Za „Vreme“ iz Soluna
Poslednje dve nedelje kiparski narod je pretrnuo od neshvatljive nesigurnosti u kojoj se iznenada našao. Skoro četiri decenije je prošlo od invazije turske vojske na Kipar jula 1974, koja je rezultirala okupacijom 38 odsto severnog dela kiparske teritorije i podelom ostrva. Tada je došlo do velike migracije naroda, iseljavanja kiparskih Grka sa okupiranih teritorija koji su postali izbeglice u vlastitoj zemlji, sve je to dovelo do ekonomske katastrofe male mediteranske zemlje.
Posle iskrcavanja turskih trupa kiparski Grci su u početku patili, ali su bili strpljivi, uporno i sistematski su izgrađivali uspešnu i produktivnu ekonomiju, koja je postala model za takozvanu „uslužnu privredu“. Ekonomski uspeh, koji je sa sobom nosio i opšte blagostanje, opustio je Kiprane, uljuljkao ih u mišljenju da su tragična dešavanja definitivno ostala za njima. Nažalost, to se ispostavilo kao iluzija. Danas im ponovo katastrofa lebdi nad glavom.
BUĐENJE U DRUGOJ ZEMLJI: „Kiprani su u petak 15. marta zaspali u jednoj zemlji, a u ponedeljak 18. marta se probudili u nekoj sasvim drugoj“, opisuje nam šok kroz koji su prošli Kiprani novinar i savetnik za komunikacije Jorgos Pitas, koji radi u Lefkosiji. „Da nisam uspeo 15. marta da unovčim jedan ček na mali iznos koji sam imao, danas ne bih imao pare za hleb“, dodaje živo opisujući neočekivanu situaciju u kojoj su se našli on i njegovi sugrađani kada su zatvorene banke.
Nakon vanrednog maratonskog zasedanja ministara finansija evrozone u ponedeljak 18. marta i nakon što je kiparski parlament narednog dana odbio uslove Trojke (Evropske komisije, Evropske centralne banke i Međunarodnog monetarnog fonda), Kiprane su obuzeli neizvesnost i strah. Sve banke na ostrvu su preko noći zatvorene, radili su samo bankomati iz kojih je prvog dana moglo da se podigne maksimum 600 evra dnevno, ali je ubrzo ta suma smanjena na 260 evra, pre svega u Laiki banci, a već sledećeg dana je ograničenje spalo na svega 100 evra dnevno. Zatvaranje banaka je mera preduzeta da ne bi došlo do naglog odliva kapitala koji bi srušio kiparski finansijski sistem.
To je rezultiralo velikom gužvom i redovima ispred bankomata, koji su ubrzo presušili. Najviše problema su imali penzioneri od kojih mnogi ne umeju da koriste bankomat karticu, koji su navikli da sa štednom knjižicom idu na šalter. Usledila je lančana reakcija: sve prodavnice, supermarketi i banzinske pumpe prestali su da primaju kreditne i gotovinske kartice i tražili od potrošača samo gotovinu, do koje se više nije moglo doći. Međutim, iako je uvoz zaleđen, a novčane transakcije ograničene na najosnovnije, a rascvetala kiparska ekonomija sa prvim prolećnim danima pala u duboki zimski san, za sada nije primećena nikakva nestašica osnovnih potrošačkih dobara.
„Kiprani koji su pratili situaciju od prvog dana, primetili su da se stanje svakodnevno pogoršava i bili su šokirani, ali i hladnokrvni“, rekao nam je Nikos Makris, jedan Heladita (Grk iz Grčke ), koji je 1993. emigrirao na Kipar u Limasol, gde radi i oženjen je Kiprankom sa kojom ima dvoje dece. Pre nekoliko godina su kupili stan na kredit, čije rate je doskora redovno plaćao, ali sada više ne može. Cene nekretnina su na Kipru prilično pale prošle godine, i pale bi još i više da nije potražnje za kućama i stanovima u priobalnim mestima i na plažama novopečenih ruskih bogataša. „Kiprani se ne boje toliko da će izgubiti svoje kuće ili uloge u bankama, koliko se boje da će izgubiti posao“, kaže Nikos. „Zbog krize u građevinarstvu samo prošlog meseca je moja fabrika otpustila trideset radnika. S ovim i ovakvim razvojem događaja, jako se bojim da će sledeći koga otpuste biti – ja!“
Nezaposlenost je zaista najveći problem, jer će se, kako stručnjaci predviđaju, zbog finansijske krize i zbog politike koju nameće Trojka sledećih godina, kiparska ekonomija smanjiti barem za petnaest odsto. Uprkos tome Nikos je optimista: „Kipar će se lakše adaptirati od Grčke. Zemlja je mala i ima svega 800.000 kiparskih Grka, koji mogu lakše međusobno da se dogovore. Zato će se i brže oporaviti, naročito ako iskoristimo ogromne rezerve prirodnog gasa koje imamo u našem podmorju.“
KRAJ MEDITERANSKOG HONGKONGA: Osim što će realna ekonomija neminovno biti ozbiljno ugrožena zbog sve većeg broja preduzeća koja se zatvaraju i sve veće nezaposlenosti, finansijski sektor na ostrvu je već zadobio smrtonosne udarce. Za svega nekoliko dana hipertrofični bankarski sektor Kipra je primoran da se umanji za 40 odsto. Sa odlukama koje su donete pod velikim pritiskom Laiki banka je podeljena na „dobru“ i „lošu“, njen zdrav, „dobar“ deo će prisvojiti Kiparska banka (Bank of Cyprus). Da bi mogla da se rekapitulizuje, Kiparska banka je prinuđena da nametne poreze svima koji imaju uloge veće od 100.000 evra na svojim računima, i to šišanje uloga može da dostigne čak 40 odsto.
Takođe, odlukom koja je doneta 20. marta, kiparske banke će biti povučene sa grčkog tržišta, pošto je mrežu od 300 filijala već kupila Pireus banka za 950 miliona evra – parama koje je ovoj banci pozajmio Grčki fond za finansijsku stabilnost. Prema novim zakonima, koje su poslanici kiparskog parlamenta izglasali za jednu noć, bankarski sistem ove zemlje mora biti rekonstruisan, mora se kontrolisati protok depozita, koji se u suštini ograničava i „zaleđuje“ sve dok ne dođe do povratka na normalu. Od 28. marta, kada bi ponovo trebalo da budu otvorene kiparske banke, neće biti dozvoljeno masovno povlačenje novca iz banaka i biće nametnut čitav niz ograničenja, koja pogađaju pre svega stanovnike Kipra, ali i strane „velike štediše“, naročito Ruse, koji su parkirali najmanje 20 milijardi evra u kiparskom bankarskom sistemu. Svi će oni izgubiti mnogo novca, budući da će im novac koji preostane nakon jednokratnog oporezivanja, još neko vreme biti blokiran, a i kad se odblokira, neće im biti dozvoljeno da ga jednostavno podignu i presele u neke druge banke i neke druge zemlje. U svakom slučaju ovim udarcem je kredibilitet kiparskih banaka nepopravljivo oštećen.
Finansijski sektor, doskorašnji ponos i dika kiparske ekonomije, koji je pretvorio ostrvo u „Hongkong Mediterana“, uveliko se već nalazi u silaznoj spirali. Po evropskim merilima jednostavno nije održivo da je u zemlji čiji BDP iznosi svega 18 milijardi evra, finansijski sektor osam puta veći. Smatra se da je grubo prizemljenje kiparskog sistema neizbežno, jer su Berlin i Trojka odlučili da ga smanje za pola do 2018. godine.
A ko je kriv za sve to? Za Kiprane, koji su i sami svoj bankarski sistem smatrali monstruoznim, odgovorni su njihove vlade i političari – mnogi optužuju prethodnu vlast i „komunistu“, kako su ga zvali, bivšeg predsednika Hristofiasa koji nije na vreme reagovao i nije nametnuo oštre kontrolne mere bankama, puštajući privatne banke da se „prostru više no što ih jorgan pokriva“. Dozvolili su da kiparske banke postanu raj povoljnih uslova u kome mogu da smeste svoj ogromni kapital ruske, i ne samo ruske, oligarhije. To se, naravno, nije dogodilo samo zbog profita, nego i da bi se obezbedila neka politička prijateljstva, pošto Kipar ne raspolaže ni fizičkom, niti strateškom veličinom i snagom, a uz pomoć kojih bi mogao, ako zatreba, da podigne svoj glas u međunarodnoj diplomatiji.
SAM MEĐU AJKULAMA: U ovoj krizi se Kipar ipak našao sam, bez saveznika, da pliva među ajkulama. Na prvi sastanak Evrogrupe kiparski predsednik Nikos Anastasiadis je otišao obećavši svojim sugrađanima da neće pristati na „šišanje“ uloga koje je predložila Trojka. Ali već posle prvog hladnog briselskog tuša se vratio nazad primoran da prihvati uslove Trojke zarad nužne finansijske pomoći od deset milijardi evra. Tako je odmah na početku krize izgubio poverenje kiparskog naroda. Na sledećem koraku je kiparska skupština izglasala „ne“ Trojkinom predlogu, pa je Anastasiadis izgubio poverenje partnera iz evrozone. U nastavku se kiparska vlada okrenula Rusiji tražeći zajam, (i to pošto je već od Moskve, pre otprilike godinu dana, dobila na zajam 2,5 milijardi evra kredita), ali Rusi su im, u međuvremenu, okrenuli leđa, jer je Kipar prihvatio da razgovara sa Trojkom o šišanju bankarskih uloga, a to je direktno ugrožavalo ruske interese. Amerika se ponudila da pomogne, ali samo preko MMF-a, a Grčka opet i sama pritisnuta dubokom ekonomskom i finansijskom krizom i strogim nadzorom Trojke, nemoćno je pratila i prati razvoj događaja nudeći samo reči podrške i razumevanja.
U istom trenutku Turska, koja ima 35.000 vojnika na ostrvu, ponovo je osporila pravo Kipru da eksploatiše svoje ogromne rezerve prirodnog gasa, koji se nalazi ispod mora i koji je, u skladu sa međunarodnim pravima, u njegovoj pomorskoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni (Εxclusive Εconomic Ζone – ΕΕΖ), konkretnije u polju zvanom Afrodita. Tako je Kipar izolovan i pod pretnjom da će bankrotirati i biti izbačen iz evrozone (ucena koja se na grčkom primeru pokazala uspešna), već na drugom celonoćnom zasedanju Evrogrupe, 24. marta, bio primoran da popusti. Na ovaj način je Kipar postao peta zemlja u Evrozoni (posle Grčke, Irske, Portugala i delimično Španije) koja se nalazi pod svojevrsnom okupacijom od strane Trojke i na taj način postao i sam „zamorče“ na kome se primenjuje politika bez presedana, a kojom se iscrpljuje narod, kao što to tvrdi i levo orijentisana kiparska opoziciona stranka AKEL. Konačan dogovor je da se oporezuju ulozi veći od 100.000 evra, da bi Kipar, uz deset milijardi evra iz fonda za spasavanje EU, uz dodatne reforme, sam obezbedio dodatnih 5,8 milijardi. Stručnjaci procenjuju da bi jednokratno oporezivanje tih uloga moglo da dosegne 40 odsto.
VIŠE OD SUSEDA: Za Grčku Kipar nije samo „nepotopivi nosač aviona“ u istočnom Mediteranu, stalno usidren iznad Sueckog kanala, a ispod „osetljivog stomaka“ Turske i sve to veoma blizu Izraela i Srednjeg istoka. Osim geopolitičkog i ekonomskog značaja, Kipar za Grke iz Helade ima ogromnu emocionalnu i istorijsku važnost, pošto predstavlja poslednji ostatak nekada i te kako živog Helenizma na Istoku. Zato je za Grčku „kiparski problem“, što u prevodu znači okupacija severnog dela ostrva od strane turske vojske, bio i ostao grčki nacionalni problem broj jedan. Zato je Atina strasno podržavala pridruženje Kipra Evropskoj uniji 2004. godine. Verovala je da će se tako dugoročno osigurati opstanak kiparske demokratije. S druge strane je verovala kako će ulaskom Kipra u EU, kiparski problem prestati da bude isključivo grčko-turski problem, nego će postati i evropsko-turski, pošto će se aktivno umešati i EU. Ulaskom Kipra 2008. u evrozonu još su više ojačali ekonomski odnosi između Atine i Lefkosije, stvarajući tako jedan jedinstveni evropski ekonomski prostor na Istočnom Mediteranu. Konačno, do skora jaka ostrvska ekonomija je funkcionisala kao model koji je popravljao i pregovaračku poziciju bogatih kiparskih Grka u odnosu na siromašne kiparske Turke na severu ostrva.
Iako će kiparska demokratija očigledno ostati u evrozoni, svi znaju da će njena uloga od sad pa nadalje biti znatno oslabljena, naročito u kontekstu pregovora sa kiparskim Turcima. Osim geopolitičkih posledica, kriza kiparske ekonomije dovodi u još teži položaj Grčku, već uveliko umornu od petogodišnje recesije. Grčka je Kipru najveći trgovački partner – izvozi svake godine na ostrvo proizvode u vrednosti od 1,5 milijardi evra. Očekuje se da će mere štednje koje će biti primenjene na Kipru ograničiti i smanjiti kupovnu moć Kiprana, pa tako smanjiti i uvoz iz Grčke. Uprkos maloj geografskoj površini Kipra, grčka preduzeća su tamo uložila preko tri milijarde evra, a u kiparskim bankama se nalazi preko dve milijarde evra grčkih građana, koji su sada blokirani. Takođe, mnogi brodovlasnici građani Grčke plove pod kiparskom zastavom zbog veoma niskog poreza, pa je tako Kipar bio četvrta pomorska sila na svetu, sa 2758 velikih brodova pod svojom zastavom.
Mogući porast poreza će naterati grčke brodovlasnike da potraže na drugoj strani „bezbedno utočište“, a može biti da se vrate i pod matičnu zastavu. U svakom zlu ima i nečeg dobrog, pa tako i u ovoj kiparskoj drami, makar za grčku ekonomiju. Očekuje se repatrijacija kapitala grčkih građana, koji su poslednjih godina svoj novac iz grčkih banaka preneli na Kipar, pa će to pomoći jačanju grčkog bankarskog sistema, koji je za sada uspeo da izbegne ono najgore.
Od početka kiparske krize grčka vlada je stala na stranu kiparskog naroda. Grčki premijer Adonis Samaras je u pregovorima Kipra sa Briselom tražio da se pronađe „evropsko rešenje“ za kiparski problem. Za grčku opoziciju, međutim, naročito za levičarsku SIRIZU, grčki premijer je prepustio Kipar zagrljaju Trojke, koji je već uništio grčku ekonomiju. „Ne treba nam više pokusnih kunića na evropskom jugu“, saopštava SIRIZA, koja po poslednjim anketama vodi u Grčkoj. SIRIZA smatra da se rešenje ne nalazi u novom Memorandumu i novim oštrim merama štednje, već u ujedinjenom frontu zemalja južne Evrope, uz pomoć kojeg bi se zahtevala potpuna promena evropske politike sa ciljem preraspodele bogatstva, nova politika za razvoj i borbu protiv nezaposlenosti.
Stav većine Grka ogleda ogleda se u oštroj izjavi predsednika Grčke Karolosa Papuljasa na vojnoj paradi 25. marta (godišnjica grčkog ustanka protiv Otomanskog carstva): „Naše misli su sada sa kiparskim Grcima koji prolaze velika iskušenja. Odluka EU se ne može tolerisati, jer je selektivna i osvetoljubiva. EU ne bi trebalo da bira svoje žrtve tako kako ih bira, jer se na taj način stvara jaz među evropskim narodima koji sanjaju o tome da EU može pružiti isto utočište svim svojim narodima, kako jakima tako i slabima…“
