Hronika varoši kragujevačke u 10 slika

Na desnoj obali Lepenice za tri decenije i jedan mesec napravljeno je 923.487 fića. Drama (deindustrijalizacije) te desne obale još traži pisca, dok svi žude za danom kada će po vodi u Lepenici opet da znaju kojom farbom boje automobile u Zavodu. Tamo je i prljava železnička stanica i naselje Pivara („mnogo uzbrdo!“), a Pivarce potcenjuju stanovnici leve obale, jer „samo oni“ su čaršijanci, kaldrmaši (iako mnogi nisu bili ni rođeni kad je u centru grada postojala kaldrma), asfalteri, trotoarci i mangaši. Jedan klinac je učiteljici rekao da će učiti za mangaša.

Tako kaže knjiga Bluz leve obale pozorišnog reditelja, slikara i pesnika Jovana Gligorijevića, koga u Kragujevcu zovu Kale.

Na levoj obali Lepenice se nalaze elitne osnovne škole, Gimnazija.

Tamo je nekad prestižna Srednja tehnička škola (sa kojom Kale nije bio u slozi jer je umesto sigurnog zanimanja po sopstvenom izboru i usudu bio slikar i pesnik, a posle završio Pozorišnu akademiju i režirao 60 pozorišnih predstava). Na toj obali su i univerzitet, pozorište, (sada zatvoreni) bioskopi, Dom omladine (slikarski i glumački inkubator), kliničko-bolnički centar, gradska uprava, hoteli, „Balkan“ i druge kafane…

Da, i pešačka zona, koja se nekad zvala korzo (prazan samo kad je Tito umro), kafići, megamarketi, vojni bazen (gradski bazeni su otvoreni tek 70-ih), sportska hala „Jezero“, Gornji park, a tik uz njega – košarkaško igralište i fudbalski stadion „Čika Dača“…

Nazvan je po Danilu Stojanoviću, Čika Dači, koji je prvu fudbalsku loptu doneo u Kragujevac, iz belog sveta, mada se ne može zaobići ni piščeva pretpostavka da je Dača loptu doneo iz Lapova, gde je po povratku sa studija valjda prvo svratio da vidi oca i majku… Kragujevački mentalitet je sadržao sklonost ka preterivanju i pre vremena kad su ulične table u Kragujevcu bile crvene.

Kad je Tito 1979. posetio Kragujevac, na brzinu su napravili u Šumaricama za njega etno-selo, pa pred samu posetu svi prisutni, bez obzira na čin i položaj, pohrlili na drveće da otresaju lišće sa grana – da na travu oko etno-kuće opadne „prirodno“.

Tu anegdotu su verovatno prepričavali sami učesnici, a drugi, bar malo dramaturški doterali u kragujevačkoj kafani „Balkan“, uglavnom radi negovanja čaršijske kozerije.

Kale piše da Tita nisu voleli informbiraši, četnici i njihovi potomci, nekoliko pisaca, reditelja (uglavnom filmskih) i poneki slikar, ali da su ga ostali voleli: „I ja sam ga voleo, i svi koji su sa mnom delili sto u ‘Balkanu’“: Samo je jedan, posle deset dana žalosti kraj upaljenog televizora u „Balkanu“ dobacio: „Dokle, bre, ova sa’rana?“, na šta je neka žena prodornog glasa kriknula u lice TV nezadovoljnika: „Ne diraj mi njega! Samo mi njega ne diraj!“ Svi su se osećali kilavo, jer su znali da je kafana puna murije…

Ta kafana „Balkan“ se mnogo puta pominje u Bluzu leve obale, kao specifična kombinacija brbljaonice, duhovne akademije i ondašnje „vikipedije“ zanimljivih zbivanja i ljudi („Znamo se iz viđenja, verovatno iz ‘Balkana’…“)

Uz dozvolu autora prenosimo deset odlomaka iz te „balkanske hronike“, koji govore o duhu jednog vremena, sada već uveliko „tranzicijski“ prekrečenog i premalterisanog – kao ona tri murala Tase Ruzmarina (slikara i mozaičara Tanasija Stojića Ruzmarina), kad je Miškovićev „Maksi“ useljen u Gradski dom, koji se nekad zvao Dom kulture. Vremešniji Kragujevčani se sećaju „plave“ sale Doma kulture i slike u njenom pročelju, a i „crvene“ sale na čijem se zidu nalazila sažeta panorama Kragujevca Tase Ruzmarina. „Kad je tamo bila robna kuća ‘Ineks’, prvi tržni centar u našoj čaršiji, bila je, piše Kale, zaklanjana rafovima sa košuljama i džemperima, pregradnim zidovima montažnih lokala, ali nikom nije padalo na pamet da je prekreči…“ Ali, sećanja blede dok vreme prolazi i menja sve – a ovi klinci pojma nemaju da je to nešto teže nego pusta žal za mlados’.

„Balkanska“ akademija

Ulazeći u druge kafane skidao sam plavu đačku bluzu. U „Balkan“ sam ulazio u njoj. Znao sam da to nikome unutra neće smetati jer su gosti „Balkana“ bili zabavljeni suptilnijim stvarima od kršenja školskih propisa. Tu su me procenjivali po pesmama koje su mi objavljene u jednom omladinskom listu, a ne po tome kakav sam đak. Jedini profesor koji se u to vreme nalazio u stalnoj postavi „balkanaca“ bio je g. Jova Vulević, poznati crnogorski putopisac, koji bi, kad bi nekom od prisutnih bila objavljena pesma u književnom časopisu, pohvaljena slika na izložbi ili nešto slično, uzvikivao svojim vasojevićkim basom: „Aha, je l’ vidite! Moj đak!“ Mada bih se mogao zakleti da u kafani nikad nije bilo nikog iz učiteljske škole u kojoj je on predavao.

Moju generaciju su u „Balkanu“ dočekali Bora Horvat i Milan Nikolić, pesnici različite estetske i ideološke provinijencije. Kod Bore su se slušali seminari o francuskim simbolistima, a Milan je „predavao“ ruske klasike. Poštovali smo obojicu, mada nam se činilo preteranim kad Milan navali sa tvrdnjom da u SSSR-u ne postoji nepismen čovek. Ko to može da prebroji u onolikoj zemlji – branili smo se od argumenata druga Nikolića, koji je svoju ljubav prema ruskoj literaturi, još pre mature, platio robijanjem na Golom otoku.

Pridružili su nam se kasnije nešto mlađi – Mile Kigen, pravnik, glumac, filmofil i zvezdaš; Agon, student filozofije i najpedantniji sagovornik kojeg sam ikad upoznao; niko tako nije umeo da sluša čoveka i sve upamti što ovaj izgovori, a onda pristojno i tiho suprotstavi svoje argumente; Spasa, nesvršeni student biologije i velemajstor stare japanske tehnike – makramea; Mita Šlog, najveći diskofil u Kragujevcu do dana današnjeg, iako odavno počiva u večnom konačištu…

„Zlatni dasi“ u Lepenici

Prosečna količina vode koju Lepenica daje Velikoj Moravi je oko tri kubna metra u sekundi, a inače, rekordan protok koji je zabeležen je, zamislite, 920.000 litara u sekundi…

… Bilo je rano predveče krajem leta 1975. Sedeo sam u „Balkanu“ i čudio se kako to nema nikog iz mog društva. Onda je u kafanu uleteo kao bez duše M. O. zvani Kima i povikao iz sveg glasa: „‘Ajde bre, šta me gledaš! Lepenica poplavila sve kod stanice!“ U prvi mah sam pomislio da je društvo smislilo neku novu foru za naivne, nasmejao sam se i mirno otpio gutljaj kafe. Na Kimino insistiranje seli smo u njegovog „fiću“ i odjurili do mosta koji spaja Ulicu grada Sirena sa autoputem. Dalje nismo mogli. Bila je to šesta poplava Lepenice u Kragujevcu tokom prošlog veka. Ulica Mikuša Gajevića je već bila pod vodom. U njoj se nalazila štamparija „Nikola Nikolić“, u čijem magacinu je poplavljen kompletan tiraž drugog izdanja zbirke pesama Dušana Srezojevića „Zlatni dasi“. Od S(lobodana) P(avićevića) urednika i priređivača ovog izdanja, čuo sam da se to desilo i sa prvim izdanjem Srezojevićeve zbirke, prilikom poplave 1913. Da li je bila slučajnost u pitanju ili je Lepenica imala nešto protiv zadugo jedinog antologijskog pesnika iz Kragujevca, zaista ne znam.

Mićina knjižara

Mićinu knjižaru tako smo zvali po Mići Markoviću, legendarnom knjižaru. Svi mi koji smo tužno gledali preko godine u izloge knjižara, jer su nas prazni džepovi sprečavala da postanemo vlasnici željenog naslova, očekivali smo novembar kao bogatog rođaka iz Amerike. Ako je nešto bilo preskupo i u „mesecu knjige“, novembru, sa popustom od 50 odsto, na scenu je stupala Mićina sveska – knjiga dugova, kako joj je tepao. Jedan kragujevački romanopisac će je mnogo godina docnije nazvati knjigom d(r)ugova jer su u njoj bila zapisana imena i dugova i drugova, Mićinih, međusobnih i sa knjigama.

…

Mića je nekako i vizuelno spadao uz knjige. Visok, mršav, poguren i sa debelim okvirima naočara visoke dioptrije. Bio je pasionirani čitalac knjiga koje nam je prodavao. Skrivao je to od mušterija glumeći da je isključivo trgovac iako nikad nisam čuo iz njegovih usta reč roba. Na primer: „Sutra mi stiže roba“. Ne, uvek je to bilo: „Stići će nešto novo ovih dana“ ili „Stigao je najnoviji Albahari!“ Kao čitalac nije hteo da se javno izjednači sa svojim kupcima. Starovremenska etika knjižarskog zanata nalagala mu je da znanje o knjigama prepusti kupcu. Uvek je govorio da on te knjige čita tek da bi znao šta prodaje ljudima. Lagao nas je sve odreda – dakako zbog dobrih običaja zanata čije je tajne savladao do tančina…

Mića je znao za moju veliku želju da imam Skokov Etimologijski rečnik hrvatskog i srpskog jezika. Drugo izdanje Leksikografskog zavoda, u stvari Krležinog, u tri toma, koštalo je ko svetog Petra kajgana. Mića je u proleće 1988. poručio knjigu od izdavača, sačekao da njenu visoku cenu načisto nagrize inflacija, a onda mi je ponudio u julu. Nije me dugo puštao da izađem iz njegove knjižare. I kafu mi je skuvao. Bio je to jedini redak trenutak našeg poznanstva kada je baš hteo da prisustvuje mom uživanju i naslađivanju knjigama koje dugo nisam mogao da posedujem…

Početkom devedesetih opala je prodaja svega i svačega. Domovina se spremala za rat u kome „neće učestvovati“. Uskoro će početi istorijska inflacija i trebalo je prodavati robu koja se mnogo brže obrće na tržištu od knjiga. Uostalom, ratnici ne treba da čitaju knjige, za njih su dovoljne i gusle, a u to vreme guslara je bilo na pretek. Bez knjiga se u ovoj zemlji uvek moglo.

Elem, zbog ekonomske krize u koju je TP „Srbija“ dovedena od strane tadašnjeg rukovodstva države Srbije, odlučeno je da se Mićina knjižara izda privatniku. Privatnik plati zakup pošteno i počne da sređuje dućan po svom nahođenju. Red mastila, drvene bojice, hemijske olovke, iz srećnih vremena preostali Danilo Kiš, pa opet obrasci ŠV-20, fascikle svih boja i šestari, pa malčice Dobrica Ćosić. I sve tako redom od prve police do poslednjeg rafa, nekada krcatih najlepšim uzorcima lepe i pametne književnosti. Od knjiga u izlogu preostade nekoliko agrarnih priručnika, udžbenici za osnovnu i srednju školu i mrtve muve…

U knjižari najedanput nema Miće. Kad pitaš gde je, one žene nešto gledaju u zemlju i vrte glavom. Kažu nije mu dobro, na bolovanju je. Odjednom puče vest – umro Mića knjižar! Kako, zašto? Infarkt! Narod bi rekao – presvisnuo…

Biblioteka vladike dr Save Vukovića

Kad god bih bio primljen kod vladike, tokom razgovora, postavio bih mu pitanje: „Preosvećeni, koliko ovde ima knjiga?“ Vladika je, uz uvek isti osmeh zadovoljstva, odgovarao: „Oko pet hiljada! Ali, to je samo jedan deo. U Americi je još oko tridesetak hiljada. Nikako ne stižem da ih prebacim ovde.“ Voleo sam taj osmeh zadovoljstva na licu dr Save Vukovića kad govori o svojoj biblioteci. Kako nisam bio čest gost kod njega na kafi i predivnom likeru od ruža, koji je maestralno spravljala sestra Magdalina, njegova domaćica, mogao sam uvek da mu postavim ovo pitanje, a da se stari dostojanstvenik ne doseti mom mangupluku i ne naljuti.

Samo sam ga jednom video zadovoljnijeg i ozarenijeg nego kad govori o svojoj biblioteci. Posle izlaska iz štampe njegovog kapitalnog dela Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka, zadivljen obimnošću istraživanja koje je obavio, rekao sam da je on, po mom skromnom mišljenju, jedini legitimni nastavljač dela Ilariona Ruvarca i Radoslava Grujića. Umni vladika se zacrveneo od zadovoljstva, ali i stida, što ga neko poredi sa njegovim velikim prethodnicima i uzorima. „A, znate li da je Radoslav Grujić bio moj profesor?“…

Naučni rad vladike Save, započet još na studijama, postići će vrhunac baš u Kragujevcu. Ovde će napisati svoja kapitalna dela Istoriju Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi 1891–1941. (1994), Komentari na pisma patrijarha Georgija Brankovića (1994), Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka (1996) i Grobna mesta srpskih arhijereja (1999). Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je vladiku Savu za dopisnog člana 1997. Smrt ga je prekinula u poslu na Srpskom biografskom rečniku Matice srpske čiji je član bio od 1991. godine.

Svakog radnog dana, ujutro, prolazim pored uličnog prodavca knjiga kod „Balkana“. Pogled mi uvek padne na dve knjige koje su složene jedna uz drugu. Istorija Srpske pravoslavne crkve, kapitalno delo dr Radoslava Grujića i Srpski jerarsi od devetog do dvadesetog veka dr Save Vukovića stoje zajedno i onako, sa istovetnim, plavim koricama izgledaju kao dva toma jedne knjige.

Likovni studio Doma omladine u bivšoj garaži doktora Nikolajevića

Zvaničan naziv je glasio: Likovni studio Doma omladine Kragujevac. Tako je naslovljavan u medijima i zaglavljima plakata i kataloga izložbi. Mi smo ga zvali intimnije i jednostavnije: Atelje. U stvari, bila je to bivša garaža dr Nikolajevića, u čijoj je kući posle rata, krajem pedesetih, nastanjen Dom omladine…

Iz Likovnog studija je na umetničke škole i akademije otišlo šestoro mladića, plus nekoliko koji nikada nisu stekli oficijelno umetničko obrazovanje, ali su dostigli nivo da ih izbirljive komisije Ulusa prime u svoje redove…

Dvorište Doma omladine je polovinom šezdesetih bilo najlepša bašta u Kragujevcu. Puno hladovitih venjaka, sa stazama od bele rizle i prelepim tremom od barske trske. Pored trema stajala je nevelika kućica sa vratima obojenim kobaltno plavo. „Uđi slobodno!“, rekao je neko iznutra. Nekoliko trenutaka kasnije upoznao sam se sa Duletom (Dušanom Blagojevićem), vajarom i slikarom i Rakijem (Milivojem Radenkovićem), autorom velike gipsane skulpture u antreu Doma. Upravo su završavali gitovanje prozora na Ateljeu.

Za zebnjom sam im rekao zašto sam tu i pokazao svoje ostvarenje. „O, pa ti si baš dobar!“, rekao je Dule. Sa tom konstatacijom se složio i Raki i dodao da je šteta što trenutno nije tu i Raša. „Njemu bi se ovo dopalo. I ti radiš špaklom.“ Raša Stevanović! Prethodne godine u holu „Pionira“, na nekoj izložbi, nisam mogao da odvojim oči od njegovog Žitnog polja.

Bila je to idealna prilika da se zapali cigareta… Na prvu cigaretu me nagovorio Kepa (Dragan Jelesijević), koji je nekoliko dana kasnije pristigao među nas. Kepa je pušio nišku „Drinu“, ponavljao treći put prvi razred gimnazije, ali je deceniju kasnije završio Likovnu akademiju i magistrirao slikarstvo u klasi Stojana Ćelića.

U Atelje su počeli redovno da navraćaju Miloš Miša Maksimović, student Likovne akademije i Boba Popović, autodidakt i slikar starog Kragujevca, čiji smo rad veoma cenili i poštovali. Kasnije, u narednu godinu-dve, pridružiće nam se i Rajko Andrejević, Miomir Miki Janković, Zoran Ilić, Miloš Samardžić i Predrag Leka Otašević. Danas mi se čini da je Rajko bio daleko najtalentovaniji od svih nas, ali ni on, kao ni Raša, nisu mogli svoj talenat da razvijaju dalje na Likovnoj akademiji. Ostali su u Kragujevcu i dostigli nivo koji ih ne razlikuje od mnogih koji su završili studije slikarstva.

Atelje je imao i stalne članove koji nisu slikali niti vajali, ali smo ih smatrali „svojima“. Bili su to pesnik Bora Horvat i potonji filmski i TV reditelj Zoran B. Petrović.

Prva izložba Likovnog studija otvorena je 25. maja 1965. u holu bioskopa „Pionir“. Bio je to ekskluzivan prostor. Neke slike su našle i svoje kupce. Sećam se da je najviše njih „kidisalo“ na Rašinu mrtvu prirodu Bakin stočić. Raša je od te slike kupio prvo odelo i nastavio studije na Višoj pedagoškoj školi sa mnogo manje finansijskih briga. Jedini je on došao do „žive love“. Nas klince Mirko (Đoković, direktor Doma omladine, dobri duh nekoliko kragujevačkih generacija, prim. red) je za pare od prodatih slika poslao u Zeleniku. Mnogi od nas su tada prvi put letovali na moru.

Desetak godina smo proveli u bivšoj garaži doktora Nikolajevića, slikali, vajali i izlagali i van Kragujevca. Na čuvenom konkursu lista „Mladost“ i CK Saveza omladine Jugoslavije dobili smo kolektivnu nagradu. Jedno vreme Likovni studio Doma omladine bio je nosilac likovnog života u gradu. Onda smo, jedan po jedan, počeli da se osipamo. Neko je otišao na studije u Beograd, neko se oženio, neko se zaposlio van Kragujevca. Poslednje slike u našem Ateljeu naslikali su Dragan Jelesijević Kepa i Miloš Samardžić Miško, za svoje magistarske izložbe. Vajar Zoran Ilić je ostao u Ateljeu i kad je diplomirao na Akademiji. On je držao vatru do kraja.

Mirko Đoković je otišao u penziju, kasnije i preminuo. Umrli su i Miki Janković i Dule Blagojević. Mi ostali smo živi i zdravi i uredno starimo…

Generalica Milica Veljković

Žiri „Oktobarske scene“ ‘73. izgleda nije smeo da predloži sve prispelo dramsko štivo „za korpu“. Iz toga bi proizašlo neodržavanje premijere 19. oktobra. A, „drugovima“ nije bio važan kvalitet komada nego održavanje oktobarskih svečanosti sa već uhodanim programom. Tako je izabrana, valjda kao najmanje loša, drama „Generalica“ Dimitrija Bobe Nikolajevića. Drama se, navodno, zasnivala na stvarnom događaju – hapšenju i streljanju Milice Veljković, žene generala Jugoslovenske kraljevske vojske, oktobra 1941. Događaj se zaista zbio. Na železničkoj stanici u Kragujevcu, 19. oktobra 1941, prilikom redovnog legitimisanja, Nemci su uhapsili Milicu Veljković „generalicu“, misleći da hapse ženu Kazimira Veljkovića, potonjeg narodnog heroja i člana KPJ od pre rata. „Generalica“ je zaista streljana 20. oktobra 1941. sa grupom komunista.

Ovaj događaj je prethodio streljanju u Šumaricama. Ali, Dimitriju Nikolajeviću, u to vreme sklonom preterivanjima na temu pripadanja komunističkoj ideji, ovo nije bilo dovoljno. U njegovoj drami, akteri u noći pred egzekuciju toliko i tako ideološki izbrifinguju sirotu Generalicu, da ona od autentične pripadnice visokog sloja izdajničkog i kolaboracionaškog društva trule Jugoslavije, oseti svoju komunističku samobitnost u duši. Za nagradu, prisutni i uzapćeni kragujevački komunisti, žurno da ih dželati ne preteknu, osnivaju partijsku ćeliju u apsi i Milicu Veljković prime u partiju…

I sve bi to Dimitrijevo uznesenje pokojne Milice Veljković, za koju je moja majka govorila da je bila pristojna i lepo vaspitana žena i majka, prošlo uz gunđanje pozorišnih esteta, da nije neko pustio glas da se to što se događa u drami već dogodilo i u životu. Restoran „Balkan“ je bio popularno i prigodno mesto intelektualne elite Grada, odnosno njenog besposlenog dela, sklonog naklapanju i samohvalisanju. Tako je Dimitrijeva priča o autentičnosti događanja u njegovoj drami brzo stigla do Opštinskog komiteta SK, koji je od „Balkana“ bio jedva pedeset koraka udaljen.

Uvek budni članovi SUBNOR-a, tek oporavljeni slomom srpskih liberala, ali uprkos svemu, na pragu svoje biološke starosti, dolaze u pozorište na probu „Generalice“. Brat narodnog heroja, takođe istaknuti učesnik NOB-a, alarmira sam vrh gradskih budža i umesto 19. oktobra sa „Generalicom“, jubileji bivaju te 1973. godine obeleženi 20. novembra sa na brzinu sastavljenom „Pesmom“ Oskara Daviča, koju „u pola cene“ režira Ljuba Milošević iz Niša, oslobođen obaveze da probe „Generalice“ privede kraju.

Stvar nije donela nijedan tragičan partijski dekrešendo po leđima aktera, ali se Dimitrije više nikada nije latio pisanja za pozorište. Pisao je i dalje pesme…

Danas više nema „Oktobarske scene“, ni uticaja partije u pozorištu. Štaviše, današnje političke partije pozorište gotovo i da ne interesuje.

Pravi bioskop

Kragujevac je pre nekoliko decenija imao 120.000 stanovnika manje i četiri bioskopa više, leti i pet. Od maja do pozne jeseni radila je „Bioskop bašta“, otprilike tamo gde je danas travnjak između „Zlatne ruže“ i „Perona“. Malo dalje nalazio se bioskop „Kragujevac“, kod Gradske pijace „Radnički dom“, niže od „Zastavinog sata“ bioskop „Zastava“, „Pionir“ na mestu gde čami sakriven i dan-danas, a krajem šezdesetih otvorena je i Gradska dvorana „Šumadija“. Vremenom nešto je srušeno, nešto pozatvarano, a nešto se beskonačno dugo renovira…

Evo kao izgleda pravi bioskop. Šetate, na primer, pored Pošte, kad preko puta, izdaleka ugledate da su u vitrine bioskopa „Kragujevac“ stavili nove plakate. Srce zakuca brže, vi pretrčite Glavnu ulicu, kad tamo – stig’o novi film. Bubnji vam poludelo srce u grudima, duboko i isprekidano dišete dok gledate fotografije još neviđenih kadrova Leksa Barkera, Džona Vejna ili Džimija Stjuarta koji nišani sa vinčesterom 73, a kasirke Bosa, Vuka ili Danka istakle na blagajnu natpis „Karte su danas rasprodate“! Sutradan, kao bez duše, dojurite u 15 minuta do dva, a ono već se oteg’o red koji čeka Bosu, Vuku ili Danku da otvore šalter. Na jedvite jade dolazite do dragocenog bileta i plac karte i bazate po gradu do pola četiri. Vreme nikako da prođe. Kazaljke na Đorđevićevoj sajdžinici kao da stoje…

Najzad u tri i 15 Toma otvara čarobne dveri. Ulazite u salu dezodorisanu ružinom vodicom. A vama sve miriše na nepoznate tajanstvene svetove, koje ćete samo vi istražiti i osvojiti u narednih sat i po.

Svetla se najzad gase i počinje žurnal „Filmskih novosti“ u kojima se drug Tito rukuje sa crncima, a Dragoslav Šekularac dribla korejske fudbalere na Svetskom prvenstvu u Čileu.

Najzad, zariče lav MGM-a sa požutelog platna i počinje još jedan novi san da se ostvaruje pred vašim očima i u ustreptaloj duši. Ne čujete grickanje semenki, ne primećujete još trista ljudi u sali; uzdrhtalo pratite smrtonosne poduhvate glavnog junaka. Strepite za njegov život iako znate da on nikako ne može da pogine. E, to je bioskop! Znate da neće i ne može, a opet se plašite. Posle srećnog završetka gledate kako natpis THE END bledi pod upaljenim svetlima, izlazite iz sale kroz radoznali kordon onih koji su kupili karte za pola šest i koji vas užagrenih očiju pitaju: „Kakav je film?“ Vi još opijeni samo klimate glavom i odlazite slabo osvetljenim sokakom svojoj kući.

Arčan Alojz, zvani Slovenac, večiti pobednik moto–trka po kragujevačkoj kaldrmi

… Pedeset šeste, sedme, kragujevački sokaci su uglavnom bili kaldrmisani. Glavna ulica je imala finiju kaldrmu od sitne granitne kocke, dok su bočne ulice bile kaldrmisane krupnijim prizmatičnim kamenovima, uglavnom iz vremena pre rata. Asfalt je bio rezervisan samo za trotoare. Pa ipak, neki hrabri mladići na motociklima su dolazili iz čitave Jugoslavije da se trkaju po kragujevačkoj kaldrmi.

Staza je prolazila pored Gornjeg parka, kroz glavnu ulicu Maršala Tita, pa Svetozara Markovića i Janka Veselinovića, pored bolnice i tako u krug.

Prvi znaci da će biti trka bile su bale slame, poslagane na krivinama, uglavnom oko stabala lipa i kestenova… Subota je bila dan za trening i mi klinci smo sa strepnjom očekivali da li će se na stazi pojaviti naši heroji sa prošlogodišnjih trka: Slavko Barbarić sa balanserom u prikolici, Arčan Alojz sa crvenom maramom preko lica i jedan Crnogorac čije ime nismo znali, ali smo ga zvali „šezdeset tri“ – to je bio njegov takmičarski broj.

Nedeljom bi se okupili veoma rano na uglu ulica Svetozara Markovića i Janka Veselinovića. Znak da će trke uskoro početi bio je dolazak sudija u krivinama, sa sve onim raznobojnim zastavicama, o čijoj svrsi i zadatku nismo imali pojma. Sudije su nas uterivale u okolna dvorišta u kojima su najbolja mesta već zauzeli odrasli. Trka se imala posmatrati preko tarabe, pa je znatiželjna publika poiznosila hoklice, sandučiće i ostali priručni materijal, kojim su se po kragujevačkim avlijama izgrađivale svojevrsne tribine. Ja i nekolicina mojih pajtosa, uzrasta pet do osam godina, imali smo ludu sreću da je vlasnik stolarske radionice „Sovački“, na samom uglu, bio potpuno nezainteresovan za sportsko nadmetanje na dva točka, pa smo se raskomoćivali u njegovom dvorištu, tj. ogradi.

Čitav Kragujevac je strepeo nad rezultatom trke motocikala u klasi od 125 kubika. Tu je nastupao naš sugrađanin Arčan Alojz, zvani Slovenac. Drug Arčan je radio u Vojnoj bolnici kao vozač eSeMBe kombija, valjda nekom vrstom vozila hitne pomoći za vojna lica jer je na vrhu kabine imao ugrađenu sirenu i ofarban crveni krst. Vozio ga je veoma brzo, kao što je vozio i svoj motocikl. Saobraćajci ga nisu zaustavljali zato što je, faktički, bio u nadležnosti vojne policije, a nje u Kragujevcu, u to vreme, nije bilo. Nije poznato da se nekad sudario. Verovatno zato što je u to vreme u gradu bilo svega nekoliko automobila.

Ne mogu da se setim da Arčan Alojz nekad nije pobedio u Kragujevcu…

Vrba, Zaginac, bez gumene lopte

U Gornjem parku tih godina, kao i u čitavoj Evropi, košarka se igrala kožnom loptom – u stvari, ovećim fudbalom. Tereni su bili betonirani i pod vedrim nebom, pa kada bi kiša udarila za vreme utakmice, napravile bi se barice po terenu. Lopte su upijale tu vodu, uprkos redovnom mazanju jestivim uljem radi impregnacije. Ako se dogodi da tokom čitave utakmice rominja kiša, lopta je postajala dvostruko teža. Tada bi koševi sa distance i polu-distance postajali retkost.

Pričalo se da Francuzi, profesori košarke u Evropi i američki profesionalci igraju gumenim loptama… Retki srećnici su mogli videti te čudne, gumene lopte prilikom gostovanja basketaškog cirkusa – ekipe Harlem globtroters, u Beogradu. Naivni, mislili su da na čarolije crnih velemajstora košarke ima uticaj lopta od gume.

Prvu gumenu košarkašku loptu Kragujevčani su videli 1. septembra 1962. godine uveče. Odigrana je prijateljska utakmica između OKK „Zastava“ i četvrtoplasirane ekipe francuskog prvenstva „Monfernandez“ iz Klermon Ferana. Gosti iz Francuske doneli su Kragujevčanima na poklon pravu pravcatu gumenu košarkašku loptu. To ružičasto „čudo“ stajalo je na počasnom mestu na zapisničkom stolu. Za vreme utakmice publika je više „parila“ oči na poklonu iz Francuske, nego na samoj igri dvaju timova. Utakmica je, inače, odigrana domaćim „kožnjakom“ i možda je i to bio jedan od razloga što je završena rezultatom 80:76 za naše mladiće. Najbolji strelci utakmice bili su naš Duško Janićijević „Zaginac“ i jedan Francuz; a kako i ne bi, kad se prezivao Koše…

Sasvim neočekivano, tiho i neprimetno, dok je grad dremao uspavan letom, napustio nas je Zoran Marković Vrba, član startne petorke KK „Zastava“, prvoligaša bivše države iz sezone 1962/63. Nekoliko godina pre Vrbe otišli su Ćira (Pavle Ćirović) i Zaginac (Dušan Janićijević).

Ostali iz te sjajne generacije kragujevačkih košarkaša su, hvala Bogu, živi i zdravi, a zovu se: Mile Dimitrijević Špacer, Dragoslav Milojević Ganja, Vlasta Kovačević Kovač i Sreten Savić poznatiji kao Braca Savka. Kroz prvoligašku sezonu ih je vodio u to vreme renomirani beogradski trener zvani Toša Ždrebe…

Lekcija Dragoslava Jakovljevića Babeje

Iz naše čaršije na jugoslovenski i evropski ring stigao je Dragoslav Jakovljević Babeja, levoruki nokauter, koji je bokserski zanat ispekao u sopčetu u Ljubičinom sokačetu, koje je dugo godina uspešno glumilo boksersku salu. Da su tadašnji majstori plemenite veštine iz belog sveta videli ovu „salu“, smejali bi se do dana današnjeg. Ipak, iz Ljubičinog sokačeta, podučavani od Đovanija Labrucija, a kasnije Borisa Dugeca, izašlo je mnogo državnih prvaka i velikih majstora. Najveći od svih majstora, do dana današnjeg, bio je Dragoslav Jakovljević…

Na domaćem ringu polovinom pedesetih Jakovljević je bio dominantan u polusrednjoj i srednjoj kategoriji. Tih godina na našem i evropskim ringovima u te dve kategorije okupile su se sve same buduće legende evropskog boksa: Feofanov, Valasek, Pjetšikovski, Šatkov, Benvenuti, Tamulis i Lagutin, naši Marić i Kelava. Babeja je bio gotovo pretplaćen na prvo mesto na državnim prvenstvima i jedan od članova reprezentacije na čije se bodove moglo unapred računati u predviđanju rezultata. Osvojio je najvredniji domaći trofej, „Zlatnu rukavicu“, efektnim nokautom nad Poljakom Slovakijevičem.

Početkom šezdesetih je sve ređe nastupao u domaćem ekipnom prvenstvu jer su mu protivnici predavali borbe unapred. Polako ali sigurno, načinjao ga je najveći neprijatelj svakog šampiona – zasićenje i umor. Na jednom državnom prvenstvu šezdeset i neke nije želeo da nastupi. Bilo mu je dosta titula…

Mnogi momci su želeli da put ka zvezdama započnu tako što će se dokazati na najvećem. To je mislio i Dragiša Stanković Čelik, koji je osvojio titulu prvaka u poluteškoj u godini kad je Babeja propustio državno prvenstvo. Mladom Nišliji nije bila dovoljna titula prvaka. Novi prvak države je sišavši sa ringa brže-bolje izjavio kako Dragoslav Jakovljević nije smeo da mu izađe na megdan, nego je odustao od učešća na prvenstvu države, plašeći se od njega, čoveka od čelika i borca kome nema ravna.

Svi su se smejali Dragiši Stankoviću Čeliku, mladiću skromnog bokserskog znanja, samo je Babeja smrknuto stezao vilice i ćutao…

Čelik sa Nišave morao je da dođe na Gradski stadion u Kragujevcu na redovno kolo Savezne bokserske lige. „Radnički“ se sastajao sa imenjakom iz Niša. Interesovanje za meč je bilo ogromno. Ring je obično bio postavljan ispred južne tribine stadiona, ali je za ovu priliku premešten ispred zapadne tribine, koja je primala više gledalaca. U publici se očekivalo da zbog svega izrečenog na njegov račun Jakovljević nokautira Stankovića odmah posle udarca gonga koji označava početak prve runde… ali Jakovljević sigurno nije delio mišljenje svojih navijača. Spremio je paklenu kaznu svom nevaspitanom i neozbiljnom protivniku.

Od prvog udarca gonga tukao ga je kao malo dete. Slao ga je na pod u svakoj rundi tačno dva puta. Po ondašnjim pravilima, kada bokser tri puta doživi nokdaun u jednoj rundi, borba se automatski prekida i dosuđuje tehnički nokaut. Babeja je veoma vodio računa da se to ne dogodi, kako borba i Čelikove muke ne bi trajale kraće od tri runde. Kada je sišao s ringa, na ramenu su mu se jasno videli tragovi Stankovićevih zuba. Dragiša Stanković nije samo građom tela i sirovom snagom podsećao na Tajsona, bio je sklon i istim faulovima mnogo godina pre meča Tajson–Holifild, u kojem je ovom drugom protivnik odgrizao komad uha…

Nakon mnogo godina, pojavio se u Kragujevcu Dragoslav Jakovljević Babeja, zlatna levica jugoslovenskog i evropskog boksa. Došao je da sredi stvari oko nacionalne penzije. Tri bronzane i jedna srebrna medalja sa evropskih prvenstava (1957, a mogla je da bude zlatna da nije pokraden), osvojene u vreme kada su ta takmičenja bila jača i cenjenija nego današnja svetska prvenstva u boksu, trebalo je da budu razlozi da mu se rešenje o penziji odnese na srebrnom tanjiru u Čikago, gde ostareli šampion živi već nekoliko decenija.

AKADEMIJA U KAFANI: Jovan Gligorijević

920.000 LITARA U SEKUNDI: Nabujala Lepenica

BIBLIOFIL: Vladika Sava

ATELJE: Studenti, autodidakti, slikari

»TITA SMO SVI VOLELI«: Polazak iz Kragujevca nosioca štafete

PRE NEKOLIKO DECENIJA: Četiri bioskopa više, 120.000 stanovnika manje

ZLATNA LEVICA: Dragoslav Jakovljević (stoji) savetuje kolegu Sordića