Zagovornici apsolutne zabrane tvrde da su GM organizmi izum multinacionalnih kompanija koje hoće da ovladaju svetom, da su u svakom obliku štetne po duh i telo kako pojedinca tako i nacije, da je to eksperimentalno dokazano i tako to. Sa druge strane čula su se i upozorenja da je štetno ofrlje zaključivanje, da su GM organizmi i te kako korisni, da se pomoću GM bakterija proizvodi humani insulin i kad bi se zabrana prometa doslovno primenjivala, mnogi bolesnici bi bili životno ugroženi. Zagovornici zabrane insistiraju na referendumu na kojem će „narod odlučiti“, oni drugi da ne može baš sve narodu da se prepusti na odlučivanje.
Dr Gordana Šurlan Momirović, šef Katedre za genetiku, oplemenjivanje biljaka i semenarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu, tvrdi da glasine o tome da genetski modifikovane namirnice izazivaju rak i sterilitet nisu istinite i da su potpuno bezbedne za ishranu ljudi i životinja, ali i da je protiv da se GM biljke uzgajaju u komercijalne svrhe.
„Kada se gen bakterije ugradi u genom biljke da bi ona dobila neko novo svojstvo, on reaguje sa nekim drugim, u biljci već postojećim genima, što može da dovede do sinteze nekog novog proteina koji bi mogao da bude i štetan, a posledice te reakcije se ne mogu predvideti: reč je o velikoj nepoznanici i najveći umovi današnjice u oblasti biotehnologije ne mogu reći šta sve ubačeni gen potencijalno može proizvesti. Zato je s novim transformantima urađeno više analiza nego sa bilo kojim drugim klasičnim hibridom, te možemo biti sigurni da su bezbedni za upotrebu. Opasnost da GMO u ishrani može uticati na genetsku strukturu čoveka jednaka je mogućnosti da takav uticaj na čoveka mogu imati geni praseta, dakle iracionalan je“, svojevremeno je za „Vreme“ rastumačio dr Aleksej Tarasjev, viši naučni saradnik na Odeljenju za evolucionu biologiju Instituta za biološka istraživanja u Beogradu i ekspert UN za biološku sigurnost.
„Krajnju odluku, da li žele GMO na svom stolu ili ne, moraju doneti građani Srbije na referendumu. Ne vidim suštinsku razliku između borbe za teritorijalnu celovitost Srbije i ulaska GMO u našu zemlju“, kaže dr Miladin Ševarlić, šef Katedre za ekonomiju poljoprivrede na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu i predsednik Društva agrarnih ekonomista.
KOLATERALNA KORIST: Problemu se, iz nekog već razloga, pristupa sa pogrešne strane: razglaba se o eventualnoj (ne)dokazanoj štetnosti po zdravlje, pri čemu se kao argument koriste medijski napisi tipa „šokantno“, „zastrašujuće“, „užasavajuće“ – plasiraju se dezinformacije, poluinfomacije, argument protiv toga je čak i prilog iz satiričnog časopisa (o tome više u okviru „Od satire do groteske“), a zaobilazi se svima vidljiva i opipljiva ekonomska korist.
U vreme kad je genetski modifikovana soja počela komercijalno da se gaji, po ceni je bila egal sa „običnom“. Međutim, tokom godina, budući da je one prve u ponudi bilo sve više, a one druge sve manje, cena nemodifikovane soje je brže rasla od modifikovane. Danas je ta razlika oko 50 evra po toni, a sutra će, izvesno, biti veća. Na stranu što se iz Srbije, za razliku od kukuruza, soja ne izvozi kao sirovina, već industrijski prerađena: ratar više po hektaru zaradi, zaposleni u prerađivačkoj industriji za svoj rad dobiju platu, gro proizvodnje se izvozi, trgovinski deficit je manji… Svi srećni.
Inače, genetski modifikovana soja ne daje bolje prinose: nema ta modifikacija sa rodnošću nikakve veze, već sa otpornošću na totalne herbicide, one posle kojih ništa ne niče, sem genetski modifikovanih ratarskih kultura o kojima je ovde reč. Sa druge strane, sa cenom ima i te kakve veze: zbog već pomenute otpornosti na totalni herbicid, inače patent iste kompanije koja proizvodi i seme, od setve do žetve je manje posla, što će reći manje košta, ali joj je zato i cena niža od one nemodifikovane, ako ništa drugo, ono zato što one nemodifikovane manje ima, a čega je manje, to više košta. Pa sad, kad se na jedan tas stavi viša cena nemodifikovanog sojinog zrna, a na drugi niža cena uzgajanja modifikovane soje i tome se pridodaju i patentna prava koja dospevaju svake godine, pitanje je ko vajdi od te genetske modifikacije – ratari ili vlasnici patentnog prava.
KOLATERALNA ŠTETA: Konsenzus da u Srbiji ne treba da se gaje GM biljke nesumnjivo postoji: poljoprivredno zemljište je ograničen resurs, Srbija ga na bacanje nema, a nemodifikovana soja, kukuruz i suncokret, oko kojih se najviše lome koplja, skuplji su od onih modifikovanih, pa kad se zbroji dva-i-dva, pije vodu.
Sa druge strane, koliko god da ratari i prerađivačka industrija vajde od zabrane uzgajanja genetski modifikovanih biljaka, ima i ko štetuje – stočari, ali ne zbog zabrane uzgajanja, nego zbog zabrane uvoza GM proizvoda. Sojina sačma, inače važan proteinski dodatak stočnoj hrani, bitno je skuplja ako je proizvedena od nemodifikovane soje nego od one modifikovane, što stočarima povećava „input“, čime je ili njihov proizvod skuplji, ili im je zarada manja.
Tako, nema baš previše logike, odnosno ako je ima onda je dobrano skrivena, da životinje u Srbiji ne mogu da se hrane genetski modifikovanom hranom. Jedan od argumenata protiv toga jeste da „te životinje mi jedemo“, a ako se one nezdravo hrane, nezdravo se i mi hranimo. Međutim, tržište Srbije preplavljeno je uvoznim mesom koje je, dok je bilo živo, jelo šta? Između ostalog i GM hranu. Pa sad, budući da je hrana za te životinje koje stižu iz uvoza istranžirane spravljena od sirovine koja je jeftinija, proizvodnja tog mesa je jeftinija, samim tim mu je i cena niža, stočari kažu za njih nedostižno niska. Stočarstvo u Srbiji stagnira li stagnira, a Srbija meso hranjeno GM hranom uvozi i nikom ništa.
BAU–BAU: Kad se to uzme u obzir, ispada da nije baš zdravlje stanovništva razlog zbog kojeg se zabrana uvoza GM proizvoda zahteva. Kanda je reč o nečemu sakrivenom, ali uvijenom u oblandu brige za zdravlje stanovništva: recimo, ako se kojim slučajem takav restriktivan zakon usvoji, Srbija neće biti primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju, bez čega nema ni prijema u Evropsku uniju.
Najglasniji zagovornici zakonske zabrane proizvodnje i uvoza GM organizama su Srpska demokratske stranka, Pokret Dveri i njima slične stranke/organizacije, kao i stranka Zelenih, koja je pre više od godine prva povukla nogu sa „bau-bau“ pričama o „GMO pošasti“.
Tokom dve nedelje koliko je od „slušanja“ prošlo, otkriće aflatoksina u konzumnom mleku proizvedenom u Hrvatskoj zatreslo je region: ministar poljoprivrede u Vladi Srbije je naložio vanrednu toksikološku kontrolu mleka kojom je ustanovljeno da je domaće mleko bezbedno, da je koncentracija aflatoksina u svega 10 odsto uzoraka na granici zakonom dozvoljenoj, dok je podatak da je domaćim propisima dozvoljena kontaminacija višestruko veća nego što je to dozvoljeno u Evropskoj uniji, ali i u Hrvatskoj. Malo posle, pokrajinski sekretar za poljoprivredu Goran Ješić, opet na osnovu laboratorijskih analiza, ustvrdio je suprotno – da je svega 10 odsto uzoraka ispod granice kod nas dozvoljene kontaminiranosti, štaviše, da je izvor aflatoksina u mleku iz hrvatskih mlekara, u stvari, srpski kukuruz koji preko Bosne stiže i na hrvatske farme. Za sve to vreme, već pomenuti borci za zdravlje naroda nisu se ni oglasili.
Šestomesečno istraživanje koje je sproveo „AgriSearch“ u saradnji sa profesorima i studentima Univerziteta Dalhauzi (Halifaks, Nova Škotska, Kanada) pokazalo je da konzumacija genetički modifikovanih (GM) krastavaca uzgajanih po licenci Monsanto Inc. ima neobičan nusefekat: potpuni gubitak malja i perutanje kože na „osetljivim delovima tela“. Ova vest objavljena je u „The Lapine“ (Srna), „najboljem kanadskom satiričnom magazinu“, kako u zaglavlju piše. Federalna ministarka zdravlja Leona Aglukak, piše u tekstu pod naslovom „Monsanto krastavci uzrok genitalne bezdlakavosti“, izjavila je da će u roku od 24 sata biti izdata zabrana prometa i svekanadski opoziv uzgoja ove biljke. „Kanadska vlada shvata ovo veoma, veoma ozbiljno“, rekla je ministarka. „Biti bez dlaka ‘dole’ trebalo bi da bude lični izbor svakog kanadskog muškarca i žene, a ne posledica konzumacije krastavca.“
SRBski FRBreporter, portal koji zagovara Treći srbski ustanak sa sve sloganom „razbijmo režimski medijski mrak“ objavio je da je „nakon naučno priznate šestomesečne studije Univerziteta Dalhauzi u Halifaksu, Kanada, sa tržišta povučen VO5 genetski modifikovan krastavac, jer je potvrđena veza između konzumacije ove GM sorte i gubitka genitalne kosmatosti“. U tekstu pod naslovom „Senzacionalno! Na američkom kontinentu zabranjen jedan GMO proizvod!“ citirana je izjava Erika Lejmza, koji je za honorar od 50 dolara dobijen od Monsanta pristao da proba ovaj GM krastavac i uporedi ga sa konvencionalnim: „Ukus je isti, samo je razlika to što sam imao osećaj kao da pijem mineralnu vodu – javio se osećaj mehurića u grlu. Međutim, kada sam se razodenuo, imao sam šta da vidim: u genitalnoj regiji samo glatka koža!“ Čim je Univerzitet potvrdio da je genetski modifikovan krastavac uzrok tome, „ministarka zdravlja je za 24 časa zabranila ovaj proizvod“, navodi se u tekstu uz opasku da „za ovakav ishod treba zahvaliti miševima i mačkama, jer su alarmirali javnost“. Navodno, na farmama krastavaca pojavili su se miševi i mačke bez krzna – sa golom kožom: miševi koji su se u polju hranili semenom krastavca i mačke koje su jele takve miševe. „Bilo bi dobro kada bi naša naučna elita i naši instituti bili na prvoj liniji odbrane zdravlja i slobode od GMO obmane. Nažalost, i oni su obmanuti i veruju da je GMO napredak nauke“, zaključuje Biljana Diković, pesnikinja i novinarka, autorka ovog teksta i glavna urednica SRBskog FRBreportera.
„U Kanadi je pre nekoliko dana objavljeno upozorenje za potrošače da genetski modifikovan krastavac izaziva opadanje stidnih dlaka i kod muškaraca i kod žena. U roku od 24 sata je povučen iz prometa. To je prvo zvanično povlačenje jednog GM proizvoda iz prometa na kontinentu Severne Amerike“, objavio je portal Balkan Magazin. „Postoje informacije da su u eksperimentima miševi koji su hranjeni ovim krastavcima ostajali bez dlaka, a da je mačkama koje su jele miševe opadalo krzno, pa ipak, interes za što većim profitom GM kompanija je prevagnuo da ova hrana bude puštena u promet“, citira Balkan Magazin profesora Miladina Ševarlića.
Opšte pravilo Svetske trgovinske organizacije jeste da zabrane uvoza i izvoza bilo kog proizvoda nisu dozvoljene, odnosno ne može da postoji reč zabrana u zakonu. U zakonima svih članica STO ne piše da je zabranjen uvoz, već su uspostavljeni vancarinske barijere i sistem dozvola. U praksi neke zemlje nešto odobre, a neke ne odobre ništa. Na primer, Rusija i Crna Gora nemaju izričitu zabranu, ali se zabrana de fakto sprovodi komplikovanim procedurama. Ukoliko se dozvoli uvoz proizvoda sa GMO, onda se oni moraju obeležavati. U EU postoje opšta pravila kojih moraju sve članice da se pridržavaju, ali se podzakonskim aktima postupak davanja dozvola dodatno komplikuje: proces ispitivanja bezbednosti traje dve, tri godine, a kad i to prođe, obavezno se pojavi nešto novo, za šta je opet potrebna neka dozvola. Takav zakon Srbija je imala u vreme kad je ministarka poljoprivrede bila Ivana Dulić Marković: bilo je formirano posebno stručno telo koje je razmatralo zahteve za izdavanje dozvola i nijedan zahtev nije pozitivno rešen.
Kada je reč o uzgoju sojinog zrna, Srbija ima veliku komparativnu prednost kao proizvođač isključivo non-GM soje, s obzirom na to da ona predstavlja posebnu tržišnu nišu u svetu, adekvatno propraćenu višom cenovnom premijom. Imajući u vidu veličinu naše zemlje, gotovo je nemoguće osigurati proizvodnju obe vrste, usled moguće kontaminacije zasejanih površina.
Protekle godine svetska proizvodnja sojinog zrna iznosila je oko 250 miliona tona, dok se u Srbiji proizvede oko 250.000 tona, odnosno svega 0,1 posto svetske proizvodnje (u rodnim godinama moguće je dostići maksimalno 0,2 posto). Srbija tako nije veliki niti značajan proizvođač sojinog zrna u globalnim razmerama, ali time naša glavna komparativna prednost upravo počiva na proizvodnji non-GM zrna do koga se danas sve teže dolazi, a koje ima znatno višu vrednost. Tržište hrane u Evropskoj uniji protežira non-GM proizvode pa tako proteinski proizvodi od non-GM soje, koja se proizvodi u Srbiji, imaju važno mesto u industriji hrane za ljude, hrane za bebe i farmaceutskoj industriji.
