Pad Janukoviča i 5. oktobar

Za „Vreme“ iz Kijeva

Petka, 22. februara, predsednik Ukrajine Viktor Janukovič i vođe opozicije Vitalij Kličko, Aresenij Jacenjuk i Oleg Tjahnibog potpisali su u prisustvu ministara inostranih poslova Nemačke i Poljske sporazum koji je trebalo da utaba put za mirno rešenje borbe za vlast u Ukrajini. Svoj pristanak dale su i vođe takozvanog pokreta Majdan, dakle grupa onih ljudi koji su na Trgu nezavisnosti (na ukrajinskom majdan) u centru Kijeva i u čitavoj zemlji organizovali proteste protiv predsednika Janukoviča. Kada sam se te večeri šetao Trgom nezavisnosti, već su nestale sve jedinice policije i specijalne jedinice „Berkut“. Sve strateške zgrade – vlada, parlament, predsedništvo – koje su do tada čuvale jake policijske snage, bile su nezaštićene. Povlačenje specijalnih jedinica policije bilo je, doduše, obuhvaćeno „Sporazumom od šest tačaka“, ali je do te mere potpuno povlačenje policije dovelo do vakuuma moći, stanja koje je trajalo samo nekoliko sati.

Jer, opozicija nije propustila ovu de fakto pozivnicu da preuzme vlast u glavnom gradu. U subotu pre podne pokret Majdan počeo je da zauzima državne zgrade. U parlamentu je održana vanredna sednica, a predsednik Janukovič je prethodne noći napustio Kijev u pravcu istočne Ukrajine. Već u subotu uveče Janukovičeva vlast u Kijevu bila je prošlost. Za predsednika parlamenta bira se Aleksandar Turčinov, a Arsen Avakov za ministra unutrašnjih poslova. Ubrzo zatim Turčinov preuzima i funkciju predsednika države. Obojica su poverenici Julije Timošenko, vođe opozicione partije Otadžbina. Poslanici parlamenta takođe izglasavaju da se Timošenkova odmah pusti na slobodu iz zatvora u Harkivu. Bivša predsednica vlade provela je dve i po godine u zatvoru, pošto je pod Janukovičem u spornom sudskom procesu bila osuđena na sedam godina robije.

Kada je u subotu i kijevska policija prešla na stranu opozicije, počela su intenzivno da naviru sećanja na 5. oktobar 2000. godine, kada je u Beogradu pao Slobodan Milošević. I parlament u Beogradu čuvale su tada tek nedovoljne policijske snage, čiji borbeni moral jedva da je mogao da se poredi sa revnošću, sa kakvom je policija intervenisala protiv demonstracija 1996. zbog falsifikovanja lokalnih izbora u Srbiji. Ovih dana mnogi aspekti preuzimanja vlasti u Ukrajini, baš kao i nejedinstvo opozicije, koju u suštini povezuje samo neprijateljstvo prema Janukoviču, podsećaju na nedelje i mesece posle 5. oktobara u Beogradu, gde je DOS-ova vlast veoma brzo počela da pokazuje znake raspada. Ali prvo drastične razlike između dva prevrata.

U Beogradu je tokom „plišane revolucije“ stradao jedan demonstrant, a njegova smrt ne dovodi se u vezu sa sukobom sa policijom. U Kijevu je poginulo oko 80 ljudi, među kojima su i policajci. Najgori su bili snajperisti, pri čemu u ovom trenutku nije jasno, ko im je izdao naređenje da otvore vatru i ko je sve pucao. Čak i međunarodne institucije priznaju da redovna policija nije izdala komandu snajperistima da otvore paljbu. Nasilje bi uvek nanovo eskaliralo dan nakon nekog postignutog sporazuma, koji je trebalo da smiri situaciju (zakon o amnestiji, primirje). Zato se i postavlja pitanje, ko je mogao da ima interes da dođe do takvog nasilja, koje je na kraju dovelo do pada Janukovičevog režima.

Razlikuje se i povod za masovne proteste. U Beogradu bila je to reakcija na pokušaj Slobodana Miloševića da opet falsifikuje izbore, ovoga puta predsedničke; u Kijevu su protesti počeli, jer Janukovič nije hteo da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Nasilničko i neprimereno gušenje studentskih protesta u novembru izazvalo je opsadu Majdana i masovne proteste, prilikom čega su značajnu ulogu imale ukrajinske ultranacionalističke trupe (za razliku od Beograda), a politička opozicija je tek potom uskočila na voz koji je već krenuo.

Zajedničko i jednom i drugom događaju je nekritičko izveštavanje mnogih stranih medija, koji su ukrajinske opozicionare dočarali kao proevropske heroje, a Janukoviča kao proruskog zlotvora. Ali, u Ukrajini nema dobrih, već ima samo manjih ili većih zlotvora. Kako piše u Geteovom Faustu „rešiše se jednog zlotvora, ostali su zlotvori“. Janukovič sporazum sa EU valjda nije potpisao samo zato, što tada ni EU ni MMF nisu bili spremni da izbroje novac koji je Ukrajini bio potreban ne bi li izdržala pritisak Rusije. Zajedničko i Kijevu i Beogradu je i posvađanost opozicije.

Pitanje je da li će posle „narandžaste revolucije“ od pre deset godina Julija Timošenko dobiti drugu šansu. Njen stalni sukob sa bivšim predsednikom Juščenkom doveo je Janukoviča na vlast. Osnovu za razmirice predstavljala je nejasna podela ovlašćenja između premijera i predsednika utemeljena u Ustavu iz 2004. godine, koji sada ponovo treba da stupi na snagu, a što zapravo predstavlja korak unazad na putu Ukrajine ka EU. Već će kampanja za predsedničke izbore pokazati da li su nekadašnji opozicioni političari nešto naučili iz svojih grešaka.

Tokom čitavog konflikta istok Ukrajine pod ruskim kulturnim uticajem i privredno vezan za Rusiju bio je miran, ne na poslednjem mestu zbog uticaja oligarha. Na tome može da ostane, ukoliko novi vlastodršci u Kijevu odustanu od nasilne ukrajinizacije ovog dela zemlje. Da li će biti toliko mudri jednako je upitno, kao i sposobnost novih-starih moćnika da izvedu Ukrajinu iz privredne i socijalne krize za koju odgovornost snosi i bivši oligarh Julija Timošenko.