foto: goranka matić
Svi gradonačelnici Beograda su, koliko god im kratak mandat bio, prilično dobro razumeli da je to mesto, kao i u drugim ozbiljnim gradovima, uvek bilo dobar put ka visokoj politici i – premijerskom kabinetu
Kada je knez Miloš „sojedinio“ Magistrat beogradski sa Sudom beogradskim imenovao je Vuka Karadžića za predsednika te institucije što je, u stvari, bio ondašnji gradonačelnik. Na tom se mestu reformator srpskog jezika zadržao jedva godinu dana. Posle svog kratkog iskustva na mestu gradonačelnika koje mu se očigledno nije dopalo, u pismu Dimitriju Davidoviću napisao je ovako: „Za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može…“ I otišao u Beč.
U novije vreme ostalo je upamćeno da se ni Milanu St. Protiću nije baš dopadao posao za koji se „odgovara zbog onog što drugi odlučuju“, kako je jednom negde rekao – pre nego što je otišao na mesto ambasadora SAD. Svi gradonačelnici Beograda su, koliko god im kratak mandat bio, prilično dobro razumeli da je mesto beogradskog šerifa, kao i u drugim ozbiljnim gradovima, uvek bilo dobar put ka visokoj politici i – premijerskom kabinetu.
Miloš Minić i Slobodanka Gruden su u posleratnom periodu ostali najkraće na funkciji gradonačelnika, a Branko Pešić – najduže. Skoro čitavu deceniju od 1965. do 1974.
U to vreme Beograd se brzo razvijao, izgrađen je most „Gazela“ i autoput kroz grad, petlje kod „Mostara“ i Autokomande, novi železnički most kod Sajma, terazijski tunel, počela je izgradnja „Prokopa“, Avalski toranj, izgrađeni su novobeogradski blokovi 45 i 70.
Ostalo je, međutim, zapisano i to da je kada je dobio pismeni zahtev „šezdesetosmaša“ da se ozvaniči preimenovanje Beogradskog univerziteta u Crveni univerzitet „Karl Marks“, na jednom sastanku gradskog rukovodstva Pešić rekao: „Ako od mene na bilo koji način bude zavisila odluka o promeni imena Beogradskog univerziteta, to nikada neću dozvoliti. Pa šta ti ljudi hoće, znaju li uopšte šta rade i kuda su se zaputili? Pa ni Staljin se nije usudio da menja ime Moskovskog univerziteta ‘Lomonosov’, ni Mao Cedung ime Pekinškog, a ovi naši zapeli da pošto-poto Beogradskom daju ime ‘Karl Marks’. Mogu da ga preimenuju, ali samo za ličnu upotrebu.“ (Nebojša Popov, „Društveni sukobi izazov sociologiji – beogradski jun 1968“)
Ime Slobodanke Gruden, prve žene gradonačelnika Beograda (druga je Radmila Hrustanović), danas se vezuje za Dafinu Milanović od koje je navodno dobila 225.000 maraka, ogrlice, narukvice i prsten sa brilijantima. Polemika s Mirjanom Marković, koja ju je prozvala u „Dugi“, koštala ju je ostavke. Grudenova je negirala da je dobila poklon, ali je komisija Skupštine grada popisala i u trezor ostavila ogrlicu, narukvicu i prsten.
Posle Slobodanke Gruden, 1994. godine gradonačelnik Beograda postao je Nebojša Čović, koji je u gradskoj upravi bio od 1992, prvo kao potpredsednik IO, pa predsednik Izvršnog odbora. Čović u razgovoru za „Vreme“ kaže da kao gradonačelnik nije imao ni podršku ni razumevanje republičke vlade za probleme koje je imao Beograd: „Beograd nikad nije imao dovoljno para, mislili smo kako da dopunimo budžet i uveli smo beogradskih tri posto. Pokojni Mirko Marjanović nikako nije mogao da shvati problem velikog grada. U tom sukobu koji smo stalno imali sa republičkom vladom, Milošević je bio 70 posto fer. Razumeo je Beograd. U kabinetu predsednika vlade, uoči Nove godine 1994, došlo je skoro do fizičkog obračuna između mene i Mirka Marjanovića koji je Milošević morao da pegla posle. Marjanović je stalno pokušavao da uzme pare Beogradu. A mi nismo mogli da živimo.“ Čović pamti da su mu u SPS-u zamerali što je ponovo uveo slavu grada, zato što je smatrao da SPC treba da dobije lokacije za izgradnju crkava. Na kraju, nije hteo da potpiše izborne rezultate koji su bili proizvod izborne krađe: „Onda sam definitivno i otišao iz SPS-a, oni su tražili da odem iz Skupštine grada, ja nisam hteo, rekao sam meni mandat ističe 4. februara 1997.“
Ponosan je što su tih godina uspeli da zaštite komunalne sisteme. „Kada uporedim parametre komunalnih preduzeća od 1993. do 1997. i današnje, velika je razlika, i drago mi je što je tako, a puno se ljudi u tom periodu promenilo u gradskoj upravi.“ Danas, kada je ponovo u gradskoj upravi, u privremenom organu, kaže da mu je najveća briga da ne naprave neku grešku. U smislu donošenja odluka koje izlaze iz njihovih ingerencija.
Zoran Đinđić je kratko bio gradonačelnik Beograda, ni godinu dana. Koalicija „Zajedno“ se raspala, a on je pao po formiranju nove koalicije SPO–SPS.
Radmila Hrustanović je izabrana za gradonačelnika posle Milana St. Protića. Nikada nije prihvatila kritike da se tokom svog mandata bavila „kozmetikom“. Smatrala je da kapitalne investicije nisu samo mostovi nego i škole koje nisu imale sanitarne uslove, obdaništa, briga o penzionerima, narodne kuhinje, gradski prevoz, snabdevanje prestonice vodom, fasade, parkovi, ulice, trgovi, izgradnja pozorišta. Pamti donaciju Japana od sto autobusa i pismo japanskog ambasadora posle nekoliko meseci koji je ljubazno zamolio da se autobusi peru: „To je bilo sramotno za sve nas.“ Radmila Hrustanović kaže za „Vreme“ da su posle ratova i sankcija devedesetih zatekli jedan razoren, zapušten grad: „Ukinuli smo taksu od tri posto koju su Beograđani ‘imali privilegiju’ da plaćaju, nismo imali utisak da se tih tri posto transparentno koristilo, a nismo opet želeli da Beograđani budu kažnjeni što su Beograđani i da plaćaju ono što u Srbiji niko ne plaća.“
Posle smrti Nenada Bogdanovića, koga je Radmila Hrustanović zamenjivala sve vreme njegove bolesti, na čelo grada je posle izbora 2008. došao Dragan Đilas. Na izborima 2012. napravio je bolji rezultat u Beogradu nego što ga je napravila njegova stranka na republičkom nivou. Iako ga politički protivnici optužuju za preskupe projekte, on se ponosi onim što je uradio u Beogradu. Na pitanje šta misli po čemu će ga pamtiti Beograđani, za „Vreme“ kaže: „Po mostovima… Nijedan most niko neće odneti Beograđanima. Zaposlili smo1200 vaspitačica za pet godina, otvorili smo 43 nova obdaništa i 9 škola. Beograd je prvi krenuo i omogućio vantelesnu oplodnju, pa je to prihvatila cela Srbija. Beograd je prvi napravio pomoć penzionerima sa 13. penzijom, u Beogradu đaci imaju besplatne udžbenike.“ I Đilas kaže da često nije imao podršku vlade, iako je DS bio na vlasti. Često je pisao pisma premijeru Cvetkoviću, imo je problem s vladom zbog besplatnih udžbenika, Beogradskog sajma, akciza za gorivo, poskupljenja grejanja. „Kažem im, ljudi ako je poskupeo gas pedeset posto, treba da poskupi i grejanje. A ne, to je politička odluka, kažu mi. Nije, politika je da država kaže: mi možemo da subvenconišemo. Ako ne možete, onda grejanje mora da poskupi. I podigao sam cenu grejanja za 33 posto“, priča Đilas. Ponosan je i što grad sada ima izgrađen sistem po kojem radi: „Prvi sneg u Beogradu ove zime nije očišćen zahvaljujući Malom i Čoviću, nego zato što je sve pripremljeno još pre šest meseci. Tad smo kupovali so i kamione. To nije spremljeno pet dana pre snega, postoji sistem koji radi. U ovom gradu funkcioniše saobraćaj, smeće se odnosi, ima grejanje, vode… Dakle osnova postoji. Da li naši autobusi izgledaju svi kao u Minhenu, pa ne izgledaju. Ali tamo je sedam puta veća prosečna plata nego u Beogradu. Budžet Beča je 12 milijardi evra, a Beograda 600 miliona.“
Ko je sledeći?
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
