Pokisnuti u Parizu

Nekada je Pariz bio nesporni „centar sveta“, a danas to navodno više nije, makar i zato što jednog „centra sveta“ više pouzdano nema, a i veliko je pitanje da li ga je ikada i bilo, ili je to samo „naš“ (ljudski, zapadnjački, evropski-evrocentrični?) pogled bio uži i fokusiraniji, pa nam se pričinjavalo nešto čega inače nema. Ali opet, fascinantnije ljudske naseobine teško da ima na svetu, bio ovaj „decentralizovan“ ili pak ne. Utoliko je Pariz najopštije od svih Opštih Mesta u umetnosti: toliko je već „islikan“ i „iznapisan“, i to pre svega očima i rukama pridošlice, hodočasnika ili begunca, u svakom slučaju stranca. A opet, ili možda delom i baš zato, kao da nije izgubio ništa od svoje privlačnosti. Ako ne verujete meni, pitajte jednog skromnog mađarskog studenta iz davnih dvadesetih godina prošlog stoleća…

Andraš Heveši (1902-1940) jedan je od izgubljenih i iznova pronađenih dragulja mađarske književnosti XX veka, koji (tek) sada dobijaju priznanje i u širem okviru, u prevodu na mnoge jezike. Dobrim delom već zaboravljen, celinom nevelikog opusa svakako ne onako značajan kao Krudi, Marai ili Antal Serb, Heveši ipak romanom Pariska kiša ravnopravno ulazi u internacionalni literarni kontekst kosmopolitanski i metropolitanski nadahnutih bildungsromana još jednog posleratnog i naizgled „postistorijskog“ doba, onog kada je Evropa lizala rane od strašnog Velikog Rata, misleći da je to ono najgore što će joj se ikada desiti…

Skoro pak kao nekakav negrudobolni Hans Kastorp, koji inicijaciju u svet odraslih ne obavlja u švajcarskom planinskom sanatorijumu nego na pločnicima i u bistroima Pariza, Hevešijev više nego očigledno autobiografski modelirani junak Žorž (back home, dakako, Đerđ) dolazi u „centar sveta“, u onu kišovsku „veliku kuhinju ideja“ ne bi li proučio tragove spominjanja Mađarske i Mađara u francuskoj dramskoj književnosti. Njegova je misija, saznaćemo, više nego uspešna, jer Žorž pronalazi „linkove“ za koje se do tada nije ni znalo, ali ima nečega gorko ironičnog u tom Hevešijevom zapošljavanju svog junaka: proučavati, notirati, brojkati spominjanja jedne zemlje i nacije! Nije li to spominjanje ta tužna mera svih Nas, svih tih narodića sa poludivljeg evropskog istoka!? Pa onda ti još veruj da je ta raspolućenost Evrope na svetliji i tamniji deo tekovina Hladnog rata, a ne nešto mnogo starije, samim tim i mnogo nepromenjivije… I o tome nam, meždu pročim, Heveši ostavlja sjajno i literarno upečatljivo svedočanstvo, kroz svoje turobne istočnoevropske junake zatečene i zatočene na mokrim pariskim bulevarima, ili kroz istovremeno tako intimne i postidne otadžbinske prizore koji zapravo počinju odmah na Istočnoj železničkoj stanici, dok koliko u Beču već sasvim dominiraju.

Đerđ je Parizom, naravno, fasciniran i opijen, u njemu je izgubljen i ponovo rođen. Pri tome, on tu ne pristiže kao džulov iz neke vukojebine nego kao dobro situirani i obrazovani buržoaski fićfirić iz gizdave kiralyi Pešte, ali šta to vredi! Odlazak u Pariz ona je prava inicijacija u Svet već i zato što znači napuštanje statusne i svake druge simboličke i materijalne sigurnosti domaćeg tla; pravila života tamo gde si u startu Niko i Ništa surova su ne iz nekog Parizu imanentnog razloga, nego upravo zato što suočavaju Žorža sa onim iskušenjima kojih „kod kuće“ ili ne bi bilo, ili bi bila lakša za podnošenje i prevazilaženje. Od bizarnog (para)prijateljstva sa Litvancem Turauskasom, monumentalnom ljudskom ruševinom koja lavira između sitnog podlaca i žickaroša i „dostojevskijevskog“ lucidnog proroka, između odvažnog nonkonformiste i perverznog sadiste izgubljenog u sopstvenim tlapnjama, pa do ljubavne priče (sa neizbežnim nesrećnim završetkom) sa Melom, „katolkinjom iz Ukrajine“ čiji poljubac miriše na maline, a koja bi da romantično švrljne sa zatelebanim mađarskim studentom, ali ne bi da napusti verenika od kojeg očekuje sigurnost… Posebna je priča britka Hevešijeva ironija prema mađarskim emigrantima u Parizu, to jest prema njihovom provincijalnom i kompleksaškom retoričkom preziranju Francuza i licemernom, patetičnom mađarovanju bezbedno daleko od rodne grude; ne, naravno da nije slučajno da odlično prepoznajete taj sindrom.

Heveši je dostojan protagonista „zlatnog veka“ mađarske literature, a njegov Pariz nije samo „realan“ grad nego i mitsko mesto nadnacionalnog, civilizacijskog; i mada se njegov Žorž naposletku vraća kući, pa ga mati još sa prozora pita da gde mu je šešir, Andraš je Heveši zapravo svoju priču s Parizom nastavio do konca, i za nju je viteški dao život, poginuvši 1940. u uniformi napadnute Francuske Od koga je Heveši branio Pariz, od Nemaca? Tehnički da, ali suštinski ne: od varvara, dakako.

A pariske kiše iz naslova što se tiče, Heveši će o njoj ovako: „Pariska kiša je podrugljiva i izluđujuće hitra, ona zbija surove šale s narodom na ulici, proganja ga, tera, kao zli oficir svoju posadu. Stane pa krene, stane pa krene, nekim mahnitim ritmom koji se ne da odgonetnuti, čas gađa prolaznika dugačkim vodenim slapovima, čas ga zasipa sitnim, budalasto cepidlačkim kapljicama.“ Drugačije to sigurno izgleda nekome ko samo dođe na koji dan: meni pariska kiša, baš kao ni londonska, ništa smetala nije, ali me uredno satire ova moja, novosadska, koja dobuje po mom prozoru baš sada. Život je negde drugde, nije to tek tako rekao jedan Čeh koji je utočište takođe našao u Parizu, da gde bi nego tamo?