VREME VLASTI: Đilas i Josip Broz Tito
Zahtev za rehabilitaciju Milovana Đilasa je odraz želje da živimo u nešto pristojnijem društvu, kaže jedan od podnosilaca zahteva, advokat Nikola Barović: "Ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali"
Na Višem sudu u Beogradu uskoro bi trebalo da bude zakazano prvo ročište po zahtevu za rehabilitaciju Milovana Đilasa, publiciste, prevodioca, pesnika, ratnog komandanta, državnika i na kraju – disidenta. Zahtev za rehabilitaciju podneli su beogradski advokati Rajko Danilović, Nikola Barović i Đilasov mlađi brat Akim.
Milovan Đilas je bio prvi visoki funkcioner koji je istupio iz Komunističke partije početkom pedesetih godina prošlog veka. U periodu od 1955. do 1962. godine suđeno mu je ukupno četiri puta: tri puta za neprijateljsku propagandu i jednom za odavanje državne tajne. U zatvoru je proveo ukupno jedanaest godina, od čega devet u vreme socijalizma, a dve u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom sudskih procesa izrečene su mu i sporedne kazne: lišen je Ordena narodnog heroja, koji je dobio krajem 1945. godine, vojni sud mu je oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koja je dobio kao zasluge iz rata. Zabranjeno mu je istupanje u javnosti, oduzeta građanska prava, a oduzeta mu je i korist od objavljenih knjiga. Formalno, bio je izolovan sve do 1989, kada je delo za koje je osuđen prestalo da postoji u krivičnom zakonu.
„Nikola Barović i ja podneli smo zahtev sudu, ali nam je on vraćen prema suženoj varijanti tumačenja pravnog interesa. Dakle, traženo je da zahtev podnese neko ko ima pravni interes, što je najčešće neko od srodnika, pa se zahtevu priključio Akim Đilas“, kaže u razgovoru za „Vreme“ advokat Rajko Danilović. On dodaje da je slučaj Milovana Đilasa „par ekselans“ slučaj političkog progona: „On je bio imanentni kritičar sistema: kritikovao ga je iznutra, a poznavao ga je odlično. On ga je pravio, pa je znao gde je greška.“
Drugi podnosilac zahteva, Nikola Barović, kaže da bi Milovan Đilas, s obzirom na ono što stoji u Zakonu o rehabilitaciji, trebalo da bude rehabilitovan po sili zakona, a ne sudskom odlukom, ali pošto se to do današnjeg dana nije dogodilo, Barović, Danilović i Akim Đilas odlučili su da podnesu zahtev za sudsku rehabilitaciju. Razloge zbog kojih bi odluka trebalo da usledi po sili zakona Barović vidi u tome što u zakonu izričito stoji da ona sledi u slučaju lica čija su prava i slobode povređeni time što su kažnjena za delo koje u vreme izvršenja nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili za krivično delo neprijateljske propagande zlonamernim i neistinitim prikazivanjem društvenopolitičkih prilika u zemlji. Ova odredba zakona obuhvata sve četiri presude protiv Đilasa. „Tri puta mu je suđeno za zlonamerno i neistinito prikazivanje političkih prilika, prvi put zbog intervjua ‘Njujork tajmsu’, drugi put zbog neslaganja sa politikom FNRJ u vezi sa revolucijom u Mađarskoj 1956, a treći put zbog knjige Nova klasa. U aprilu 1962. suđen je zbog knjige Razgovori sa Staljinom zbog odavanja službene tajne, iako je ovo delo uneto u Krivični zakonik kad je knjiga već bila kod izdavača, pa se već znalo za njen sadržaj. Dakle, taj član je unet u zakon upravo zbog te knjige“, kaže Barović. On dodaje da u vezi s tim postoji jedna anegdota iz naših tadašnjih diplomatskih krugova: „Kada je Tito 1963. išao u Sovjetski Savez, na koktelima je kružio vic o Jugoslovenima, kako svaki put kad Beograd želi da popravi odnose sa Moskvom, prvo uhapsi Đilasa.“
Priča o političkom progonu Milovana Đilasa počinje u januaru 1953. godine, kada je pokrenuo mesečnik za književnost, nauku i umetnost „Nova misao“. Od oktobra 1953. do januara 1954. u „Novoj misli“ i „Borbi“ objavljuje političko-dokumentarni serijal „Anatomija jednog morala“ u kom kritikuje partijsku birokratiju i komunističko visoko društvo. U poslednjem nastavku, iz januara 1954, staje u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima SKJ, a već za 16. i 17. januar 1954. sazvan je Treći (vanredni) plenum CK SKJ (slučaj Milovana Đilasa). Na Trećem plenumu Tito je optužio Đilasa za „revizionizam“. Zbog navodnog protivljenja politici partije i ugrožavanja njenog jedinstva i vlasti, Đilas je isključen iz Centralnog komiteta, a iz partije je istupio 19. aprila 1954.
Zbog intervjua „Njujork tajmsu“ u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. pred Okružnim sudom u Beogradu osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine. Suđenje je trajalo svega devet dana.
Druga presuda izrečena je Đilasu 12. decembra 1956. godine, pred istim sudom, za isto krivično delo. Razlog je bila izjava data 25. oktobra 1956. novinskoj agenciji Frans pres, u kojoj je osudio to što su se delegati FNRJ uzdržali od glasanja o stavljanju događaja u Mađarskoj na dnevni red sednice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uhapšen je 19. novembra, a manje od mesec dana kasnije osuđen na tri godine zatvora. Kao kažnjenik broj 6880 služio je kaznu u Sremskoj Mitrovici (u kojoj je već robijao u Kraljevini Jugoslaviji). Za to vreme u Sjedinjenim Američkim Državama objavljena je njegova knjiga Nova klasa – jedna analiza komunističkog sistema. Treće suđenje, ponovo zbog neprijateljske propagande, održano je u Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici. Trećom presudom od 5. oktobra 1957. izrečena mu je jedinstvena zatvorska kazna od devet godina zatvora. Presudom od 14. oktobra, kao sporedna kazna, oduzeta su mu sva ratna i posleratna odlikovanja: Orden narodnog heroja, Orden narodnog oslobođenja, Orden partizanske zvezde I reda, Orden zasluga za narod I reda, Orden bratstva i jedinstva I reda i Orden za hrabrost. Sud časti za rezervne oficire i rezervne vojne službenike pri Komandi beogradskog vojnog područja 15. oktobra oduzeo mu je čin rezervnog general-pukovnika Jugoslovenske narodne armije.
Iz Sremske Mitrovice Đilas je izišao 20. januara 1961. Jedva malo više od godinu dana kasnije, 7. aprila 1962. ponovo je uhapšen zbog knjige Razgovori sa Staljinom, ovoga puta zbog krivičnog dela odavanje službene tajne, koje je baš zbog njegovog slučaja uvedeno u Krivični zakon 17. marta iste godine. Presudom od 14. maja 1957. osuđen je na pet godina zatvora, ali mu je ova kazna sabrana sa prethodnim, tako da je ukupno osuđen na 13 godina zatvora. Prema rečima Nikole Barovića, sve advokate koji su ga zastupali u ranijim procesima tužilac je naveo kao svedoke i onemogućio ih da zastupaju Đilasa. „Vojislav Grol, sin čuvenog osnivača Demokratske stranke Milana Grola, Veljko Kovačević, koji ga je branio u sva tri procesa, i moj otac Jovan Barović, navedeni su kao svedoci. Vlasti su procenile da bi Đilas nekoga od njih uzeo za branioca, pa su ovo preduzele da ih spreče, a njemu je dodeljen advokat po službenoj dužnosti“, priča Barović i kaže da je razlog bio taj što je već zbog same činjenice da je zakon menjan da bi mogli da ga osude, slučaj bio skandalozan i izazvao je veliku pažnju svetske javnosti, a procenjeno je da bi ova trojica advokata izazvala još veći skandal. Slična metoda je i kasnije korišćena u procesu „beogradskoj šestorki“ 1984/85. kada je advokat Srđa Popović još u istrazi markiran kao svedok.
Milovan Đilas konačno je pušten iz zatvora u tišini, 31. decembra 1966. u popodnevnim satima, bez ikakvih uslova osim da tokom narednih pet godina ne istupa u javnosti, što je zabrana koje se nije pridržavao. Naprotiv, 20. aprila 1984. biće ponovo uhapšen, zajedno sa bratom Akimom, nakon upada policije na sesiju Otvorenog univerziteta na kojoj je bio uvodničar. Međutim, pušten je istog dana, a slučaj će kasnije prerasti u suđenje „beogradskoj šestorici“, pošto je jedan od poslednjih političkih procesa u bivšoj Jugoslaviji.
„Milovanu Đilasu rehabilitacija ne treba. On nije osuđen od slobodnog sveta, kako se to nekad govorilo, nego iz političkih i ideoloških razloga“, kaže Nikola Barović: „Prva rehabilitacija došla je u jesen 1990. kada je Skupština SFRJ ukinula član 133. Trebalo je da republike ukinu i član koji se zvao širenje lažnih vesti, koji je sam po sebi nonsens, jer je nešto ili laž ili vest. Međutim, on je i do dana današnjeg u određenim oblicima opstao. Znak da je veza sa totalitarnim sistemom i danas jaka vidi se po tome što je naziv tog člana danas isti u našem zakonu iako mu je sadržaj sasvim drugačiji.“
Barović kaže da smisao zahteva za rehabilitaciju Milovana Đilasa nije spasavanje njegove časti i ugleda, nego rehabilitacija države: „To je želja da živimo u nešto pristojnijem društvu, jer se time rehabilituje država. Ko je rehabilitovan kada Crkva kaže da je rehabilitovala Galileja? Pa, sigurno nije Galilej, koji nikad nije bio sporan, nego Crkva, koja ispravlja vlastite greške. Tako je i ovde: ne treba Đilasu rehabilitacija, on nikad nije ni bio upitan, osim za one koji su ga sudili, a i za ove koji ga nisu po sili zakona rehabilitovali.“
Prema pisanju tabloida „Press“, Dragoslav Draža Mihailović, vođa četničkog pokreta tokom Drugog svetskog rata, biće rehabilitovan na ročištu koje je pred Višim sudom u Beogradu zakazano za 23. mart. Zahtev za rehabilitaciju podneo je još 2006. njegov unuk Vojislav. Ova vest izazvala je burne reakcije kako u Srbiji tako i u okruženju. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović, gostujući na Filozofskom fakultetu u Splitu, izjavio je da rehabilitacija Mihailovića nikako ne bi bila dobar potez: „Draža Mihailović je ratni zločinac iz Drugog svjetskog rata. Znamo kakva su zla četnici činili. Ne mogu se sjetiti neke bitke u kojoj su se ozbiljno borili protiv okupatora, ali se mogu sjetiti bitaka u kojima su zajedno sa ustašama učestvovali u borbi protiv partizana. Mogu se sjetiti i toga da su se zajedno sa svim poraženim silama povlačili prema Austriji.“ Na pitanje hoće li Hrvatska reagovati, on je dodao da je i njegova izjava neko reagovanje: „Vidjećemo kako će postupak završiti.“ Josipović je prvi hrvatski zvaničnik koji se oglasio povodom najava rehabilitacije Mihailovića, a vlasti dalmatinskog mesta Vrgorac zatražile su 15. marta od hrvatskih vlasti da zaustave rehabilitaciju Mihailovića zbog, kako navode, četničkih zločina počinjenih na tom području.
Reakcije javnosti u Srbiji usledile su nakon što je u subotu 17. marta portal Peščanik.net objavio Instrukciju Draže Mihailovića od 20. decembra 1941. komandantu četničkih odreda u Crnoj Gori i komandantu limskih četničkih odreda o organizaciji, ciljevima i upotrebi četničkih odreda. Dokument je i ranije bio dostupan javnosti, ali u trenutku kad se priprema rehabilitacija Mihailovića, mnogima nije bilo prijatno podsećanje da u toj instrukciji vrlo eksplicitno stoji da je jedan od ciljeva četničkog pokreta velika Jugoslavija, a u njoj velika, etnički čista Srbija, kao i „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“. Među ostalim ciljevima navedeno je i da treba stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenije „čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i Hrvatskog življa“, „kazniti sve Ustaše i Muslimane koji su u tragičnim danima nemilosrdno uništavali naš narod“, „u krajevima očišćenim od narodnih manjina i nenacionalnih elemenata izvršiti naseljavanje Crnogorcima (u obzir dolaze siromašne nacionalne ispravne i poštene porodice)“…
U utorak 20. marta grupa organizacija civilnog društva izdala je proglas u kom protestuju zbog „grubog manipulisanja javnošću povodom postupka rehabilitacije Dragoslava Draže Mihailovića, vođe četničkog pokreta tokom Drugog svetskog rata“: „Reč je o osuđenom ratnom zločincu za zločine protiv čovečnosti počinjene nad Bošnjacima, Hrvatima, ali i nad srpskim narodom“, kaže se u saopštenju koje potpisuju Savez antifašista Srbije, Helsinški odbor za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava, Građanske inicijative, Centar za praktičnu politiku, Žene u crnom, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Grupa „Spomenik“, Fond „Biljana Kovačević Vučo“, Centar za evroatlantske studije, Nezavisno društvo novinara Vojvodine i Beogradski centar za ljudska prava. „Neosnovano je da se pre ocene Ustavnog suda vodi postupak na osnovu zakona (o izjednačavanju partizanskog i četničkog pokreta i o rehabilitaciji, prim. nov.) za koje je od Ustavnog suda zatraženo da preispita njihovu utemeljenost s obzirom da su nesaglasni sa više elementarnih pravnih principa“, stoji u saopštenju.
DISIDENTSKI DANI: Milovan Đilas
PRED SUĐENJE: Dragoljub Mihailović Draža i pripadnici KNOJ-a
Milovan Đilas izlazi iz zatvora u Sremskoj Mitrovici 1965. godine
Dani “otvorenih vrata” za različite bezbednosno interesantne osobe traju i nije baš do kraja jasno ko kontroliše taj sektor. Moguće je da se radi kao i u spoljnoj politici – hapsi se na sve strane, pušta se na sve strane, u zavisnosti od datog političkog momenta – pa se tako u istoj nedelji ovaplote na strani režima Radoičić i Nedić, a hapse se ruski špijuni koji se obučavaju i uzgajaju u Srbiji
Jasno je da je režim u nokdaunu, no da li se i druga strana čvrsto drži na nogama? Tu je i tema o kojoj se u ovom malom delu slobodne javnosti vodi žustra diskusija: da li treba proširiti front borbe, kako kreirati odnose između nestranačkog studentskog bloka i opozicionih partija, kao i u koliko kolona antivučićevske snage treba da izađu na izbore kada oni budu raspisani
Batinaši su pred kordonom policije počeli da dave studenta, građani su vikali, “Vidite li šta mu rade”, žandarmerija se nije pomerila
“Prvi potez posle smene vlasti mora biti da se podvuče crta, da se tačno kaže koliko se duguje, koliko je fiktivno ljudi bilo zaposleno, koliko je službenih vozila korišćeno, koliki su minusi gradski preduzeća, ko su podizvođači…”, kaže Stefan Simić navodeći da je ozbiljan problem Grada danas – netransparentnost. “Imamo projekte poput ‘Obezbeđenje Beograda’ … Od dobre ideje nastane sumnja jer je sve netransparentno – ko su ljudi koji su zaposleni, koje su njihove kvalifikacije, kako funkcioniše sistem nadzora, gde se skladište snimci, da li postoji prostor za zloupotrebu? Ništa od toga ne znamo iako svakodnevno postavljamo pitanja”
Naizgled bezazlena i nezahtevna reč “koordinacija” probudila je mnoge duhove, pojavila se kao bauk i nadvila nad Srbijom. Sve sile stare i nove Srbije “sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka”
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Ne bez razloga
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Kriminalni klanovi, tajne službe, režimski batinaši
Ko sve vršlja po Srbiji Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
