Protiv olakih odrešenja

Svako ko je pročitao remek delo Davida Albaharija, roman Gec i Majer, jednu od nekoliko najboljih-od-najboljih knjiga ikada na bilo kojem jeziku napisanih na temu Holokausta, ne može i neće nikada zaboraviti ni knjigu, ni njen naslov, ni naslovne (bez)ličnosti, tog Geca i tog Majera, dvojicu „operativnih eksperata“ koji su upravljali kamionom-gasnom komorom za ubijanje beogradskih Jevreja iz logora Staro sajmište. Albaharijeva knjiga jeste, dakako, roman, i jeste literarno domaštavanje stvarnosne građe, ali ne samo da je zločin o kojem se ovde govori „prepisaan“ iz stvarnosti, nego su iz nje preuzeti i zločinci sami: Gec i Majer nisu proizvoljno odabrana prezimena literarnih junaka; ona dva vozača i mehaničara Dušegupke stvarno su se, po dostupnoj dokumentaciji, tako zvala.

Knjiga Beate Niman Moj dobri otac (prevela Ljiljana Glišović; Službeni glasnik, Beograd 2012) na način turobno nezaboravan i posve jeziv korespondira sa Albaharijevim romanom: u njoj ne samo da se pojavljuju (Vilhelm) Gec i (Edvin) Majer, nego i njihov pretpostavljeni, sam šef Gestapoa u okupiranom Beogradu: Bruno Zatler. Koji je, nimalo „literarno“, otac Beate Niman. Otac kojeg gotovo da nije upoznala, osim nekoliko kratkih poseta istočnonemačkom zatvoru, gde je i skončao. Otac u čiju je nevinost dugo godina duboko verovala, i za čije se oslobađanje od robije i od „nepravednih optužbi“ dugo borila, i činilo joj se da se umalo izborila, ali je njegova smrt bila brža. Otac u čiju je fizičku odsutnost iz njenog života bila tako prirodno i tako kobno upisana ona očinska magija, otac koji nije mogao biti za Beatu Niman (rođenu 1942 u Berlinu) ništa drugo doli žrtva nesrećnih okolnosti: lojalni i starinski časni vojnik Vermahta koji jeste manje-više prisilno služio mašineriji Zla, ali zločine nije činio, naređivao ili odobravao, mada eto, jeste možda znao za njih, ali znate kako, takva su to bila vremena… Uostalom, svakako nije bilo teško verovati da je neko ko robija u DDR „politički zatvorenik“ jer je takvih bila tušta i tma, ali to ne znači da nije bilo i onih drugih. Bruno Zatler pokazaće se na kraju kao jedan od takvih, ali do tog „kraja“ trebalo je proći dugačak i užasavajući put.

Mučno koliko i katarzično svedočenje o samospoznaji; to je ova izvanredna knjiga. Ta samospoznaja ovde je vodila kroz postepeno otkrivanje prave, šokantne i strašne istine o sopstvenom ocu. Tek nakon njegove smrti, Beata Niman je počela, gotovo slučajno, da otkriva autentičnu priču o njemu, posvećujući tom otkrivanju mnoge naredne godine svog života. Prvobitno, dakako, zapravo u nameri da demantuje zle slutnje; posle, pak, rešena da otkrije i obznani sve do kraja. Na koncu, da shvati šta, kako i zašto se dogodilo, kako se to reflektuje na njen život i na savest društva i nacije kojoj pripada, a takođe i da se upozna bar sa nekim preživelim žrtvama svog oca i mašinerije kojoj je ovaj verno, prilježno i u osnovi sasvim dobrovoljno služio (kao nacista još od pre dolaska Hitlera na vlast), izvlačeći iz toga razne privilegije koje laskaju malograđaninu bez savesti.

Nećete naći baš mnogo knjiga kao što je Moj dobri otac. Protiv njenog nastanka i postojanja bili su ne samo nostalgičari i retušeri pravog lica nacizma, nego i ona sveljudska filistarska bojazan i ustručavanje da se „tako govori“ o „svojima“, dakle i o „svom narodu“, kamoli o sopstvenom ocu. Beata Niman je, kada se jednom oslobodila iluzija (a to je, dakako, proces a ne trenutak), u svom istraživanju išla do kraja. Ova je knjiga upečatljiv i moćan rezultat tog bolnog i pročišćujućeg napora, a pisana je sa izvanrednim dokumentarističkim nervom i sa strašću nekoga ko ne želi da kalkuliše bilo čime, ponajmanje samosažaljenjem, ličnim ili kolektivnim. Naravno da je za „nas“ ovo svedočenje posebno zanimljivo jer je nimalo beznačajan deo Zatlerove ratne biografije vezan za Beograd, ali njegov značaj daleko nadilazi tu činjenicu.

Nemačka nesreća, nemačka krivica i nemačka veličina u tome je što se, kada se govori o zlu i zločinu, a u kontekstu rata i nacizma, ne može govoriti o nekim tamo „njima“, nego uvek o „nama“, i to ne tek u nekom relativno apstraktnom kontekstu etničkog kolektiviteta, nego se govori iz najveće moguće blizine: ako ne o sebi lično, onda o svom bližnjem. U slučaju Beate Niman, to je njen otac. A kod Uvea Tima (Uwe Timm, rođen 1940. u Hamburgu), to je njegov šesnaest godina stariji brat Karl-Hajnc Tim, poginuo tokom rata u Ukrajini, kao borac-jurišnik „oružanog SS-a“. Timova knjiga drugačija je od knjige Nimanove već i po tome što se radi o romanu, pa je i njegov pristup izrazitije literaran, ali takođe i u značajnoj meri stvarnosno-dokumentaristički. Jer, nema ni ovde baš neke „fikcije“: stvarni su i pisac, i njegov brat, i njihovi roditelji, stvarna je i ta Hitlerova Nemačka, a stvarna je i smrt koja je u to vreme, kako je pevao Paul Celan, bila „majstor iz Nemačke“, smrt koju su saborci Uveovog starijeg brata sejali po Evropi, pa i dalje.

I ovde se radi zapravo o jednom trajnom, nepopravljivom Odsustvu i o Misteriji koja ga prati: Tim nikada nije imao prilike da zaista upozna brata; njegova smrt postala je beleg s kojim porodica valja da živi, i kao da to nije dovoljno strašno, kontekst u kojem je izgubio život nužno je pre ili kasnije iziskivao odgovor na pitanje: da li je on bio samo „nedužni mobilisani vojnik“ čija je sudbina, kao i miliona drugih sapatnika, bila da nagnoji ledinu za račun i interese nekih dalekih ljudi, ili je ipak bio manje ili više svesni, voljni, aktivni točkić u mašineriji Zla? Odviše je lak i privlačan onaj unapred odrešujući odgovor, zato on može da funkcioniše neko vreme, ali ne i trajno… A šta biva posle? E, o tome se zapravo radi u romanu U senci moga brata (prevela Maria Glišić; Laguna, Beograd 2012).

No, roman ne može biti romanom pričajući samo o odsutnima; on je uvek i priča o onima koji su tu. Ova je knjiga snažna porodično-društvena hronika, ubedljiv, lucidan kroki jedne middle class imaginacije i života u Vajmarskoj Nemačkoj, tokom Hitlerove vlasti i rata, te u posleratnoj Nemačkoj, onoj koja je, većinski, dugo pokušavala i od same sebe da sakrije šta je to što se zapravo „dogodilo“; porodica Tim tu nije izuzetak, a Uve Tim portretira svoje okruženje bez „bernhardovske“ (često lekovite i potrebne) zloće, ali i bez nedostojnih popusta bilo koje vrste.

Uve Tim upravo je dete posleratne „normalizacije“, čiji je važan deo bilo i „prevaspitavanje„: Umerziehung. Reeducation. Nemačka u ritama i ruševinama, a pri tome moralno osramoćena; Nemačka čiji je everyman mogao da prihvati poraz, ali ne i sramotu, izmišljajući i domišljajući milion razloga zašto se zapravo „nije dogodilo“ ono u šta ne želi da veruje da se dogodilo, a ako se baš i jeste dogodilo, zašto je za to odgovoran Neko Drugi, ili možda niko, „takvo je bilo vreme“. Nemačka izginule starije braće i pogubljenih i poraženih, depresivnih i dezorijentisanih očeva, to je zemlja u kojoj odrasta Uve Tim; ne, nije to „zemlja nacista“, bilo bi to prejednostavno; to je zemlja većinskih oportunista koji su mirno dopustili da se dogodi Sve Nedopustivo. I sada bi voleli da ih se za to ne pita, a ako se o tome i ima šta reći, onda samo ispod glasa, u kružocima onih koji dele isto iskustvo i istu traumu-odbijanja-traume. U takvom će društvu tek na „pravu“ rezonancu naići rezon Timovog oca: „Za oca rat i nacističko vreme koje se završilo bezuslovnom kapitulacijom nisu bili razlog za žaljenje, za tugu zbog razaranja onoga što je on, posebno naglašavajući prvi slog te reči, izgovarao kao: Das Dojče Rajh, već je reagovao sa ozlojeđenom uvređenošću i ubeđenošću da on ipak neke stvari bolje zna. On, koji je svaki put isticao da nije bio nacista, iznosio je argumente o istovremenoj krivici savezničkih snaga na ratištu. Zašto Britanci, Amerikanci, nisu bombardovali železničke prilaze koncentracionim logorima? Pošto su saveznici još 1943. znali za njih. I zašto nisu bombardovali krematorijume? Zašto Jevreji nisu blagovremeno prihvaćeni u SAD i u Engleskoj? Pokušaj da se krivica relativizuje, da se na pobednike prenese sopstvena krivica, da se od njih naprave saučesnici“.

Da, važno je imati „kvalitetne“ saučesnike, makar ih i izmislili za tu prigodu, to i na Balkanu danas odlično znamo. Ali, Uve Tim se ne hvata na taj lepak, a njegova je knjiga najbolji dokaz da se može i drugačije: borbom pamćenja protiv zaborava.