Više od dvesta godina filozofija se, tako izgleda, tiho povlači pred naukama i disciplinama srodnim naučnom izrazu: ona ostaje bez predmeta, dok joj metoda ionako nije bila jača strana. Fizika je stavila šapu na prirodu, psihologija joj je oduzela dušu, antropologija čoveka, astronomija svemir, a biologija sam život. Politikologija se bavi uređenjem i organizovanjem ljudske zajednice, pravo državom i normom, opštenarodna odbrana i društvena samozaštita atomskim napadom sleva, a lingvistika jezikom. Kad se posmatra iz ove perspektive filozofija podseća na očerupanu kokoš. Doduše, ona i dalje, onako nedostojanstveno goluždrava, ali svejedno prpošna, jurca dvorištem, kokodače, kljuca i sere, ali nije baš da se petlovi otimaju o nju. Ono pak što je zajedničko ovom združenom zločinačkom poduhvatu čerupanja filozofije, jeste da svaka od rečenih nauka i disciplina veruje da i bez filozofije, dakle sama, sopstvenim snagama i sopstvenom metodom, može da proizvodi sopstvene (a ne filozofske, moliću lepo) pojmove. U najgorem slučaju, ako negde baš i zariba, nauka će da posegne za po kojim istrgnutim percem, ali ne mnogo više od toga. Drugim rečima: filozofiji je odzvonilo. U tom čerupanju naročito se istakla sociologija, oduzimajući joj jedno od poslednjih uporišta: društvo.
O koristi i šteti izdvajanja sociologije iz filozofskog korpusa, može se, naravno, raspravljati. Pristalice izlaska ispod šinjela filozofije s pravom će primetiti da je upravo separatistički čin bio uslov mogućnosti postojanja same sociologije, njene autonomije, odnosno suverenosti. Ima, međutim, sociologa kojima će se učiniti da je taj „odlazak od kuće“ bio ponešto prebrz, a svakako hirovit. Sad, kada je izgradila sopstveni zabran, možda se sociologija više ni ne može vratiti kući, čak i kada bi želela, možda ni ne treba da se vraća, možda je, najzad, ne bi ni primili nazad, ali može nešto drugo. Može, platonovskim gestom prisećanja sopstvenog porekla, da se izloži samorefleksiji, da filozofskim gestom, još jednom, u pitanje dovede sopstveni predmet i sopstvenu metodu, čime bi se kao nauka učvrstila u svojoj, ovog puta ponešto paradoksalnoj, autonomiji. Tako, barem, misli jedan od najvećih, ako ne i najveći: Pjer Burdije.
Godine 1982. Burdije je ušao je na Collège de France, najvišu francusku akademsku instituciju. Kako viševekovna tradicija nalaže, održao je inauguralno predavanje. Po jednako lepom običaju to predavanje je, kao posebnu knjižicu, štampao ugledni francuski izdavač, a ovdašnji „Karpos“ ga, u prevodu Svetlane Vasilić, objavio na srpskom (prethodno su objavljena slavna inauguralna predavanja Fukoa i Barta). U ovu neveliku majstoriju od pedesetak stranica stali su gotovo svi veliki Burdijeovi motivi: razlika i polje i Kabili i simbol i jezik i institucije i moć, ali Burdije ovde demonstrira, pre svega, umeće snalaženja na malom prostoru, sposobnost da se, jezikom prodornim i prozirnim, zavrti igra samorefleksije na koju upućuje i sam naslov: Predavanje o predavanju. Taj naslov poziva sociologiju i njenu metodu, šta god ta metoda bila, na promišljanje sopstvenih pretpostavki. No, to je svojevrsni skandal, to je poziv na izlazak iz zabrana koji je sociologija, kao mlada nauka u zamahu, mukotrpno osvajala stotinak godina. Dakle, jedva što se izborila za svoje parče (naučnog) kolača, tek što je učvrstila sopstveni predmet ispitivanja (društvo) nedugo pošto ga je „otela“ filozofiji i time svoj identitet načinila prepoznatljivim, Burdije predlaže da se, činom samorefleksije, dakle jednim filozofskim gestom, sve to dovede u pitanje. (Identitet, naravno, ne trpi samorefleksiju. Samorefleksija znači rascep u onome „samo“, u „auto“, a to ume biti nezgodno ako je ideja upravo izgrađivanje identiteta.) Ponešto ironizujući slavnu Dirkemovu rečenicu da je „društvo čoveku bog“, koristeći njen religijski potencijal protiv nje same, Burdije domeće (i preokreće): „ja bih rekao: bog za čoveka nije ništa drugo do društvo. Ono što se očekuje od boga dobija se, zapravo, direktno od društva koje jedino ima moć da posveti, da istrgne izvan činjeničnog, kontingentnog, apsurdnog (…) a nadmetanje za poznatu i priznatu društvenu egzistenciju koja će nas osloboditi beznačajnosti, jeste borba za simbolički život i simboličku smrt“ (str. 54-55). Zbog toga (i još ponečeg) sociolog u svakom svom gestu mora da ima na umu da je on deo sopstvenog predmeta proučavanja. Zbog toga (i još mnogo čega) sociolog nikada ne sme da upadne u zamku samomanipulacije jer on, sociolog, „nema ni mandat, ni misiju (…) osim onih koje sebi dodeljuje na osnovu logike vlastitog istraživanja“ (str. 30), što će reći da sociolog govori, uvek, čak i kada veruje da je snabdeven neprobojnim štitovima objektivnosti, u svoje ime. S tom (samo)svešću sociolog zadobija distancu, kako prema svome predmetu tako i prema sebi, distancu koja potkopava osnove institucionalnog života (dakle identitet institucija). Utoliko sociolog legitimiše svoju poziciju samo diskursom, sopstvenim jezikom, sopstvenom moći da se odupre „objektivnoj nepogrešivosti i subjektivnoj strogosti“. No, iako se ovi uvidi mogu shvatiti kao pokušaj da se sociologija delegitimizuje kao nauka, čini se da je stvar upravo obrnuta: sociologija sme da polaže pravo na naučnu strogost tek ako se legitimiše samorefleksijom, ako položi račun o sopstvenim uslovima mogućnosti, odnosno ako izađe iz sopstvenog zabrana jednim, u osnovi, nesociološkim gestom. Drugim rečima, sociologija je, priznala to ili ne, već izborom svoga predmeta uvučena u odnose moći koji konstituišu taj predmet. Društvo nije iznad moći, nego je izraz moći. Utoliko sociologija, po Burdijeu, mnogo više zavisi od siline raščaravanja i razočaravanja u koje je uvodi samorefleksivni zaplet, nego od metode koja bi bila isključivo njena.
