogiju sa Brenom, jer sve višespratnice u SFRJ štrčale su same, lepe i nedostižne za đuvegije koje su im bile do četiri sprata u najboljem slučaju. Avalski toranj bi tada bila devojka, previsoka, prelepa i nedostižna – dakle sama! Kao da listam nenapisani roman Mir Jam – gde junakinja prođe golgotu da bi na kraju spoznala šta je prava ljubav, ili se okamenila na vrhu Avale.
Rešenje ove misterije predložili su, ponovo – obični ljudi. Od trenutka otvaranja, brojni parovi su izrazili želju da sudbonosno „da“ kažu na vrhu Srbije, u restoranu Avalskog tornja. Ukoliko Toranj dobije takvu ulogu, postaće nebitno kojeg je pola, jer će one koji prođu kroz kapije Beograda (između mame i tate Geneksa) na ušću dveju reka (te Save i tog Dunava) ispod Avale, dovesti na vrh Srbije, ili njenu kapu da ih tu spoji u ljubavnom zagrljaju. Pol takvog hrama ljubavi postaje nebitan.
