Zaglavljeni na periferiji

Krašovec je urednik časopisa „Borec“, izdavačke kuće Naprijed! i član Delavsko-punkerske univerze iz Ljubljane. Primož će 7. marta na poziv Centra za političke emancipacije u beogradskom Domu omladine u sklopu ciklusa „Zaglavljeni na periferiji: analize procesa periferizacije i kritike tranzicionog diskursa“ održati predavanje pod nazivom „O nekim protivrečnostima postsocijalističke evropske ideologije“.

S Krašovcem smo razgovarali o tranziciji postsocijalističkih zemalja, savremenoj ekonomskoj krizi i merama štednje, kao i aktuelnim protestima koji potresaju Sloveniju.

„VREME„: U poslednjih nekoliko meseci Sloveniju potresaju masovni protesti u kojima se zahteva odlazak političke elite. Možete li nas malo detaljnije uputiti u ova dešavanja?

PRIMOŽ KRAŠOVEC: Protesti su počeli spontano u novembru 2012, kao vid izražavanja besa zbog stanja u zemlji i ponašanja političara. Vremenom su postali sve češći i brojniji, a počela je i borba za artikulaciju i interpretaciju protesta. Ipak, daleko smo još od masovnog pokreta koji bi bio u stanju da postigne više od redovnih protesta. Grubo, možemo razlučiti tri osnovne političke „linije“. Nažalost, dominantna je nacionalno-liberalna koja potiče iz „vrednosti“ 1991. godine i bori se za pravnu državu, krizu interpretira na moralistički način kao krizu vrednosti, dok se u svojim političkim ambicijama ograničava na nacionalnu teritoriju.

Tu su zatim i dve levičarske „linije“ koje se slažu u analizi stanja – problem nije nacionalan, već globalan, i leži u krizi kapitalizma, a ne moralnih vrednosti. Ipak, ove dve struje se razlikuju po političkim zaključcima: anarhisti i autonomisti su protiv bilo kakve političke reprezentacije i ulaska u parlamentarnu arenu, dok socijalisti/komunisti preuzimanje političke vlasti vide kao nužan preduslov ozbiljnih društvenih, ekonomskih i političkih promena.

Rekao bih da je bes u osnovi usmeren protiv kapitalizma, ali je ideološki i politički konfuzan zbog dvadeset godina dominacije „osamdesetaškog“ političkog imaginarijuma. Umnogome je prisutan i refleks delegiranja odgovornosti za kolektivnu budućnost na imaginarne „stručne i poštene“ političare/funkcionare (umesto korumpiranih i nesposobnih sadašnjih). Do spoznaje da je socijalno i političko stanje neizdrživo nije teško doći, ali je mnogo teže naći izlaz, napraviti plan akcije, mobilisati mase za konstantan rad na promenama.

U Srbiji se mogu čuti dosta snažna ubeđivanja da je naš glavni problem to što sistem u kojem se nalazimo još nije (dovoljno) kapitalistički. No, može li kapitalizam u perifernim zemljama uopšte i biti drugačiji?

To je klasičan argument koji smo slušali ad nauseam u svim postsocijalističkim zemljama – da će biti bolje kad kapitalizam stvarno postane kapitalistički i da svi problemi sadašnjice proizilaze iz nedovršenosti kapitalizma ili iz prevelikog „ostatka“ socijalizma. Međutim, baš primer Slovenije, kao privremene priče o tranzicijskom uspehu, pokazuje da nije tako. Slovenija je, naime, do 2008. godine ekonomski bila relativno uspešnija i socijalno razvijenija od drugih postjugoslovenskih zemlja, ali upravo iz razloga što (do 2011. godine) nije iskusila „šok terapiju“, kao i zbog svog relativno velikog javnog sektora, državnog vlasništva nad bankama i gradualne privatizacije privrede sa velikom skepsom prema direktnim stranim investicijama. No, relativnu uspešnost tog modela ne bih toliko pripisao sposobnosti tadašnjih elita, koliko borbenosti i odlučnosti radničkog pokreta tokom devedesetih godina i odsutnosti rata čime je sprečena nagla i brutalna privatizacija pod izgovorom „narodnog ujedinjenja“ koja se desila, na primer, u Hrvatskoj.

Ipak, u trenutku otpočinjanja krize iznova se javlja priča o krizi kao krizi nedovršenosti kapitalizma. Tako, neoliberalni ekonomisti tvrde da je do krize došlo baš zbog toga što je slovenački kapitalizam bio previše socijalan i kejnzijanski, da smo zapravo imali crony capitalism, koji je možda mogao privremeno osigurati veći stupanj socijalne sigurnosti i ekonomske aktivnosti od onih u drugim postsocijalističkim zemljama, ali da je to bilo na račun neizdrživog zaduživanja. Dakle, javlja se isti „nema besplatnog ručka“ argument, poznat još iz liberalne kritike socijalizma tokom osamdesetih godina kad se u Jugoslaviji govorilo da socijalizam vodi u preterano zaduživanje i da je potrebno pokrenuti protržišne reforme.

Međutim, sva empirija razvoja postsocijalističkih zemalja govori drukčije. Kriza nije ništa manje teško pogodila Sloveniji slične zemlje (kao što su na primer baltičke) sa mnogo „tanjim“ socijalnim državama, privatizovanim bankama i sl. Njihovo doslovno primenjivanje uputa „šok terapije“ nije dovelo do opšteg blagostanja, štaviše, u krizi su putem mera štednje rezali i ono malo što im je ostalo od socijalne države, a već prevelika nezaposlenost dodatno je narasla.

Još jedan argument je da danas plaćamo dugove iz socijalističkog perioda. Ipak, podaci pokazuju da je zaduženost pojedinačnih zemalja bivše SFRJ daleko prebacila zaduženost nekadašnje federacije. Kako su se pojavili toliki dugovi?

Priča o zaduživanju je takođe apsurdna. Slovenija danas ima deset puta veći javni dug od onog nasleđenog od Jugoslavije i veći deo tog duga stečen je u periodu nakon ulaska u EU. Kako je u jednom istraživanju pokazao italijanski ekonomista Rikardo Belofiore, ekscesno zaduživanje nije toliko karakteristika kejnzijanskog razdoblja, već baš neoliberalnih ekonomskih politika. Spoljašnji dugovi razvijenih kapitalističkih zemalja, kao i periferije, eksplodiraju tek nakon kraja sedamdesetih godina, kad je neoliberalizam postao globalno dominantna ekonomska paradigma.

U postsocijalističkoj tranziciji zaduženost ima tri izvora. Jedan je snižavanje poreznih prihoda zbog samouništenja privrede koje se dogodilo u procesu privatizacije. Umesto veće efikasnosti, konkurentnosti i prenosa tehnologije, privatizacija je uzrokovala drastično smanjenje industrijske aktivnosti, što povlači i drastično povećanje nezaposlenosti i, u svim nekadašnjim socijalističkim zemljama – čija se ekonomija temeljila upravo na industriji – drastičan pad poreskog prihodovanja. Drugi izvor zaduživanja je takozvana ekonomija ponude, odnosno mere koje su zagovarale „podsticanje ekonomije“ putem smanjivanja poreza na kapital i najviše prihode. Treći izvor je povećani pritisak na socijalnu državu usled povećanja broja nezaposlenih i siromašnih.

Dodatni razlog za skok konkretno slovenačkog duga od ulaska u EU jeste problem u kojem se našao izvozno orijentisani industrijski model, model koji je Slovenija primenila tokom devedesetih godina. Zbog preuzimanja evra i liberalizacije tržišta izvozna industrija je postajala sve manje cenovno konkurentna, zbog čega se većina investicija preusmerila u građevinarstvo. Građevinski bum bio je kreditno finansiran i kad je sa krizom doživeo krah većina tih dugova je socijalizovana. Generalno gledajući, spoljašnji dugovi država tokom aktualne krize rastu većinom zbog socijalizacije troškova krize, u trenucima kada države putem bejlauta ili dokapitalizacije banaka preuzimaju na sebe dugove propadajućeg privatnog sektora. Udeo jugoslovenskog duga u današnjim spoljašnjim dugovima postjugoslovenskih zemalja smešno je mali i ne predstavlja nikakav problem. Ako bi to bio jedini dug, bio bi daleko ispod mastrihtških kriterijuma.

Slovenačka ekonomija je danas u nezavidnom položaju. Često čitamo i o mogućnosti bankrota. Kako se od „uspešne tranzicije“ došlo do ivice ekonomskog kolapsa?

I socijaldemokratski odnosno kejnzijanski kapitalizam još uvek je kapitalizam, što znači da je osetljiv na sve slabosti kapitalizma kao sistema. Među te slabosti spadaju i periodične krize, skok nezaposlenosti i socijalni kolapsi. Drugi razlog leži u tome što je sam ulazak u EU i evrozonu u velikoj meri relativizovao, ako ne i ukinuo, mnoge pozitivne „komparativne prednosti“ tranzicijskog kapitalizma na slovenački način. Budući da je ekonomska norma EU neoliberalna, manevarski prostor država članica, posebno malih i marginalnih poput Slovenije, jako je ograničen. Trenutno se, recimo, vodi borba oko unošenja „zlatnog fiskalnog pravila“ u Ustav Slovenije – ako se to desi, državne investicije, potrebne za razvoj socijalnih institucija i društvene infrastrukture, biće zakonom zabranjene.

Odgovor na aktuelnu krizu koji forsiraju MMF i EU jesu mere štednje. Ipak, ovim stezanjem kaiša teret krize se u najvećoj meri prebacuje na leđa običnih građana. Kakva je perspektiva ovakvih mera?

Ove mere racionalne su sa stanovišta kapitala. Kad se merama štednje drastično snizi socijalna nadnica, a fleksibilizacijom tržišta rada individualne nadnice radništva, kad se snižavanjem poreza postigne „pogodna investicijska klima“, biće uspostavljeni uslovi za prevazilaženje recesije, koju će voditi kapital – ponovo će početi investicije, ekonomska aktivnost će se pokupiti, doći će do novog zapošljavanja (ali za niže nadnice) itd. Međutim, tu se pokazuje da je ono što je racionalno sa stanovišta kapitala devastirajuće je za radnike i radnice – koji bi, po toj logici, morali da odustanu od tekovina vekova borbe za svoja prava i da pristanu na niži standard kako bi se kapital mogao izvući iz krize koju je sam zakuvao.

Evropu već duže potresaju veliki protesti protiv mera štednje i u ovom smislu skorašnja dešavanja u Sloveniji možemo posmatrati kao deo šireg kontinentalnog bunta. Povod za proteste je najčešće odluka vladajuće elite da „stegne kaiš„. Može li se situacija promeniti prosto smenom garniture na vlasti ili je problem toliko dubok da je neophodno zakoračiti dalje od defanzivne borbe i postaviti pitanje alternative aktuelnom sistemu?

Slažem se sa tezom u pitanju, samo bih na kraju umesto znaka pitanja stavio uskličnik. U Sloveniji trenutno postoji stranka Državljanska lista, koja se promoviše kao stranka etičnih i stručnih ljudi, a kao alternativa korumpiranim i nesposobnim elitama. U svojim redovima ova stranka ima vrhunske stručnjake sa Ekonomskog fakulteta, koji jedva čekaju na priliku da privatizuju sve čega se mogu dočepati. To je možda najbolji primer da prosta smena nepoštenih sa etičkim elitama ne znači ništa. Za radnike je svejedno da li im firmu uništava poštenjačina ili lopov. Isto je svejedno da li zdravstvo privatizuje visoko stručna osoba ili diletant, rezultati će biti jednako porazni. Do stvarnih promena može doći tek sa preokretom ulevo i to na evropskom, a ne samo nacionalnom nivou. Ovaj preokret mora biti ravan preokretu udesno koji se odigrao tokom osamdesetih godina, što znači da prema ideologiji, praksama i institucijama postojeće neoliberalne EU moramo biti jednako nemilosrdni koliko su neoliberalni reformisti od osamdesetih pa nadalje bili nemilosrdni prema socijaldemokratskim i socijalističkim.