U mehuru od sapunice

Narod koji ne voli pozorište osuđen je na propast, ili kako Srbi sami sebe uništavaju

Ovako bi mogao da glasi oglas koji će uskoro biti objavljen u ovdašnjoj štampi: „Odlukom Upravnog odbora br. XXXXX-5/13, Srpsko narodno pozorište namerava da na scenu ‘Pera Dobrinović’ postavi dramsko delo domaćeg pisca. Tema drame, za koju tražimo autora, treba da se bavi odnosom umetnosti i umetnika (po mogućnosti dramskih) prema ratu. Poželjno je da se radnja komada dešava u srbijanskoj varošici tokom Drugog svetskog rata, a da osnovu dramske radnje čini sudbina grupe putujuće pozorišne družine, recimo izvesnog Vasilija Šopalovića. Komad treba da ima do 20 likova – ravnomerno raspoređenih na ženske i muške uloge. Drama treba da podrazumeva što manje scenografskih i kostimskih promena, a predstava ne sme da traje duže od sat i četrdeset pet minuta… Prijave autora koji ne prilože potvrdu o izmirenim obavezama prema Poreskoj upravi neće biti uzete u obzir… “

U slučaju da oglašivača srećno mimoiđu ponude hordi skribomana i ponekog duhovitog čitaoca novina, spremnog da se poigra temom i likovima jedne od najboljih drama ikada napisanih na srpskom jeziku, sledeća faza „rada na novoj predstavi“ predviđa direktan poziv piscu drame Putujuće pozorište Šopalović (jer sam apsolutno siguran da se akademik Ljubomir Simović neće javiti na oglas).

Na scenu, onda, stupa postupak nagodbe, kojom prilikom bi Simoviću bila predočena suma novca predviđena za otkup dramskog dela. Recimo da On na nju pristane (u šta sam siguran, jer je Simović provereno skromna osoba). Tada se predlog ugovora, s urednom dokumentacijom o poštovanju postupka javne nabavke umetničkog dela, šalje Komisiji za javne nabavke koja ima rok od 10 dana da odgovori na molbu SNP-a.

U pomenutoj Komisiji, barem po tvrdnjama odgovornih iz Uprave za javne nabavke, sede stručnjaci koji se „razumeju u problematiku“. A „problematika“ podrazumeva nabavku pisaca, reditelja, kompozitora, scenografa, kostimografa, pozorišne rekvizite, klirita, letava itd.

Pitam se ko su ti stručni ljudi, i otkuda oni u Komisiji a nema ih na „drugoj strani“, onoj gde su stvaraoci, autori? Ko garantuje za njihovu stručnost, objektivnost, i neće li se i u slučaju rada ove Komisije dogoditi nešto slično onom što već godinama opterećuje rezultate rada one druge komisije – za dodelu tzv. nacionalnih penzija? Hoće li, kao što to biva u Srbiji, i u ovoj Komisiji sedeti podobni i simpatizeri koji se rukovode revolveraškim i netačnim podacima o visini autorskih honorara u našim teatrima, plasiranim u ovdašnjim tabloidima da bi svesno bio marginalizovan ozbiljan rad u pozorištima, te da bi teatar definitivno ustuknuo pred realiti šou-programima.

No, ako pomenuti tender (ikada) bude srećno raspetljan, Pozorište „još samo“, razume se po istoj proceduri, treba da „nabavi“ reditelja, scenografa, kostimografa, koreografa, lektora, dirigenta, baletskog ili operskog solistu, pa i nesrećnog Vasilija Šopalovića (ako odgovarajućeg glumca nema u ansamblu)… Tek potom ćemo se, takođe posredstvom tendera, baviti nabavkom dasaka, eksera, lesonita, cipela, tkanina… Istina, materijalima ćemo se prethodno baviti i na početku fiskalne godine, kada se od nas očekuje da predvidimo količinu svega navedenog, i to u času kada ne znamo kolikim novcem ćemo raspolagati sledeće godine (fiskalne), a ni ko će se sve javiti (ili neće) na oglase kojima budemo tražili autore.

U slučaju Srpskog narodnog pozorišta ovi postupci se množe sa tri, jer imamo Dramu, Operu i Balet, što znači, po Zakonom predviđenim standardima, da nam valja zaposliti još najmanje 9 „izvršilaca“ u administraciji. I to bi bilo u redu (sa stanovišta smanjenja broja nezaposlenih, no mi i bez tih 9 administrativaca ne možemo da zaposlimo neophodne mlade glumce, baletske igrače, muzičare… Da ne pominjem zahtev Države pozorištima u Srbiji da smanje broj administrativnog osoblja; da ne pominjem da će, na godišnjem nivou, SNP plaćati najmanje 100.000 dinara za objavljivanje stupidnih oglasa; da ne pominjem da pod ovakvim tenderskim uslovima nigde u svetu nije moguće praviti pozorište. Ovakve uslove ni Miloš Obrenović nije postavljao Joakimu Vujiću!

Pozorišta u Srbiji se ne protive transparentnom trošenju budžetskih para! Uostalom, svaki naš teatar ima osnivača, upravni i nadzorni odbor, a retka su ovdašnja pozorišta u koja redovno ne dolaze inspekcije. Sve su to oblici najneposrednije kontrole trošenja budžetskog novca! U svaku kalendarsku godinu mi ulazimo s preciznim repertoarskim planovima, zasnovanim na predviđenom i unapred odobrenom budžetu (koji, istina, tokom godine često i nenajavljeno biva umanjen, što naše planove dovodi u sferu apsurda), a svaki utrošeni dinar moramo da pravdamo – i za autorske honorare, i za tkanine, i za šrafove…

Nije tačno da smo se tek sad pobunili protiv ovog nakaradnog zakona! SNP je tokom minulih godina nakupilo bogatu dokumentaciju prepiske s nadležnim organima, sastavljenu od molbi, upozorenja, predstavki, amandmana (pa i na najnoviji Zakon)… Imamo i pismo nekadašnje ministarke finansija u kojem ona uvažava naše argumente i veli da ne moramo sprovoditi proceduru javnih nabavki za umetnike, no imamo i naknadno upozorenje finansijske inspekcije u kojem se kaže da ovo mišljenje Ministarstva nije u skladu sa Zakonom.

Sada je, međutim, samo biće pozorišnog života Srbije ugroženo i teatri će morati da budu zatvoreni. Ne zato što neko želi da kontroliše trošenje novca, ili otuda što se neko u pozorištima bogatio, već zato što NIGDE U SVETU pod ovakvim uslovima NIJE MOGUĆE praviti pozorišne predstave. Zakon o javnim nabavkama jednostavno nije primenjiv u proizvodnji pozorišnog umetničkog dela!

Ovaj Zakon dovodi u pitanje i umetničke festivale, obesmišljava funkciju selektora, a smisao selekcije dovodi do apsurda po kojem festivalski program čine najjeftinije a ne najbolje i umetnički najprofilisanije „ponude“.

Lorka je napisao: „Narod koji ne voli pozorište osuđen je na propast.“ I bio je u pravu, no to naši zakonodavci ne razumeju.

Jednog dana, kada se analizom vremena u kojem mi danas živimo bude bavio neko manje politikantski ostrašćen, biće ustanovljeno do koje mere je odsustvo brige o kulturi – a samim tim i o čuvanju kulturne baštine i stvaranju novih vrednosti u sferi kulture – uticalo na potpunu devastaciju civilizacijskih standarda, na rušenje nacionalnog identiteta, sveopšte oprostačenje, pa i na situaciju u kojoj se na ovakav način borimo za Kosovo.

Kada je pre 152 godine Jovan Đorđević sa istomišljenicima osnivao Srpsko narodno pozorište, morao se boriti protiv ugarske administracije, a mi se danas ubismo objašnjavajući Srbima da su ovoj državi važni njeni teatri, da se upravo kroz njih na najefektniji način projektuje slika aktuelnog Duha vremena, da su oni jedan od temelja očuvanja i izgradnje nacionalnog identiteta (pa i kad igramo Čehova ili Šekspira), te da s pozorišnih scena najglasnije odjekuju najaktuelnija pitanja vezana za epohu u kojoj živimo. Ili barem to pokušavamo.

foto: a. anđić