Izbori su oduvek i svuda bili ozbiljan politički biznis. Još kad u tom biznisu učestvuju milioni ljudi, krađe, misli se, i ne moraju uvek imati kratke noge. Pravilnosti u takvim postupcima ima mnogo, a jedna od opštijih glasi da što su snage na vlasti veće, što su više ekonomski nadmoćne, to su i sklonije da čvrsto drže stečeno i ne dozvole da se koren njihove vladavine tako lako odstrani.
Teške mahinacije koje su se devedesetih nadvijale nad izborima, u kolektivnoj svesti pohranjene su kao deo prošlosti. A petooktobarske promene su ih po prirodi stvari konačno eliminisale. Čak je i lider SPS-a Ivica Dačić, povodom najnovijih sumnji u otimanje glasova, rekao da mu ne pada na pamet da ikada više u životu učestvuje u izbornoj krađi. Međutim, crv sumnje koji su ubacili naprednjaci problem vraća na početak, pa bi se lako moglo dogoditi da imperativ glasačkog tela sada više nego ranije ne bude politička pobeda jedne ili druge strane, nego sama regularnost izbornih rezultata, zapravo istina.
ŠTA SMO SVE DOŽIVELI: Već na prvim višepartijskim izborima 1990. istina je bila predočena pre samog glasanja. Uslove za održavanje tih izbora diktirale su bivše komunističke partije, pa su opozicione pozvale svoje pristalice na mirne proteste. Marginalizovana opozicija tražila je ravnopravne izborne uslove, nepristrasne izborne zakone i zakone o izbornim jedinicama, a lideri Srpskog pokreta obnove i Demokratske stranke zapretili su i bojkotom ukoliko socijalisti ne promene već usvojena zakonska rešenja. Protestovalo se i protiv medijske diskriminacije u toku predizborne kampanje, naročito na RTS-u. U svojoj studiji „Izbori u SRJ“ Vladimir Goati ističe da se ta diskriminacija nije odvijala u posebno određenim „specijalnim emisijama“ posvećenim izborima u kojima su sve stranke koristile svoj unapred određeni deo vremena, nego u preostalom „informativnom prostoru“. Na primer, u samoj završnici predizborne kampanje, ličnosti koje se najviše pominju bili su upravo predstavnici SPS-a, naravno u pozitivnom kontekstu.
Opozicija u Srbiji je, uprkos svemu, izašla na izbore, a potom protestovala i protiv drugih mahinacija kao što su višestruko glasanje, zloupotrebe sa glasanjem pismenim putem, manipulacije u brojanju glasova. Treba podsetiti na to da su eksperti i međunarodni posmatrači tada ocenili da su decembarski izbori 1990. u Srbiji ipak bili „slobodni“.
Bio je to trijumf socijalista koji su osvojili skoro polovinu glasova, i Slobodana Miloševića za koga je kao predsednika glasalo 65,3 odsto birača.
Kada su u maju 1992. održani prvi izbori za parlament SRJ, iz same pripreme saveznog izbornog zakona bile su isključene opozicione stranke. O njemu su bile obaveštene isto kada i šira javnost, neposredno pred usvajanje. To je dovelo do bojkota izbora od strane tih partija, pa je na glasačka mesta u Srbiji i Crnoj Gori izašlo samo 56,7 odsto birača. Opozicija je tada krenula u borbu, osnovan je DEPOS, a u Beogradu su počeli masovni ulični protesti. Navodno, radi popuštanja tenzija na mesto predsednika i premijera SRJ izabrane su nestranačke ličnosti Dobrica Ćosić i Milan Panić. Ćosić je tada obećao da će do kraja 1992. biti održani parlamentarni izbori na svim nivoima i izbori za predsednike u Srbiji i Crnoj Gori.
I na tim novim, decembarskim izborima, u Srbiji je najviše glasova i poslaničkih mesta osvojio SPS, 47 odsto. Podaci kažu da partije demokratske opozicije nisu imale svoje predstavnike na polovini od ukupno oko 10.000 biračkih mesta u Republici. Nisu imale ni kontrolu nad radom „izborne administracije“. Posmatračka misija KEBS-a u svom završnom izveštaju govori o „besramnoj propagandi“, i o tome da je svako suprotstavljanje politici vlasti u zvaničnim medijima proglašavano kao „nepatriotsko i izdajničko“. U izveštaju dalje piše: „Na dan izbora nekoliko posmatrača uočilo je i problem višestrukog upisivanja u biračke spiskove. Neki birači dobili su poštom više poziva za glasanje. Neki su pak obavestili posmatrače da je bilo čitavih zgrada i stambenih blokova u koje je stiglo na desetine poziva za ljude koji tamo ne stanuju, dok u neke zgrade pozivi uopšte nisu stigli. Ima, takođe, izveštaja o neobično velikom broju slučajeva da se na nekim biračkim spiskovima nalaze imena umrlih.“ KEBS je zaključio da ovi izbori ne ispunjavaju ni minimum demokratskih standarda.
I ŠTA SMO SVE PREŽIVELI: Na novembarskim izborima 1996, Koalicija „Zajedno“ je doživela neuspeh na saveznim izborima u Srbiji, ali je uspela da osvoji većinu u 40 od ukupno 189 opština, kao i na izborima za gradske skupštine Beograda i Niša. Uvidevši to, vladajući režim je preko izbornih komisija i sudova izdejstvovao da lokalni izbori budu poništeni i da budu zakazani novi. Inače, i ovog puta pored nezakonitih i pristrasnih sudskih odluka i postupaka izbornih komisija, navođene su i druge mahinacije: falsifikovanje izbornih spiskova i zapisnika biračkih odbora, kao i organizovano ubacivanje u glasačke kutije unapred popunjenih listića sa imenima kandidata SPS-a.
Očigledne izborne neregularnosti u korist vladajuće partije podstakle su masovne demonstracije prvo u Beogradu, a onda i u svim velikim gradovima Srbije. Pritisnuta višemesečnim protestima stotina hiljada građana, vlast se obratila OEBS-u sa molbom da pošalje misiju radi utvrđivanja regularnosti lokalnih izbora, posle čijeg izveštaja je i protiv svoje volje morala da prizna pobedu opozicije.
Već naredne godine, 1997, održana su dva izbora za predsednika Srbije. Septembarski, sa izabranim novim predsednikom Srbije, ali ovog puta iz redova radikala, Vojislavom Šešeljom, koji je pobedio socijalistu Zorana Lilića. Zvanični podaci su tada utvrdili da nije bilo izašlo 50 odsto birača što je po važećem izbornom zakonu iz ‘92. bio minimum. Izbori su ponovljeni u decembru sa novim kandidatom SPS-a Milanom Milutinovićem, koji je neočekivano odneo ubedljivu pobedu nad Šešeljom, što se opet najviše pripisuje izbornim zloupotrebama: neotvaranju pojedinih biračkih mesta na Kosovu i Metohiji, pojavi „viškova“ glasačkih listića, javnom glasanju radnika u prisustvu uprave fabrike (kao u slučaju „Simpa“ u Vranju), ili onemogućavanju SRS-a da kontroliše izborni proces.
Sličan scenario trebalo je da bude primenjen i na saveznim predsedničkim izborima 2000. godine. Naime, od svih izbora održanih 24. septembra najznačajniji su bili predsednički. Bili su to odsudni izbori između vlasti i opozicije, Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Rezultati nekoliko istraživanja sprovedenih na teritoriji Srbije (bez Kosova) nedvosmisleno su ukazivali na ubedljivu pobedu Koštunice. To se potvrdilo i na izborima.
Međutim, Savezna izborna komisija (SIK) od 25. septembra do 5. oktobra, nastojala je da preinači rezultate. SIK je falsifikovao rezultate objavljujući u svojoj Odluci („Službeni list“ SRJ od 29. septembra 2000) da je kandidat DOS-a, Vojislav Koštunica, dobio 49,9 odsto od ukupnog broja glasova. Po tome, Koštunica nije ispunio uslov (od 50 odsto plus jedan glas) da bi bio izabran u prvom krugu, pa je drugi krug predsedničkih izbora bio zakazan za 8. oktobar. DOS je zbog nepodudarnosti izbornih rezultata i raznih nezakonitosti uputio prigovor SIK-u, koji je sve to odbacio. DOS je onda ponudio vlastitu izbornu evidenciju po kojoj je Koštunica dobio 52,7 odsto glasova i pobedio u prvom izbornom krugu. Potom je DOS predložio i ponovno prebrojavanje glasova, uz prisustvo međunarodnih posmatrača, ali bez uspeha. Na sve to, Savezni ustavni sud (SUS) donosi rešenje 4. oktobra da kompletan prvi krug izbora za predsednika treba da bude ponovljen.
Zbog očiglednog pokušaja izborne prevare, lideri DOS-a pozvali su na građansku neposlušnost i masovne proteste sve do priznavanja izbornih rezultata. Tada se dogodio i Peti oktobar, dan kada su mnogi pomislili da su se“rajska vrata“ najzad otvorila. SUS je potom ko od šale poništio svoje rešenje od prethodnog dana i priznao predsedničke izbore.
