Novija američka istorija zabeležila je toliko neuspešnih drugih predsedničkih mandata da za taj fenomen u ovoj zemlji postoji i posebna kovanica (Second–Term Curse). Barak Obama mora da je pomislio „šta, zar već?“, kada su mu dan posle izbora javili da direktor CIA namerava da podnese ostavku zbog ljubavne afere sa svojom biografkinjom. Šta je predsednik znao, i kada je to saznao, sasvim je drugi par opanaka, ali čak i ako sa najvećom rezervom primamo sve što se za sada zna o vezi Pole Brodvel sa Dejvidom Petreusom i razlozima zbog kojih je afera buknula u času u kom je buknula, te o pravoj ulozi FBI-ja i vođstva Republikanske stranke u celoj ujdurmi, opet ostaje da neprijatna iznenađenja vezana za ključne funkcionere administracije nisu nimalo retka u drugom predsedničkom mandatu.
Možda je najbolji primer Dvajt Ajzenhauer, koji je u drugom mandatu morao da žrtvuje bliskog mu šefa kabineta Šermana Adamsa, koga je pre toga pokušao da odbrani sledećim rečima: „Divim se njegovim sposobnostima. Cenim ga zbog ličnog i službenog integriteta. Potreban mi je.“ Samo nekoliko dana kasnije Adams, za kog se ispostavilo da je primao skupe poklone od jednog krupnog industrijalca, morao je da se pakuje i napusti Belu kuću, koju je Ajzenhauer malo pre toga sa velikom lakoćom po drugi put osvojio.
Drugi mandat je po pravilu okrutan prema pobednicima i gotovo uvek prepun skandala. Ričard Nikson je ostavku zbog Votergejta podneo pre isteka prve polovine drugog mandata koji je izborio ogromnom većinom glasova. Istorija je bila milostiva prema Ronaldu Reganu, koga mnogi pamte i kao čoveka koji je dobio hladni rat, ali neki misle da je njegov trijumfalno započet drugi mandat (osvojio je većinu u 49 američkih država) istovremeno i njegov najneuspešniji politički period, računajući i osam godina koje je proveo na položaju guvernera Kalifornije. Taj period ostao je zapamćen po aferi „Iran-kontra“, kada je iz podruma Bele kuće vođena tajna operacija u kojoj je Iran dobijao oružje kako bi oslobađao američke taoce u Libanu, dok su iranske pare išle u Nikaragvu i njima se finansirali desničarski protivnici predsednika Danijela Ortege, iako je američki Kongres zabranio pomoć „kontrašima“.
VIZIONAR ILI HROMI DABA: Svi posleratni predsednici gubili su podršku na izborima za Predstavnički dom i Senat u šestoj godini drugog mandata, što eksperti objašnjavaju zamorom birača koji žele da vide nešto novo na političkoj sceni. Zato važi mišljenje da u drugom mandatu predsednik ima malo manje od dve godine da ostvari ono zbog čega se kandidovao, što za Obamu otprilike znači da negde do sredine 2014. godine mora da ostavi svoj konačan trag. Posle toga će po svoj prilici na svojoj koži početi da otkriva zašto se predsednicima u drugom mandatu lepi etiketa Hromog Dabe (lame–duck president). Kako je već prorekao jedan Obamin bivši šef kabineta, 2014. više nikoga neće zanimati šta on radi.
Pravilo je, takođe, da predsednici u prvom mandatu zaziru od krupnijih poteza kako ne bi upropastili svoje šanse da budu reizabrani. Tako je Obama brzo odustao od predizbornog obećanja od pre pet godina da će odmah po inauguraciji da zatvori bazu Gvantanamo. Posle je razočarao i one koji su očekivali da će krivično da goni službenike CIA koji su širom Bliskog istoka držali tajne zatvore i u njima, baš kao i u Gvantanamu, mučili zarobljenike osumnjičene da pripadaju Al Kaidi. I prijatelji i protivnici sada čekaju da konačno na delu vide „pravog“ Baraka Obamu.
Je li 44. predsednik idealista i vizionar koji će sada sve staviti na kocku ne bi li ostavio dubok trag u američkoj politici? Desnica već godinama plaši birače da će Obama pokazati svoje pravo, tobož „levičarsko“ i „socijalističko“ lice kad više ne bude morao da strahuje od gubitka podrške zbog svog, tobože, do sada relativno vešto prikrivanog radikalizma (ovde govorimo o onoj američkoj desnici koja zapadnoevropske zemlje smatra opasnim socijalističkim ideološkim tvrđavama).
Levica pak strahuje da Obama ni sada neće biti veran svojim liberalnim uverenjima i da neće osloboditi zatvorenike iz Gvantanama, kao i da neće uspeti da poveća poreze bogatima.
U SENCI BENGAZIJA: Ali šta će uraditi na spoljnopolitičkom planu? Svet više ne voli Obamu kao što ga je onomad voleo, ali to ne znači da je nebitno ko će u njegovom drugom mandatu sesti u fotelju Hilari Klinton.
Državna sekretarka je neposredno uoči izbora nagovestila da će biti voljna da ostane malo duže na svom mestu, što su poznavaoci odmah protumačili kao njenu rešenost da se pobrine da se poglavlje o ubistvu američkog ambasadora u Bengaziju u analima Stejt departmenta ne napiše na njenu štetu. Gospođa Klinton je, naime, preuzela odgovornost za tragediju u kojoj je Kristofer Stivens izgubio život, što je u predizbornoj kampanji ocenjeno kao hvale vredan gest požrtvovane odanosti predsedniku, ali priča time nipošto nije zatvorena, a kongresna saslušanja o bezbednosnim propustima do kojih je u Bengaziju došlo tek predstoje.
Preljubnički skandal Dejvida Petreusa dodatno je politički začinjen činjenicom da je ove nedelje general trebalo da svedoči o Bengaziju, a CIA je u ponedeljak bila prisiljena da demantuje raniju izjavu njegove ljubavnice Pole Brodvel, datu na predavanju na Univerzitetu u Koloradu, da je američki konzulat u Bengaziju zapravo napadnut zato što je CIA tamo držala zarobljenike koje su odmetnuti libijski pobunjenici pokušavali da oslobode. Obama je još u januaru 2009. potpisao izvršnu direktivu kojom je CIA izgubila pravo da drži zarobljenike, što je zapravo bila naredba da se prekine sa tajnim zatvorima koje je CIA otvorila širom zemaljske kugle za vreme mandata Džordža Buša.
Portparol CIA Preston Golson izjavio je da je „svaka sugestija da se Agencija još bavi pritvorom neobaveštena i neosnovana“. Teško da će se na taj način zaustaviti spekulacije, o kojim će tek biti govora kada se Petreus narednih nedelja ipak pojavi pred odgovarajućim kongresnim odborom. Republikanci su sačuvali većinu u donjem domu Kongresa i nemaju razloga za strahopoštovanje prema tesnoj većini sa kojom je Obama sačuvao Belu kuću (u koju je pre četiri godine ušao sa sedam procenata razlike u odnosu na Džona Mekejna).
KO ĆE NASLEDITI HILARI KLINTON: „Njujork tajms“ ovih dana podseća da su se mesecima za ovaj posao pominjala samo dva kandidata (ambasadorka u UN Suzan Rajs i senator Džon Keri iz Masačusetsa), da bi se polje nadmetanja poslednjih dana uvećalo. Republikanci su zamerili Suzan Rajs na prvim izjavama o Bengaziju (u času kada još nije bilo jasno šta se tačno desilo i da su poginula četiri Amerikanca, ona je dala izjavu o spontanim protestima u Bengaziju izazvanim nezadovoljstvom zbog antiislamskog filma na internetu) i ne pada im na pamet da joj daju neophodnu prolaznu ocenu u Kongresu (uticajni senator iz Južne Karoline Lindzi Grejem već je javno za nju rekao da ne dolazi u obzir da bude unapređen bilo ko „umešan u debakl sa Bengazijem“).
Kada je Keri posredi, Obama navodno zazire od mogućnosti da demokrate izgube njegovo mesto u Senatu, mada je već u petak njegovog mogućeg naslednika Devala Patrika pozvao na večeru u Belu kuću sa suprugom. Druga manjkavost vezana za Kerijev dolazak na mesto državnog sekretara bilo bi upražnjeno mesto koje bi ostavio na čelu senatskog Odbora za spoljnu politiku: tamo bi ga nasledio Robert Menendez iz Nju Džersija, čija bi netrpeljivost prema Kastrovom režimu onemogućila bilo kakvo Obamino diplomatsko otvaranje prema Kubi. U opticaju je i trenutni savetnik za nacionalnu bezbednost Tomas Donilon, na čije mesto bi u tom slučaju mogla da dođe Suzan Rajs, jer ne podrazumeva potvrdu Senata.
Poslednjih se dana spominju i mogući republikanski kandidati za položaj državnog sekretara, poput senatora Džozefa Libermana i Džona Hantsmena, koji je bio Obamin ambasador u Kini, pre nego što je lane kraće vreme važio za pretendenta na mesto republikanskog predsedničkog kandidata. Potonji ima prednost eksperta za Aziju, a omogućio bi Obami da se pozove na podršku obe vodeće stranke pri vođenju spoljne politike, koja je za njegovog prvog mandata bila centralizovana u Beloj kući.
Poznavaoci ne isključuju ni mogućnost da Klintonovu jednostavno nasledi sadašnji zamenik Vilijam Berns, diplomata od karijere i poznavalac Rusije koji ne vuče nikakav politički prtljag i ne bi izazvao otpor republikanaca u Kongresu SAD.
