U kakvoj su vezi bili gastronomski ukus vožda Karađorđa, knjaza Miloša i maršala Tita i karakter njihove vladavine, a šta može da se zaključi čitajući menije sa njihovih gozbi? Drug Tito je voleo kačamak, pa je proživeo lepih osamdeset osam godina; Vožd papulu, ali ga je stigla kumovska srdžba; Knjaz svinjetinu (u krompir nikada nije poverovao), pa je, u dva mandata, postao tvorac države...
Od trenutka kada je Platon u Gozbi (Συμπόσιον, kako bismo mi rekli simpozijum, što za priču koja sledi uopšte nije slučajno) opisao šta se jelo kod Agatona, pa do dana današnjeg kada su sve televizije izveštavale šta se služilo na inauguraciji najnovijeg predsednika, prošla su dva i po veka. Za to vreme se istorija beležila više kao ne/uspeh na bojnom polju, a manje kao uživanje za trpezom. Pa ipak, i kod nas je bilo dobrih ljudi koji su ostavili validna svedočanstva o vladarskim trpezama koje nisu bile same sebi svrha, već pre povod za druženje, overavanje važnih – već donetih – odluka, vođenje rasprava koje će premostiti vekove, tema za „kremljologe“ koji gledaju ko sa koje strane, u kojem redu, od gospodara sedi…
Da nije bilo njih, mislili bismo da je pljeskavica stvorena u Leskovcu, paprika rođena u Kneževcu („Aleva“) a krompir (ivanjički, jelte) naše nacionalno povrće.
Kleopatra je, piše Gošini (crta Underco), obožavala bisere u sirćetu, ali to nikako nije pouzdano. Zato, slede samo pouzdana svedočenja.
NA FILOZOFIRANJU KOD AGATONA: Kažu da je Gozba literarni, filozofski i umetnički dragulj Platonov. Ali, on je i nešto drugo – prvi poznati dokument o sprezi trpeze, politike i nauke. Ovde najviše o ovom prvom, iz komentara legendarnog heleniste dr Miloša Đurića:
„Gozba je imala dva dela: ručak koji je trajao kratko vreme, i simposion ili pijanku. Posle ručka svaki gost bi gucnuo čistoga vina u čast dobrom demonu. Zatim bi se stolovi uklonili i pod očistio, a gosti oprali ruke kao i pre jela. Potom bi se razdelili venci i masti, pa bi se prinela žrtva i otpevala molitva (pean). Posle toga unosili bi se pred goste omanji stolići sa različitim đakonijama: sirom, smokvama, maslinkama, urmama, orasima, solju posutim kolačićima itd. Pilo se dalje na desnu stranu, i to slobodno, bez primoravanja, ili bi se postavljao starešina pijanke, dolibaša, koji se birao kockom ili izborom. On se starao za red u društvu i određivao je koliko se vinu ima dodavati vode i kako će se gosti zabavljati. Zabava je tekla uz duhovit razgovor, pesmu, igru (kockanje), ili su se za nju starali lakrdijaši, kojekakvi veštaci i veštakinje, frulašice, kitarašice, igračice, pevačice itd. Ko je više cenio duhovne vrednosti, taj bi takve zabavljačice otpremio i obratio se duhovnijem načinu zabave, kao što to biva u Gozbi.“
(…)
Ceo tekst možete pročitati u novom broju nedeljnika Vreme koji je u prodaji od 21. juna 2012. Pretplatnici na internet izdanje nastavak mogu pročitati sa ovog linka. (Pretplatnici: prvo se ulogovati pa onda kliknuti!)
Godine na razmeđi polovine prošlog veka bile su godine nade. Jugosloveni su bili čvrsto uvereni da se Titovo odlučno „ne“ Staljinu i Informbirou konačno isplatilo. Počelo je da se živi opuštenije i sve je ukazivalo da je pred svim našim narodima i narodnostima svetla budućnost. A najbolji dokaz je bio doček 1952. Nove godine. Prvi put posle onih čuvenih demonstracija (27. marta 1941) Beograđani su te noći spontano izašli na ulice i gradske trgove, kako piše „Politika“ iz tog vremena, poznati restorani su se utrkivali ko će bolje, ko će svečanije. Veselilo se do ranih jutarnjih sati, igralo kolo, ponajviše Kozaračko, jelo i pilo ono čega je bilo.
Ta 1952. godina je veselo i, kako to dolikuje, dostojanstveno dočekana i u jednom od tada retkih elitnih beogradskih hotela, u „Mažestiku“. Svečani program otpočeo je oko 23.30 časova baletskim tačkama članova baleta Narodnog pozorišta, a usledile su operske arije, kozerije i satire u izvođenju umetnika iste ove institucije. Opšti utisak upotpunili su narodnim songovima pevači Radio Beograda.
U sali hotela „Mažestik“ sedele su veoma ugledne zvanice, tako da je i jelovnik morao da bude u skladu sa njihovim renomeom. Te večeri na trpezi je bilo nekoliko ekskluzivnih predjela, jela i slatkiša: hladan smuđ „lepi izgled“, konsome sa slanim štanglicama, pileći kotlet Kiev, grašak na puteru, praseće i ćureće pečenje, engleska garnitura, salata „mimoza“, krokan buše, sir i žardineto, sitni kolači i turska kafa.
Naravno, sve je to valjalo lepo zaliti. Po ceni od tadašnjih 200 dinara mogla su da se naruče flaširana bela vina rizling župski, graševina, silvanac, muskat otonel, šipon, traminac, žilavka, i crna prokupac, burgunder, kaberne, ružica… Pre toga ljubitelji aperitiva mogli su (po pet puta nižoj ceni od vinske) da otvore apetit sa domaćim crnim vermutom ili nešto skupljim „Zadar“ viskijem, rumom ili maraska brendijem. Samo 20 dinara su koštale rakije prepečenica, eksportna bosanka i klekovača. Za francuski šampanjac trebalo je izdvojiti čak 800 dinara. Protivnicima alkoholnih pića na raspolaganju su bili orandžada, sok od maline i soda voda. Uglavnom, za svakoga je bilo po nešto.
Otvoren je Niški filmski festival, sa glumačkim zvezdama domaćeg filma, publikom koja je kupila karte, uz radost Tanje Bošković, i uzvik „Od vode do slobode“
Niški filmski festival koji organizuju glumci, počeće večeras uz pomoć agregata, zato što im Elektrodistribucija nije dala struju. Otvaranje prate ekipe brojnih medija
Na zatvaranju Filmskog festivala u Herceg Novom ipak se čulo ono zbog čega su organizatori Demokratske Crne Gore onemogućili Draganu Mićanoviću da ga otvori
Svedok u procesu Generalštab protiv ministra Selakovića, Estela Radonjić Živkov i njeni advokati, ocenjuju da je postupak protiv nje pokušaj uklanjanja smetnje koja stoji pred već unapred dogovoreno oslobađanje Selakovića
Na ovogodišnjem Filmskom festivalu u Herceg Novom kao da nije bilo filmova – govorilo se samo o novom dokazu uticaja srpske vlasti na Crnu Goru
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
