Kada procuri na sve strane

„Hilari Klinton i nekoliko hiljada diplomata širom sveta dobiće srčani udar kada se ujutro probude i shvate da je čitavo skladište poverljivih dokumenata spoljne politike dostupno javnosti u formatu u kome mogu da se pretražuju. Svuda gde postoji američka ispostava, postoji i skandal koji će biti otkriven… To je prelepo i užasavajuće.“

Ovo je napisao Bredli Mening (22), bivši vojnik i obaveštajni analitičar za koga se pretpostavlja da stoji iza objavljivanja više od četvrtine miliona američkih poverljivih diplomatskih prepiski.

„Najveći svetski diplomatski skandal“, „11. septembar svetske diplomatije“, krađa veka, medijski terorizam, američka bruka stoleća… Pitanje je da li ijedna od ovih fraza dovoljno dobro opisuje ono što je počelo da se događa tokom vikenda, i što će izgleda trajati sve dok ne „procuri“ i poslednji od tih 251.287 američkih dokumenata iz državne arhive koji će zauvek promeniti sliku Amerike i diplomatije uopšte.

KOMAD OPREME: Stvar je, bar koliko se zna i nagađa, ovako počela: Mening je proletos nekako uspeo da upadne u zaštićene arhive diplomatske prepiske i da ukrade dokumente. Navodno, niko nije shvatio da Mening snima ove dokumente za „lične potrebe“ jer je do računara dolazio sa „piši-briši“ CD-om na kome je pisalo na primer „Lady Gaga“. Obrisao bi muziku i snimio na CD kompresovane fajlove.

Potom je dokumente prosledio Vikiliksu, vebsajtu „duvača u pištaljku“, organizaciji koja pokušava da doprinese političkoj transparentnosti u svetu.

Početkom godine, kako pišu američki mediji, na svoj Fejsbuk profil postavio je nekoliko uznemirujućih komentara: „Bredli Mening nije želeo ovu bitku. Previše i prebrzo ima da izgubi“; „Bredli Mening nije komad opreme“.

U pritvoru je sada već sedam meseci i sledeće godine će mu suditi. Optužen je za nedozvoljeno preuzimanje poverljivog materijala u vreme kad je bio u vojnoj službi u bazi blizu Bagdada, i mogao bi da bude osuđen na 52 godine zatvora.

U međuvremenu, pošto je dokumentacija stigla u Vikiliks, prosleđena je dalje najvećim svetskim redakcijama i čitavom svetu. Dok su menjala ruke, dokumenta su bila spakovana na mali fleš drajv, na kome su zauzimala svega 1,6 GB memorije.

Sve zvuči kao scenario za loš holivudski politički triler sa gomilom slavnih glumaca sa, na primer, Benom Aflekom na čelu.

Pre 251.000 dokumenata koje je preuzeo, Vikiliks je objavio skoro 400.000 tajnih dokumenata koji se odnose na rat u Iraku, a pre toga i oko 77.000 dokumenata pod naslovom „Avganistanski ratni dnevnik“.

foto: reuters

„Vođa“ Vikiliksa, bivši haker Australijanac Džulijan Asanž, dokumente je dostavio „Njujork tajmsu“, „Špiglu“, „Mondu“, „Gardijanu“ i „El Paisu“, a ovi mediji posle višemesečnih analiza počinju da objavljuju detalje.

Asanž je odavno poznat javnosti, a u međuvremenu je ponovo došao u žižu interesovanja pošto je Švedska pre oko mesec dana za njim izdala poternicu optuživši ga za silovanja. Njegov advokat, međutim, tvrdi da se radilo o nezaštićenom seksu sa dve žene, ali uz njihov pristanak. Mada se nakratko povukao iz javnosti plašeći se da će optužnica za silovanje baciti loše svetlo na čitavu diplomatsku aferu, Asanža možda čeka nova tužba u Americi za špijunažu. U međuvremenu, azil mu je ponudio Ekvador, koji poručuje da u toj zemlji može slobodno da objavljuje koju god informaciju želi.

CURI I PLJUŠTI: Do utorka uveče, kada ovaj tekst odlazi u štampu, na internetu se moglo pronaći ukupno 278 papira od pomenute 251.000 koje su marljivo rasturali na različite načine grupe novinara i aktivista okupljenih oko Vikiliksa, velikih svetskih medija i organizacija. Stvar se očigledno otrgla kontroli bilo kakvih službi i vlada za koje se ne može reći da nisu pokušavale da stopiraju čitavu stvar. Britanska vlada izdala je upozorenje svim urednicima i zatražila brifing o sadržaju dokumenata. Vikiliks je između ostalog objavio na Tviteru u nedelju po podne da je pod masovnim i širokim tzv. DOS (Denial of Service) hakerskim napadom. To znači da su hakeri sa više lokacija, upravljajući hiljadama kompjutera uspeli da pristupe sajtu Vikiliks i time ga toliko uspore da je bio blokiran i nedostupan za druge posetioce. U međuvremenu su dokumenti premeštani po internetu da bi opet postali dostupni na sajtu Vikiliks. Nama, „običnim ljudima“, potvrđeno je još jednom da i hakerski napadi spadaju u državne, ili može se reći diplomatske poslove. Nije isključeno da će se i o tome naći ponešto u dokumentima Vikiliksa.

Kina je to, tradicionalno, mnogo uspešnije obavila: ona je blokirala internet pristup do sajta sa dokumentima i sprečila rasturanje informacija po državi, a zvaničnici su odbili da bilo šta komentarišu.

PLASTIČNA HIRURGIJA, PLAVUŠE I DNK: U međuvremenu, zahvaljujući Vikiliksu, svaki dan postaje javan poneki istorijski i politički važan dokument koji sasvim sigurno američke diplomate širom sveta lišava sna, pa se preslišavaju šta su sve pisali i slali u Vašington. Ali, izgleda da je za medije bilo još zanimljivije to što su dokumenti izblamirali američke diplomate jer se ne bave samo politikom već i tračaranjem.

Na primer: Svetlana Medvedev izaziva tenzije između Putinovog i Medvedevljevog „kampa“ i predmet je ogovaranja. Ona je napravila listu zvaničnika koji treba da „pate“, i čije će se karijere zakomplikovati, zato što su nelojalni Medvedevu. S druge strane, supruga azerbejdžanskog lidera Ilhama Alijeva imala je toliko plastičnih operacija da ju je iz daljine moguće pomešati sa ćerkom. Zbog toliko operacija veoma teško pokreće lice. Za libijskog lidera Muamera Gadafija kaže se da je stalno u društvu „sladostrasne plavuše“, ukrajinske medicinske sestre.

S druge strane, državna sekretarka Hilari Klinton i njena prethodnica Kondoliza Rajs tražile su – sudeći prema dokumentima u čiju verodostojnost sumnjaju samo još ljubitelji teorije zavere – da američke diplomate špijuniraju političare zemalja domaćina i predstavnike Ujedinjenih nacija među kojima je i generalni sekretar Ban Ki Mun. Njih dve su tražile od diplomata da skupljaju informacije o vojnim instalacijama, oružju, ali i lične informacije o političkim liderima, njihovoj komunikaciji, o vozilima koje koriste, njihove DNK uzorke, otiske prstiju i snimke oka, lozinke, brojeve kreditnih kartica. Sa evropskog stanovišta to prevazilazi diplomatske poslove i postaje špijunaža. Kako piše „Gardijan“, neki od dokumenata sadrže detaljne optužbe za korupciju pojedinih režima, obaveštajne podatke o tajnim pošiljkama oružja, o trgovini ljudima…

SVETSKI LIDERI, LIČNO: „Gardijan“ nalazi primere devastirajućeg kriticizma britanske vojne operacije u Avganistanu, kritikuju se postupci britanskog premijera Dejvida Kameruna, pa se čak pominje i neadekvatno ponašanje članova britanske kraljevske porodice. Vladimir Putin je u jednoj depeši nazvan „alpha–dog„. Klintonova je, piše u dokumentu, naredila ambasadoru u Rimu da istraži ima li kakve istine u glasinama da Silvio Berluskoni i Vladimir Putin, osim prijateljskih, imaju i ozbiljne poslovne veze. U izveštajima se govori o navodnim vezama ruske vlade sa organizovanim kriminalom. Pominje se trgovina oko pražnjenja zatvora Gvantanamo uključujući i to da je slovenačkim diplomatama rečeno da prihvate neke od oslobođenih zatvorenika ako žele da osiguraju susret s predsednikom Barakom Obamom. Govori se o korupciji u avganistanskoj vladi uz pominjanje kako je viši zvaničnik otkriven da nosi 50 miliona dolara u kešu.

Dokumenti ukazuju i da bi Severna i Južna Koreja u bližoj budućnosti, nakon smrti lidera Severne Koreje Kim Džong Ila, mogle da se ujedine, pod kontrolom Seula. Takođe, navodi se da postoji neslaganje među kineskim političarima oko odnosa sa Pjongjangom. Neke diplomate pominju kako se treba suočiti s novom realnošću: da Severna Koreja kao „tampon država“ ima jako malu vrednost za Kinu. Kinezi su od 2008, kada je Kim Džong Il (koji inače „voli da pije“) imao šlog, tražili dokaze o njegovom zdravstvenom stanju i prijavljivali da nisu primetili nikakve ožiljke od operacije na njegovom licu.

Najvrednije američke diplomate su u Ankari, iz koje je u Vašington otputovalo čak 7918 dokumenata. Izveštaji govore o islamističkim tendencijama u vladi Redžepa Erdogana. Ocena američkih diplomata o partnerstvu u NATO-u sa drugom najvećom savezničkom armijom je poražavajuća. Tursko vođstvo je navodno potpuno posvađano. Erdoganovi savetnici, kao i ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu, ne razumeju se baš najbolje u politiku izvan Ankare. Amerikanci su zabrinuti zbog „neoosmanskih“ vizija Davutoglua, piše nemački „Špigl“.

Američke diplomate Stejt department upozoravaju da su mnogobrojni rukovodioci vladajuće partije AKP članovi nekog muslimanskog bratstva, a da je Erdogan islamističke bankare postavio na uticajne položaje. Navodno se Erdogan informiše isključivo iz islamističkih novina.

No, još je zanimljivija dokumentacija iz Nemačke. „Špigil“ prenosi depešu sadašnjeg ambasadora SAD u Berlinu Filipa Marfija, koji za ministra spoljnih poslova zemlje domaćina Gvida Vestervelea kaže da su mu „misli plitke“ pre svega zato što „ne vlada kompleksnim pitanjima spoljne politike i bezbednosti“. Diplomate SAD se žale da ne znaju kako da se ophode sa Vesterveleom koji im je „zagonetan“ i ima malo spoljnopolitičkog iskustva i „sumnjiv odnos prema SAD“. Vestervele ima „naglu narav“, piše na primer u depeši od 22. septembra 2009. godine, i zato mu teško pada da se povuče prilikom nesuglasica sa kancelarkom Angelom Merkel, koja takođe ne prolazi baš najbolje. Ipak, iz 1719 izveštaja iz ambasade SAD u Berlinu proizlazi da se u spoljna pitanja bolje razume od ministra spoljnih poslova. U internim izveštajima američke diplomate kancelarku nazivaju Angela „Teflon“ Merkel, zato što sve „sklizne sa nje“. Američke diplomate ocenjuju da Merkelova spoljnu politiku pre svega vodi tako da može da izvuče neku unutrašnjopolitičku korist.

ODJEK: Vlada u Berlinu reagovala je prilično uzdržano. Naglašava se da interne depeše ne mogu da utiču na bilateralne odnose između dve države. Sa druge strane, kao „veoma problematičan“ ocenjuje se postupak Vikiliksa. No, ni ostale vlade nisu bile naklonjene ovoj organizaciji zbog čega su odmah nakon objavljivanja dokumentacije pojedine američke diplomate pokušale da se „operu“, objašnjavajući postupke i laskajući zemljama domaćinima.

Kako je italijanska štampa objavila, premijer Silvio Berluskoni se najpre nasmejao kada je čuo sadržaj dokumenata u kojima ga nazivaju „nemarnim, zlim i nesposobnim“, i predanim „kasnim noćnim zabavama“. Međutim, kako su stizali novi papiri i pitanja novinara, raspoloženje mu se pokvarilo. Italijanska vlada saopštila je da je objavljivanje dokumenata deo strategije sa ciljem da ugrozi međunarodnu sliku Italije i njene ekonomske interese.

Državna sekretarka Hilari Klinton održala je konferenciju u kojoj je navela da se radi o napadu na interese američke spoljne politike i međunarodnu zajednicu, globalnu bezbednost, saveze i partnerstva, kao i na ekonomski napredak. „Uverena sam da će partnerstva koje je Obamina administracija do sada gradila veoma naporno moći da se odupru ovom izazovu.“ Ona je dodala da nije za divljenje kada se nevini ljudi dovedu u opasnost, niti ima išta hrabro u sabotiranju mirnih odnosa među nacijama.

Ujedinjene nacije nisu želele da komentarišu dokumente, navodeći da su transparentna organizacija te da su sve njene aktivnosti dostupne javnosti.

Konačno, svima je jasna i posledica čitave priče. Džon Kornblum, bivši američki ambasador u Berlinu, to je lepo objasnio: objavljivanje dokumenata vodiće do slabije razmene informacija sa SAD. „Druge vlade će u početku biti oprezne kako ne bi delile previše informacija sa SAD. Ali možda će objavljivanje depeša pomoći da shvatimo koliko diplomatija može biti teška i frustrirajuća, i zašto je tajnost nužna. Diplomate, kao i političari i novinari, takođe su ljudi. I oni vole da tračare.“