Pravosuđe se ne razlikuje od svega drugog što bi Srbiju trebalo da učini uređenom državom: u dubokoj je krizi. Ne razlikuje se ni odnos prema njemu: prepun pompeznih najava, zavaravanja i improvizacija. Časni izuzeci čine da se brod još drži na površini, mada je voda odavno ušla u potpalublje.
Stvar nije od juče. Počelo je s prvim purgatorijem – izborom svih sudija 1991. godine. Rezultat je bila ocena da je za vreme Miloševića politički uticaj na sudstvo bio endemski, a da su glavne poluge kontaminacije bili predsednici sudova. Posle 5. oktobra 2000. godine i kratkog uredovanja „kriznih štabova“ (istina sa drugačijim predznakom), usledila je famozna reforma, koja je, ostavimo li ciljeve po strani, bila položena na sumnjive ustavne temelje i imala porazno izvođenje. Celo razdoblje, međutim, objedinjuje nastojanje da se na normativnom planu stvori privid sudske nezavisnosti, a da se faktički, pomoću personalnih rešenja i distribucije partijskih uticaja, pravosuđe drži u senci političkih interesa.
Više je uzroka krize. Primarni se mogu pripisati koliko slabostima u obrazovanju i specijalizovanoj obuci toliko i deficitu uzora i krajnje anahronim proverama znanja i veština. Mane učenja daju se nadoknaditi. Teže je imati ili steći juridičku intuiciju, kulturu objektivnog rasuđivanja i sposobnost redukcije složenih sadržaja. Sekundarni uzroci, koji nanose najveću štetu, potiču od upornog nastojanja egzekutive, ali i nosilaca druge, često difuzne i oscilirajuće društvene moći da nad pravosuđem uspostavi patronat.
Pravosuđe je jedna od prvih žrtava političke sile koja ne izvire iz zakonskih ovlašćenja, već upravo iz mere njihovog prekoračenja. Nije prvi put da se srećemo sa autoritarnim izbaviteljima, čiji uticaj raste srazmerno komociji delovanja izvan institucija i pravnog poretka. To je najkraći put da se dospe na prag legitimizacije samovolje i cezarističke diktature. Nijedna prihvatljiva koncepcija pravde ne može se zasnovati na takvoj harizmi, ma koliko široko ona bila prihvatana.
Uticaji se reflektuju na pravosuđe. Oni ne moraju biti direktni. Po pravilu, njihov je učinak posledica samoregulacije nastale iz osećaja zaduženosti za stečeni status, ili naučene lekcije iz prethodnih eksperimenata koji su vodili olakom gubljenju funkcije ili stagnaciji u napredovanju. Za svaki slučaj, podupiru ih sve češće poruke iz vrhova izvršne vlasti: o predstojećim hapšenjima; o pregalaštvu i savršeno urađenom poslu policije i tužilaštva; o očekivanjima da će „svoj deo“ posla uraditi i sud, u čiji rad, eto, niko ne želi da se meša, mada usput ironiše s pretpostavkom nevinosti ili oklevanjem pred jasnim dokazima optužbe; o uvođenju novih metoda praćenja rada sudija; o pokretanju protiv sudija disciplinskih postupaka i postupaka za naknadu štete. Stvara se atmosfera strepnje i svršenog čina u kojoj se valja povinovati pretpostavljenim očekivanjima. Prvo što strada jeste nepristrasnost.
Tri najbitnija uslova za pouzdano sudstvo su: nepristrasnost, nezavisnost i stručnost. U zemljama u tranziciji upravo tim redom. U krajnjoj liniji, veći su izgledi da će pravedniju odluku doneti nepristrasni laik, nego pristrasni stručnjak. Efikasnost je samo posledica, ne i konstitutivni faktor. Kod nas se, međutim, pre usled odsustva želje za dostizanjem ovih ideala, nego usled njihove udaljenosti, krenulo od prateće pojave: biti efikasan po svaku cenu! Godinama su procesni zakoni prilagođavani lovu na formalne propuste koji vode rešavanju predmeta, a ne spornog odnosa. Godinama se sudije ucenjuju učinkom i normom.
U takvoj društvenoj klimi gotovo je nemoguće uspostaviti poželjnu ravnotežu između načelne predvidljivosti odluka u granicama artikulisanog prava i simbolične neizvesnosti u pogledu ocene dokaza i činjenica prilikom rešavanja pojedinačnih slučajeva. Naše pravosuđe ne garantuje svoja dva klasična preimućstva: da pruža mogućnost pravne prognoze i da isključuje mogućnost odluke zasnovane na neprikladnim motivima. Učestale promene procedura, nesinhronizovanost zakona i neujednačenost sudske prakse vode pravnoj nesigurnosti.
Posledica svega ovoga su sve češće organizacione pometnje u radu sudova, preopterećenost sudija, njihova socijalna potcenjenost, a otuda i nedovoljna podstaknutost na usavršavanje i studiozan rad.
Ostaje nada da će tokom predstojećih pregovora za pristupanje EU, uz traženje oslonca u onom korpusu pravosudnih honorata koji je sačuvao moralni i profesionalni integritet, pomenute slabosti biti uočene i postepeno otklanjane.
Autor je advokat iz Novog Sada
