Ovogodišnji, 53. Oktobarski salon otvoren je 22. septembra u prelepoj bivšoj zgradi Geozavoda, u Karađorđevoj 48. Njegov organizator je Kulturni centar Beograda, a selektori su Branislav Dimitrijević iz Srbije i Mika Hanula iz Švedske. Naslov ovogodišnjeg Oktobarca je „Gud lajf /Good life“, zato što on priča, kako je objasnila povodom otvaranja festivala Mia David, direktorka Kulturnog centra Beograda, „o sto godina moderne Srbije ili pokušaja moderne Srbije, o tome gde smo nekad bili, pre 50, 30 godina, a gde smo sad u toj trci svakog od nas da živi neki dobar život, šta god to značilo“. Dimitrijević i Hanula su pozvali oko četrdeset učesnika iz Finske, Nemačke, Švedske, Slovačke, Turske, Bugarske, Hrvatske, Estonije, Holandije, Velike Britanije i Srbije, a njihovi radovi povezuju različite forme vizuelnih i tekstualnih praksi – skulpture, instalacije, filmove, priče, eseje, slike, fotografije, intervjue, stripove, intervencije, dokumente, istraživanja, javne diskusije, kao i jedan čitav parlament. Ovogodišnji Oktobarski salon košta 25 miliona dinara (21 milion je izdvojio Grad Beograd, a ostatak država), umanjeno za 1,5 miliona koliko je tek sad plaćeno prošlogodišnjem Oktobarcu. Ovogodišnji je pripremljen, postavljen i otvoren sa 8,5 miliona od planirane sume, a ostatak se očekuje do 4. novembra, do zatvaranja Oktobarca.
MESTO: Zgrada Beogradske zadruge, odnosno Geozavoda, kako se kolokvijalno zove, još je jedan od „neumetničkih prostora“ Beograda koji je oživeo zahvaljujući Oktobarskom salonu – prethodnih godina su to bili, na primer, Vojna akademija u Resavskoj i Tursko kupatilo u Dušanovoj ulici.
Zgrada Beogradske zadruge je spomenik kulture od velikog značaja, a u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Beograda upravo pripremaju njeno preimenovanje u spomenik od izuzetnog značaja. Sazidana je 1907. godine za Beogradsku zadrugu po projektima Andre Stevanovića i Nikole Nestorovića (takođe autori i zgrade Narodnog muzeja). Arhitektonska kompozicija ove monumentalne ugaone palate, upravno-poslovno-trgovačke namene (dućani u prizemlju nestali su u adaptaciji posle Drugog svetskog rata), jedna je od najuspešnijih u arhitekturi Beograda toga vremena, kako po logičkom rasporedu prostorija tako i po bogatstvu plastičnih motiva. Dekoraciju na fasadama radio je poznati građevinski likorezac Franja Valdman, a enterijer zgrade je jedan od najlepših u Beogradu: reprezentativni ulazni hol, monumentalno mermerno stepenište, slobodno stojeće skulpture nabavljene u Nemačkoj, bogata dekorativna plastika u štuku na zidovima i tavanici, kancelarije i oslikana svečana sala na spratu rad Andree Domenika i Bore Kovačevića. Zgrada je nekada bila simbol moći, napretka, monumentalnosti i lepote. Posle Drugog svetskog rata dodeljena je Geozavodu. Poslednjih godina je napuštena, zapuštena je i neiskorišćena, i sada je simbol nebrige i propadanja. Za potrebe Oktobarskog salona, Kulturni centar Beograda ju je znatno doterao: zatvorene su pukotine kroz koje je prodirala kiša, alpinisti su oprali i zakrpili staklene delove krova, osigurana je protivpožarna zaštita…
IZLOŽBA: Karađorđeva 48 je delovala inspirativno na učesnike Oktobarca, pa je većina radova nastala in situ, što je uostalom bila i osnovna ideja koncepcije Dimitrijevića i Hanule: spoj i jedinstvo radova i same zgrade Geozavoda. „Okidač“ prilikom razmišljanja o koncepciji izložbe bio je igrani film Slučaj Harms Slobodana Pešića iz 1987. godine, čiji je jedan deo snimljen u ovoj zgradi. Ovaj film je jedan od eksponata Oktobarca, kao primer veze između fizičkog prostora i fikcije.
Kako su kustosi Dimitrijević i Hanula objasnili u eksplikaciji, umetnički radovi su implantirani u zgradu onakvu kakva je trenutno, u njen postojeći istorijski narativ i arhitekturu. Objasnili su još da „arhitektonska datost zgrade Geozavoda i narativi koji sačinjavaju njenu istoriju predstavljaju početne tačke za refleksije na temu društvenih vizija, obećanja i obmana, prevashodno tipičnih za lokalnu ‘verziju’ pokušaja, postepenog napretka i konačnog zastoja na putu modernizacije društva“. Ili, kako je rekao Hanula: „Cilj nam je da izbegnemo instrumentalizaciju ove lokacije, a da vidimo koji su fizički i diskurzivni doživljaji zgrade, njeni uticaji, i da razmišljamo ‘šta je dobar život’, kroz vreme.“ Svoju koncepciju i same radove kustosi će objašnjavati posetiocima svake subote tokom organizovanih javnih vođenja kroz izložbu.
Očigledan primer da su radovi inspirisani zgradom i njenim prostorom je rad Beograd Rialto Karstena Konrada: nad postojećom velikom skulptorskom kompozicijom u zgradi konstruisao je most od polomljenog kancelarijskog nameštaja zatečenog u njenom prostoru. „Nekakav otpad je transformisao u vrlo čudan, zanimljiv vizuelni rad“, kaže Branislav Dimitrijević, i podseća da je zgrada Geozavoda sazidana na isušenoj Bari Veneciji – što objašnjava naslov Konradovog rada. „Umetnost je sposobna da nešto trivijalno transformiše u nešto zanimljivo, pa nešto što je bačeno može da postane umetničko delo“, objašnjava Dimitrijević.
Evo još nekoliko primera radova inspirisanih zgradom: „Anika fon Hausvorlf se bavi skupljanjem zlatnih zuba, što je bizarna aktivnost zato što je poreklo zlatnih zuba dramatična tema: izvađeni su ili iz mrtvog čoveka, ili je neko izvadio svoj zub ne bi li ga prodao i tim novcem olakšao sebi život. Umetnica je fotografisala te zlatne zube i tako, preko zlata, u svom radu spojila dve teme ove zgrade: bankarstvo i geodeziju“, kaže Dimitrijević.
Da izloženi radovi nisu ilustracija naslova izložbe, već primeri naših mogućih ideja o dobrom životu, objasnio je Dimitrijević na primeru dva kratka filma Ane Hušman, hrvatske umetnice: jedan je inspirisan knjigom o bontonu iz sedamdesetih, a drugi o ženskom razumevanju fudbala.
I SLIČNE STVARI: Estonska umetnica Berit Talosep je na buvljaku pronašla fotografiju dva muškarca kako ležerno hodaju u kupaćim gaćama. „Probala je da rekonstruiše gde je fotografija snimljena, i otkrila da su se ti muškarci šetali duž ‘Šest topola’. Zatim je zamolila dvojicu kolega, čiji radovi su takođe na izložbi, Juku Koreilu i Vilua Janisoa da naprave filmsku verziju te fotografije, i da po njima izlije skulpture. Znači da je umetnica koja s našom sredinom nema nikakve veze uradila umetnički rad o našoj sredini, a sve zbog znatiželje prema nađenoj fotografiji“, reči su kustosa Branislava Dimitrijevića. O prostornoj instalaciji Ane Krstić Ne znam šta je ovo, ali sigurno nije ono što svi misle da jeste, koja je bez ikakve promene prostorije u koju je smeštena učinila da se ona promeni, Dimitrijević kaže: „Hteli smo da pokažemo da se prostor može transformisati na jednostavan ali neverovatno lucidan način, kao i da pokažemo kako se menja fizička senzacija našeg tela u odnosu na umetnički rad. Naime, insistirali smo da izložba ne može biti samo mesto na kome se dele neke informacije ili na kome se prikazanim radovima zastupaju stavovi, već je ona pre svega fizički odnos prema umetničkom delu koji svako od nas ima u prostoru.“ Primer za to su i kolaži fotografije i prostora Mladena Bizumića: „Fotografije su staklenim vitrinama nađenim u ovoj zgradi omogućile Bizumićevu igru odnosom prozirnosti i refleksivnosti. U njoj je važno naše kretanje po prostoru, naša pozicija u odnosu na dati prizor.“
U mnogim prostorijama zgrade biće uz stvarne požarne aparate postavljeni radovi Aleksandra Jestrovića, alias Jamesdina: betonske skulpture aparata za gašenje požara. „Time je Jestrović postao vizionar naše izložbe, predvideo je da će Oktobarac biti doveden u pitanje zbog bezbednosti zgrade“, kaže Dimitrijević.
Kao primere performansa (Hanula ih naziva radovima koji se bave običnim stvarima a ne performansima) koje su izabrali Dimitrijević i Hanula, izdvojićemo dva, oba se dešavaju van zgrade Geozavoda, u Ulici Gavrila Principa. U staroj bombondžinici u ulici Gavrila Principa, Volfgang Kraus i Silvija Lorenc će praviti bombone, prethodno su na tom istom mestu već naučili kako se to radi, i prodavati ih „kao simbole dobrog života“. Isti autori će u starom vešeraju prati veš umetnika s ciljem, kako je objasnio Hanula, da se očisti umetnik za stvaranje nove umetnosti.
