Osnovni podaci: General Trifunović je rođen pre 72 godine u selu Rakljevići, opština Prijedor u Republici Srpskoj. Tokom oficirske karijere sakupio je 43 godine staža, a selio se 17 puta. „Majka me zaklela, kada sam završio vojne škole, da nikoga u crno ne zavijem. Rođen sam u porodici kao deseto dete. Učili su nas šta je ljubav i poštenje.“ General Vlado Trifunović objavio je tri knjige o svom slučaju: Moja borba za istinu, Buđenje savesti – u borbi za istinu i pravnu državu i Neću milost.
Tri procesa u tri države: „Progone me u tri države. A preko mog progona žele da prikriju nedela svog rukovodstva, koja su počinjena u prethodnom ratu.“ Osuđen u Zagrebu i u Beogradu, sudi mu se u Sloveniji. Kao komandant Varaždinskog korpusa imao je dovoljno savesti da od regruta u hrvatskom okruženju 1991. godine ne pravi mrtve heroje. Zato su mu u Beogradu sudili tri puta. Uoči trećeg suđenja Momčilo Perišić, tada načelnik Generalštaba, a sada haški optuženik, otkrio je tajnu: „Više od mesec dana sam nosio bombu u torbi da je bacim na onog izdajnika ako ga sretnem.“ I na kraju, 26. decembra 1994. godine osudili su ga na 11 godina zatvora, zbog veleizdaje. Vrhovni sud donosi konačnu odluku osuđujući Trifunovića na sedam godina robije zbog „predaje naoružanja i vojne opreme jedinice“.
Županijski sud u Varaždinu ga je 1993. godine osudio u odsustvu na 15 godina robije zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva.
I u Sloveniji je optužen za takav zločin. Okružni sud u Murskoj Soboti posle 15 godina istrage zakazao je suđenje za oktobar 2010. Na teret mu, po komandnoj odgovornosti, stavljaju smrt jednog pripadnika slovenačke teritorijalne odbrane. „Poginulo je pet vojnika JNA, ranjeno njih 17. Oni su nas napadali.“
„Ja sam jedini general kojega je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija zato što nisam počinio ratni zločin.“
Posle presude: „Bio sam na izdržavanju kazne skoro dvije godine. U zatvoru sam bio maltretiran i ponižavan. Teško sam oboleo. Istina, nešto i zbog moje dugogodišnje vojničke službe, ali najviše zbog toga što su me oblatili i oklevetali do kosti. Porodicu su mi rasturili. Jedino, eto, to što smo svi živi. Ali jad i čemer se ne može opisati. Živimo u krajnjoj bedi.“
Abolicija: Dvadesetak generala u penziji tražilo je aboliciju za generala Trifunovića i pukovnike Sretena Raduškog i Berislava Popova. Konačno, polovinom januara 1996, pod pritiskom demokratske javnosti, tadašnji predsednik SRJ Zoran Lilić abolira generala i njegove saborce daljeg izdržavanja kazni, ali je presuda protiv njih ostala na snazi.
Konačno slobodan na četvrtom suđenju: „General Vlado Trifunović i još četvorica oficira JNA postupili su u krajnjoj nuždi prilikom povlačenja iz kasarne u Varaždinu“, ocenilo je 17. marta 2010. godine Više javno tužilaštvo saopštavajući da je time konačno odustalo od optužnice.
Tim povodom na tribini pod nazivom „General žive vojske“ državni sekretar u Ministarstvu za manjinska prava Marko Karadžić zatražio je da se Trifunoviću da orden, dok je bivši premijer Zoran Živković pozvao premijera Mirka Cvetkovića da se žrtvi političkog progona dodeli stan.
Poruka: „Rekli su mi da Srbiji ne trebaju živi ljudi, već mrtvi heroji. Kažu, da pozlate istoriju. Nisam izdajnik. Vodio sam časne poslove oficira i ne kajem se. To što sam osuđen sramota je ove države, vlasti i naroda.“
