Kada je Džordž Buš mlađi, tadašnji predsednik Sjedinjenih Američkih Država, podnosio „izveštaj o stanju nacije“ 29. januara 2002. godine, rat protiv terora tek je bio na početku. Pošto je nabrojao uspehe postignute u Avganistanu, pomenuo je i države iz kojih i dalje dolazi teroristička pretnja, vezana uz oružje za masovno uništenje, od kojih je izdvojio Iran, Irak i Severnu Koreju. „Takve države, i njihovi teroristički saveznici, čine osovinu zla, naoružavajući se da bi pretile svetskom miru“, rekao je Buš, dodajući da su u slučaju tih zemalja „sve opcije otvorene“.
Nešto kasnije, državni sekretar Džon Bolton je u drugi ešalon zlih sila svrstao Siriju, Libiju i Kubu. Nisu samo iz prozvanih zemalja došli ogorčeni komentari. Dobar deo mislećeg sveta upozoravao je da se takvom retorikom priziva podsećanje na sile Osovine iz Drugog svetskog rata, Nemačku, Italiju i Japan, čak je i bivša američka državna sekretarka Medlin Olbrajt prokomentarisala: „Ne treba da se čudimo što svet počinje da gleda na Ameriku kao da je sišla s uma.“ No, cilj je postignut, mitske borbe dobra i zla poduhvatili su se i mediji i razmontiravanje Osovine je moglo da počne.
ČIN PRVI: Irak je brzo ispao sa liste „neprijatelja sveta“, ali se od tada u ovoj državi otvorila Pandorina kutija i zemlja je upoznala svaki oblik jada i nesreće koji postoji.
Deset godina od početka invazije na Irak od strane koalicije koju su predvodile SAD navršilo se 20. marta ove godine. Kao razlog za invaziju navođeni su rezerve oružja za masovno uništavanje, veze režima sa Al kaidom, želja da se ukloni brutalni diktator i uvede demokratija. Od proklamovanih ciljeva, ostvario se samo jedan. Sadam Husein je srušen sa vlasti i obešen. Oružje za masovno uništavanje nije nađeno, jer ga u Iraku odavno nije ni bilo. Između 1991. i 1998. godine bezbrojne inspekcije UN i Međunarodne atomske agencije nisu u Iraku našle takvo oružje i svoje izveštaje o tome su redovno objavljivale. Nisu pronađeni ni dokazi za saradnju sa Al kaidom, jer ni te saradnje nije bilo – socijalističko-islamski Sadamov režim bio je objekat mržnje verskih fanatika. Verski ekstremizam raspomamio se tek u sledećim godinama, uz svaku drugu vrstu ljudskog zla. Samoubilački bombaški napadi, razbojništva, otmice, međusobno ubijanje šiita, sunita, Kurda, postali su svakodnevica, baš kao i beda, korupcija, nestašice struje i vode. Iračani rasuti po svetu, i arapskom i širem, kažu da je Sadam bio diktator koji je napravio bezbroj katastrofalnih grešaka, ali da je zemlja pod njim ipak funkcionisala. Današnji Irak se jedva može nazvati državom. To je podeljena i ruinirana zemlja, sa uništenom infrastrukturom, mnoštvom izbeglica, a ratovi u Iraku i Avganistanu radikalizovali su generacije mladih muslimana, i u Zapadnim zemljama i u islamskom svetu.
Američki rat u Iraku formalno je završen 18. decembra 2011, kada su se poslednje trupe Sjedinjenih Američkih Država povukle iz ove zemlje. Barak Obama objavio je tada: „Operacija ‘Iračka sloboda’ je završena, irački narod je preuzeo odgovornost za svoju slobodu.“ Privatne plaćeničke vojske su doduše ostale, a u prvih godinu dana posle povlačenja Amerikanaca nivo nasilja se nije smanjio, ubijeno je oko 4000 civila i oko 1000 policajaca i vojnika. Konačni bilans desetogodišnjeg uvođenja demokratije verovatno nikada neće biti utvrđen. Poznato je da je u Iraku poginulo 4488 američkih vojnika i oko 3400 kontraktora, raznih sigurnosnih i uslužnih radnika. Broj poginulih, ranjenih i raseljenih Iračana varira, zavisno od toga ko daje procenu. Prema američkim tajnim vojnim dokumentima koje je objavio Vikiliks, poginulih je preko 110.000, Opinion Research Business, nezavisna anketna agencija iz Londona iznela je pretpostavku od preko 1,2 miliona mrtvih, a vašingtonska nevladina organizacija Just Foreign Policy, koristeći različite izvore, došla je do procene od preko 1.400.000 iračkih žrtava.
NESTALNA ČLANICA: Za razliku od Iraka, Severna Koreja mesto u Osovini nije izgubila, mada je za to bilo najava. U stvari, nije baš najjasnije ni kako se na Bušovom spisku našla. Jeste da neprijateljstvo ove države sa SAD traje više od pola veka, ali je Severna Koreja od kraja rata sa južnim susedom 1953. godine dosta izgubila na važnosti, naročito posle završetka „hladnog rata“. Pjongjang je ostao slepo crevo nekadašnjeg komunističkog sveta, sveta u kome su se i nekada vodeće sile, poput Rusije i Kine, na ovaj ili onaj način okrenule ka kapitalizmu. Pod teškim teretom gladi i izolovanosti Severna Koreja je odlučila da svoj nuklearni program, o kome se u spoljašnjem svetu samo nagađalo, trampi za bar neke povlastice. Pjongjang je sa SAD potpisao 1994. godine „Okvirni sporazum“ u kome su obe strane najavile da će složno raditi na popuštanju napetosti, normalizaciji odnosa, jačanju međunarodnog pakta čiji je cilj prekid širenja nuklearnog oružja. Činilo se u narednim godinama da će višedecenijsko neprijateljstvo postepeno izbledeti. Pošto je Buš nenadano svrstao Severnu Koreju u svoju Osovinu 2002, Kim Džong Il je proterao međunarodni tim inspektora iz nuklearne centrale u Jongbjongu i reaktor pustio u rad. Kao uslov da ponovo zatvori reaktor zatražio je da Vašington potpiše pakt o nenapadanju, što su SAD odbile.
Igra hoću-neću ipak je nastavljena, pa je 2007. saopšteno da Osovina zla gubi još jednu članicu, ali ne na irački način. Pjongjang je pristao da svoj nuklearni program potpuno prekine i da predstavnicima Kine preda popis aktivnosti u tom programu, uz najavu da će uskoro biti ukinute trgovinske sankcije SAD protiv ove zemlje i da će bliže veze biti izgrađene „korak po korak“.
Poslednjih nedelja, Severna Koreja je opet izbila u prvi plan opasnih država. Pjongjang je upozorio da će izvesti raketne napade na ciljeve SAD i njihovih saveznika u severoistočnoj Aziji u znak odmazde zbog sankcija UN, koje su joj uvedene posle lansiranja rakete u decembru i nuklearnog testa u februaru; u južnokorejskom parlamentu rečeno je da je Severna Koreja premestila rakete srednjeg dometa na svoju istočnu obalu; američka antiraketna odbrana stacionirana je u Pacifiku.
Mada dramatične vesti sustižu jedna drugu, čini se ipak da je reč o operetskom sukobu čiji je cilj da se podigne buka, a služi za domaću upotrebu. Šef američke obaveštajne službe Džejms Kleper smatra da severnokorejski lider Kim Džong Un hoće da ojača svoju moć, a ne da izazove rat. Kim Džong Un je inače preuzeo vlast pošto je njegov otac Kim Džong Il umro od srčanog udara u decembru 2011. „Mislim da je njegov glavni cilj da konsoliduje, afirmiše svoju vlast, on želi da pokaže Americi, svetu i svom narodu da ima potpunu kontrolu u Severnoj Koreji, dok pokušava da izdejstvuje povlastice od međunarodne zajednice u budućim pregovorima“, kaže Kleper, i upozorava da svet ne treba preterano da reaguje na pretnje Pjongjanga.
Niko tačno ne zna koliko atomskih bojevih glava ima Severna Koreja, da li ih uopšte ima, do kog dometa može da ih lansira, ali uz decenijsku izolovanost Pjongjanga i politiku „sami sebi dovoljni“ teško je pretpostaviti da je to oružje poslednji krik tehnike. Tu Severnoj Koreji sigurno nisu pomogli ni Kina ni Rusija, nominalni saveznici, koji sve češće deluju kao da imaju posla sa hirovitim detetom sa kojim ni sami ne znaju šta da rade.
STABILNO NA PRVOJ LINIJI: Iran je najstabilnija članica Osovine. Da je pojam tada bio u upotrebi, sigurno bi se tu našao još 1979. godine, kada je izvedena Islamska revolucija, a Iran se svrstao na vrh liste američkih neprijatelja. Tu ga je dovelo rušenje američkog štićenika šaha Reze Pahlavija, zauzimanje američke ambasade u Teheranu, suprotstavljanje američkim interesima na Srednjem istoku…Kasnije je došlo i prepucavanje zbog iranskog nuklearnog programa, za koji Amerika i njeni saveznici tvrde da vodi pravljenju nuklearnog arsenala, dok Teheran kaže da je mirnodopski i da je samo izgovor za pritisak na Iran.
Spolja gledano, reklo bi se da vodeću ulogu Irana u Osovini ništa ne može da promeni, osim što ponekad, kao u slučaju invazije Iraka ili sadašnje buke oko Severne Koreje, trenutno padne u drugi plan. Suštinski, mnogo toga se i u samom Iranu promenilo od trenutka kada ga je Buš svrstao u sile zla. U to vreme, predsednik Irana je bio Mohamad Hatami, trošeći već drugi mandat. Prvi je osvojio 1997. godine, na krilima „Iranskog proleća“, kada su za njega glasali mahom mladi, žene i oni koji su bili željni promena okoštalog sistema. Hatami je tada ponudio ruku pomirenja Americi, predložio da Iran odustane od nuklearnog programa u zamenu za normalizaciju odnosa sa Zapadom, ali nije udostojen odgovora. Unutar Irana promene su tih godina bile vidljive, duvali su vetrovi veće slobode, ali malo je bilo zadovoljnih. Tvrdi konzervativci su na promene režali, reformisti su bili nezadovoljni brzinom i kvalitetom osvajanja slobode. Čvrstorukaši su se pribrali i organizovali, pa je 2005. predsednik postao Mahmud Ahmadinežad, kombinujući demagoški pristup „siromašnog komšije“ i zaklinjanje u ideale islamske revolucije.
Odahnuli su i Zapad i zastupnici tvrde linije u Iranu, stvari su došle na svoje mesto, nastavljena je konfrontacija. Unutar zemlje, predsednički izbori 2009. su iskopali konačni jaz između vlasti i onih koji žele promene, i uništili bilo kakvu nadu u mirne reforme. Ahmadinežad je, podržan od strane vrhovnog verskog vođe Alija Hamneija, zvanično osvojio 62 odsto glasova. Opozicija predvođena predsedničkim kandidatima Mir Hoseinom Mosavijem i Mehdijem Karubijem je organizovala proteste, tvrdeći da je došlo do izborne krađe. Protesti su surovo ugušeni, pale su stotine žrtava.
U narednim godinama, pretnjama, proganjanjem, hapšenjima, egzekucijama opozicija je praktično uništena, a dve tvrdolinijaške struje ostale su da se bore među sobom, za što krupniji komad vlasti i privilegija. Na parlamentarnim izborima 2012. Hamneijeva struja porazila je Ahmadinežadovu, ali to ni u spoljnoj ni u unutrašnjoj politici ništa nije promenilo. Teško da će išta biti drugačije i posle predsedničkih izbora u junu ove godine. Pitanje je da li će Savet čuvara, koji odobrava svaku kandidaturu, uopšte propustiti bilo kog kandidata reformista, pa će se bitka verovatno opet voditi između pomenute dve struje konzervativaca. U međuvremenu, pod teretom sankcija i pod senkom američkog i izraelskog mača kojim se stalno preti, obični Iranci sve teže se bore sa udarima inflacije, skokom cena osnovnih namirnica, goriva, manjkom posla, unutrašnjom represijom.
ODAPETE STRELE: Na listi režima predviđenih za odstrel, u drugom ešalonu je 2002. pomenuta Libija. Moamer el Gadafi se posle toga javno odrekao oružja za masovno uništavanje koje je imao, izmirio se sa Zapadom, ali ga je odapeta strela ipak stigla. Strela je tada odapeta i u pravcu Bašara el Asada, mada razlozi nisu bili baš najjasniji. U prvom zalivskom ratu 1991. Sirija se nije protivila napadu na Irak, posle napada Al kaide 11. septembra 2001. Damask je dostavio Vašingtonu mnoge značajne podatke o teroristima. Sve to ipak nije bilo dovoljno, sirijski režim je optužen da daje utočište vođama radikalnih palestinskih grupa i pomaže Hezbolah u Libanu, a posle novog napada na Irak 2003. dodate su i optužbe da Sirija krije Sadamove ljude i hemijsko oružje, kao i da se preko njene teritorije u Irak ubacuju članovi Al kaide.
Što se tiče pomoći Hamasu i Hezbolahu, optužbe su verovatno tačne, ali bi se mogle odnositi i na mnoge druge zemlje na Bliskom istoku, gde se savezništva lako prave i još lakše raskidaju. Hemijsko oružje od tada niko do skora nije pomenuo. Ponovo je u govor ušlo povodom građanskog rata koji je u Siriji ušao u treću godinu, odnoseći do sada više od 70.000 žrtava. SAD kažu da bi upotreba hemijskog oružja od strane režima protiv pobunjenika bila crvena linija koja se ne bi mogla tolerisati, pa bi morala da usledi strana intervencija. SAD i EU tvrde da sada u Siriju isporučuju pobunjenicima pomoć koja ne uključuje oružje, kao što su komunikaciona oprema, hrana i medicinski materijal. Povodom pisanje lista „Njujork tajms“ o tome da je Hrvatska prodala oružje sirijskim pobunjenicima, u čemu je navodno pomagala CIA, zvaničnici SAD su izjavili da SAD nemaju nikakve veze sa tim. Procenjuje se, inače, da u Siriji protiv snaga Bašara el Asada ratuje najmanje 70.000 islamističkih boraca. Najaktivnija islamistička organizacija je Front al Nusra, koji je preuzeo odgovornost za većinu samoubilačkih bombaških napada od početka pobune. Vođa Al kaide u Iraku, Abu Bakr al Bagdadi, rekao je da je Al Nusra „ogranak islamističke države Irak“, a strahovanja zapadnih zemalja sažeo je šef nemačke diplomatije Gido Vestervele: „Na jednoj strani želimo da pomognemo umerenim snagama opozicije, ali želimo i da sprečimo požar koji bi mogao da se proširi na Irak, Jordan, Liban, Tursku i Izrael. Strahujem da pojedini islamisti Damask vide samo kao usputnu stanicu na putu ka Jerusalimu“, rekao je on.
Veze između zemalja Osovine, i prvog i drugog ešalona, uglavnom su više neprijateljske nego prijateljske. Irak i Iran su ratovali od 1980. do 1988, uz preko milion žrtava; Sirija je podržala napad zapadne koalicije na Sadama Huseina; Iran je podržao pobunu protiv Gadafija. Razlozi neprijateljstava su mnogostruki, od ideoloških do ličnih. Što se tiče ideologije, jedini razlog koji komunističku Severnu Koreju može da približi teokratskom Iranu jeste zajednički neprijatelj. To je priznao i ajatolah Ali Hamnei, kada su 2012. Iran i Severna Koreja potpisali sporazum o saradnji u nauci i tehnologiji. Sličan razlog gurnuo je države Siriju i Iran jednu ka drugoj.
Čini se da neprijatelji pomenutih režima mnogo bolje sarađuju među sobom. U libijskom ustanku učestvovali su mnogi džihadisti iz Iraka i drugih muslimanskih zemalja; kada je Libija razmontirana, otišli su u Siriju, zajedno sa svojim libijskim saborcima. Svi zajedno, još prave haos po Iraku. Reklo bi se, po dosadašnjim iskustvima, da su režimi Osovine zla bili mnogo veći problem za svoje stanovnike nego za svetski mir, a da su za taj mir prava opasnost oni koji su te režime srušili i ruše.
Nije mali broj američkih saveznika koji bi ispunio kriterijume za članstvo u Osovini zla pre nego nabrojane zemlje. Na primer, američke obaveštajne službe objavile su 2011. da veruju da je Pakistan u posedu 110 nuklearnih raketa, što je predstavljalo povećanje od skoro 40 odsto za dve godine. To je značilo da je po broju tih raketa pretekao i svog glavnog rivala Indiju i Veliku Britaniju, i izbio na peto mesto među nuklearnim silama.
Pakistanski vojni krugovi tvrde da im je više nuklearnog oružja neophodno radi pariranja Indiji. Od proglašenja nezavisnosti 1947, ove dve zemlje su vodile tri rata. Pakistan je prva zemlja, uz Saudijsku Arabiju, koja je 1996. priznala vladu talibana u Avganistanu. Pokret talibana je i stvoren u Pakistanu, pod okriljem pakistanske tajne službe ISI. Tek posle terorističkih napada 11. septembra 2001, pod pritiskom SAD, Pakistan se distancirao od talibana, ali javna je tajna da talibani imaju jaku podršku određenih krugova iz vojske. Samoubilački napadi sa mnogo žrtava u Pakistanu su česti.
U anketi o vodećoj ulozi SAD koju su zajednički sproveli Centar „Meridijan internešnel“ i „Galup“, negativan stav prema SAD je ubedljivo najveći u Pakistanu, taj broj dostiže gotovo 80 odsto. Daleko iza su Palestina, Alžir, Liban, Egipat, Iran, Irak… Rezultati se objašnjavaju čestim dejstvima američkih bespilotnih letelica na teritoriji ove zemlje i ubistvom Osame bin Ladena, koje su Amerikanci organizovali u ovoj zemlji, ne obaveštavajući vlasti Pakistana.
English
Deutsch
Русский
Српски језик