Poslednjih meseci, jedine autentične TV vesti su meteorološke prirode. Vidite, hapšenja se najavljuju i spektakularno obavljaju, partijski izbori se odigravaju u režiranoj atmosferi sloge, ljubavi i jedinstva, Platforma za Kosovo je i dalje najbolje čuvana tajna koje se nije dokopao nijedan tabloid, a Mišković je na slobodi dok se drugačije ne odluči. Novine tanke, pa sve češće na televiziji posežemo za stranim kanalima. No, ne treba imati iluzije, tamo su reprize toliko česte da uskoro imate osećaj da ste videli celokupnu programsku šemu.
Zato je moj izbor sve češće – domaći rijaliti program koji sam nazvao – „Goli život“!
No, da ne počnem od repa, uvešću vas u radnju.
Pre dve godine, grupa entuzijasta iz mog ulaza organizovala se i počeli smo sa renoviranjem. Prvo smo popravili vrata, zatim interfon, rešili smo pitanje zajedničkih prostorija i zgrada je polako počela da liči na ljudsko stanište. Usledilo je krečenje spratova, a uveli smo i kablovski internet. Uz kablovsku televiziju, ukupno tri provajdera. Glasalo se, predlagalo, bušilo i sada smo velikim koracima ušli u svet savremenih komunikacija. Tada smo se prvi put sreli sa video-nadzorom, koji su dobili samo stanari koji koriste usluge jednog operatera. Neki su do mile volje mogli da gledaju ko nam ulazi u zgradu, ko se muva po ulazu, da li neko ubacuje reklamni materijal uprkos striktnom upozorenju Skupštine stanara. Čak pretimo sudom, ali priznajem da smo formulaciju prepisali sa susednog ulaza, gde su bolje organizovani i imaju agilnog predsednika Savu. Pošto ja nisam korisnik dotične mreže, osećao sam se jadno, takoreći stanar drugog reda, na repu događaja, neinformisan i bezbednosno zatucan.
Kad odemo u goste kod prijatelja, ja lepo prebacim pa gledam, u ljutim blokovima na Novom Beogradu imaju po četiri kamere. To mu dođe kao kuća Velikog brata: podrum, ulaz, lift i stubište. Gledaš ko igranu seriju, pratiš kretanje komšija, a šurak mi kaže da su čak uspeli da dohakaju lokalnom kradljivcu bicikala. Komšiji nestao bicikl, on lepo premotao snimak, našao lopova snimljenog na delu, izabrao kadar i odštampao sliku lopova. Zalepio je na ulazna vrata zgrade – ko u vestern filmovima. Legenda kaže (tu već malko sumnjam) da se bajs vratio sam gde je i bio.
Moja koleginica videla gospođu koja čisti stubište kako piški u kantu sa vodom za pranje. Popravili ljudi higijenski nivo održavanja zgrade. Svi krenuli napred, a mi stagniramo slepi kod očiju. Užas!
Ključni preokret se odigrao kada smo se usaglasili i renovirali lift. Jesmo se penjali tri meseca peške do osmog ko šerpasi, plin nisam menjao kad smo istrošili, kasnili smo sa kiselim kupusom, ali niko nije zakukao i svečano smo pustili u rad renovirano dizalo. Bila zakuska, kratak govor, test vožnja za VIP osobe (rukovodstvo zgrade) i sad uživamo. Plaćaćemo preko Infostana godinu i po, al’ neka. Vidi se razlika! Konačno smo se približili susednom ulazu i onom Savi što nam je bežao dva kruga u sređivanju ulaza.
Da bi nam lift što duže ostao čist i lep, pala je jednoglasna odluka da se u njega postavi kamera za video-nadzor. Sada na televiziji gledamo lepo ko se vozi liftom, u koloru sa oznakama spratova. Divno je i zabavno, jer gosti ne znaju da su snimljeni, pa se ponašaju potpuno prirodno. Za razliku od „stranaca“, mi stanari, takoreći „domaći“, postali smo cvet kulture. Nema čačkanja nosa, blejanja i pravljenja grimasa u ogledalu, niko nije pljunuo na ogledalo mesec dana, što smatram rekordom, nema ni opušaka a uprkos velikom broju kučića, još se nijedan nije popiškio u liftu. Čoveče – poput Karamele, otkrili smo surovu istinu da se naši ljudi neverovatno prepodobe i upristoje ako znaju da ih snima kamera. Mi nismo samo nebeski narod, mi smo brate TV nacija, samo nismo imali priliku da to pokažemo pred kamerom! Ovaj kanal zato zovem „Goli život“, a njegova prednost u odnosu na konkurenciju je potpuno jasna – bavi se temama za koje sam životno zainteresovan jer se tiču mog života. Jasno mi je da ovaj medijski autizam neće biti dugog veka, te stoga predlažem razmenu programa sa drugim zgradama – nudimo 24 časa kvalitetnog i originalnog programa dnevno. Što se tiče konkurencije, trka još nije gotova – čuo sam da je komšija Sava instalirao muziku u liftu, već mi to miriše na muzički kanal. Nastaviće se…
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
