Doba Šćepana Malog

„Voleo bih da građani svojim izlaskom na birališta omoguće Aleksandru Vučiću, lideru SNS-a, da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda.“ Ovo je rekao Nebojša Stefanović, potpredsednik SNS-a, u intervjuu za „Kurir“, pet dana uoči izbora. I zaista, birači su, 16. marta, dali Vučiću pravo da u nekoliko narednih godina „sam odlučuje“ o Srbiji.

Iako su ovi izbori, zbog sumnjivih biračkih spiskova i neravnopravnih medijskih uslova, bili daleko od korektnih, ipak je Vučićeva pobeda toliko ubedljiva da se teško može osporiti legitimitet nove vlasti.

Što je za nju još lepše, Vučić je u kampanji otvoreno najavljivao „teške i bolne reforme“, objašnjavajući da se „kancer ne leči aspirinom“. I mada biračima nije rečeno u čemu će se tačno sastojati ti naši predstojeći „bolovi“, svi oni koji su glasali za Vučića nekako su time dali pristanak i na najavljenu „operaciju lečenja“ srpskog društva – od novog zakona o radu, do novih zakona o privatizaciji ili o stečaju.

Naravno, većina Vučićevih glasača odbacila je ideju da i sama može postati žrtva otpuštanja, smanjenja plata ili snižavanja radnih prava. Niko i ne izlazi na izbore da bi se sa time saglasio. Tajna Vučićevog uspeha, razume se, negde je drugde. Meni se čini da je ona u središtu svakog populizma – u napadu na celu, iskvarenu i trulu, društvenu elitu, pa i na celu političku klasu.

Naprednjački birač, budući da pripada donjoj i niže-srednjoj klasi, kada je na izbornom listiću zaokružavao broj 1, bez sumnje je hteo da pokaže šta oseća prema „tajkunima i političarima koji su sve upropastili“. Upravo te poruke – da se bira „između vlade Vučića i vlade Miškovića“, kao i da tajkuni i političari i dalje „hoće da unište normalnu, pristojnu i modernu Srbiju“ – bile su središnje teme naprednjačke kampanje. No, imajući u vidu i neuspeh stranaka koje su se zalagale za ukidanje „solidarnog poreza“ – a njega je u kampanji, na kraju, samo Vučić branio – očigledno da je „mali, običan čovek“ glasajući za naprednjake pokazao i šta misli o lekarima, sudijama, profesorima, državnim službenicima, inženjerima… Dakle, o svima iz ovdašnje više-srednje klase, koji su za njega samo deo iste arogantne, parazitske i korumpirane društvene elite.

Zato je 16. mart datum još jedne naše „populističke revolucije“. Vučić je zbog „antibirokratske retorike“ već poređen sa ranim Miloševićem. I zaista, postoji mnoštvo sličnih elemenata. Tu je oštra kritika političke elite (kao da sâm kritičar nije već više decenija njen sastavni deo). Zatim, tu je eksplozija nerealnih obećanja – onomad „privredni preporod“ i „švedski standard“, a danas „dramatično smanjenje broja nezaposlenih“ i „Beograd na vodi“. Konačno, tu je i partijska svita bezobzirnih mediokriteta, kojima su puna usta „reforme sistema“, dok pod time, u praksi, zapravo podrazumevaju samo to da „kada mi preuzmemo vlast, sve će biti bolje“.

Ali, ako razmišljamo o paralelama današnjeg populizma i onog iz poznih osamdesetih, ne možemo a da ne zaključimo da ono što je došlo glave Miloševićevoj „antibirokratskoj revoluciji“ teško može da ne zadesi i ovu. Kao prvo, kad god imate voluntarizam harizmatskog vođe koji ne trpi samostalne institucije (jer ograničavaju njegovu volju) morate imati inflaciju i nekompetentnost odluka nosioca režima. I što više vođa odlučuje – pogotovo u stvarima u koje se ne razume, ili ih nedovoljno dobro poznaje – to će više morati da greši. Nagomilavanje pogrešnih odluka kruni vođinu harizmu. Ubrzano nestaje „začaranost“ njegovih pristaša i njegove glasačke baze. Manjak popularnosti se zatim mora nadoknađivati jačanjem autoritarnosti i represije. A to na kraju vodi u poznati model smanjenja demokratije, odnosno do njenog svođenja na „fasadnu“.

I drugo, harizmatski vođa gornjeg tipa može pored sebe da trpi samo ljude koji svojim kvalitetima ne ugrožavaju njegovu harizmu. Otuda je politički uspon populističkog lidera praćen i pretvaranjem njegove stranačke ili lične svite u „kontraelitu“. Ali nju po pravilu čine nekompetentni kadrovi, koji su u svojim strukama nepoznati, ili su svoje akademske kvalifikacije stekli na sumnjivim univerzitetima. Pošto je njihova socijalna ambicija obrnuto srazmerna kvalitetima kojima raspolažu, tokom „populističke revolucije“ oni će zauzeti sistemske položaje koji ih nadmašuju. Tako nastaje poplava pogrešnih odluka, a onda i nefunkcionalnost sistema.

Sve u svemu, kombinacija voluntarizma i nekompetentnosti uvek je pogubna za politiku. Izvesno će biti pogubna i za ovu. No zbog pomenutog mehanizma popularnog autokrate – „manje popularnosti, više represije“ – takva kombinacija ugrožava i ono malo demokratije za koju smo nekako uspeli da se izborimo. Jer, kada obećani rezultati izostanu, moraju se potražiti krivci. I eto nam eksplozije paranoje, lažnih optužbi i otkrića neprijatelja.

Mi smo već u ovoj kampanji, na osnovu jednog rišeljeovskog učitavanja nepostojećeg značenja („ukrajinski scenario“) dobili ekstremiste. A za njih su proglašeni niko drugi do ljudi iz Demokratske stranke. To je urađeno samo sa ciljem da se na izborima dobaci do 50 odsto. Možemo se zapitati – šta li će tek biti kada vlastima počne ozbiljnije da opada rejting? I šta će biti kada nezadovoljni građani izađu na ulice? Ako su juče za ekstremiste proglašeni ljudi iz DS-a, sutra se to može desiti bukvalno svakome. A sa već razrađenim sistemom medija–hijena, takva etiketa može biti ulaznica za svaku vrstu diskriminacije i progona.

Na kraju, ne mogu a da se ne zapitam da li se izborno ponašanje 1.700.000 ljudi koji su glasali za Vučića može objasniti samo očajem i ljutnjom „gubitnika tranzicije“? Očajem tih običnih, malih ljudi, unesrećenih pljačkaškom privatizacijom, koji su, onda, lako pali na medijsku manipulaciju i marketing o „čoveku koji rešava probleme“?

Nema li tu ipak – posle svi naših kolektivnih iskustava iz proteklih decenija – još nečeg, dubinskog i iracionalnog? Nije li tu, možda, prisutna i jedna infantilna želja da se još jednom poveruje i da se još jednom bude deo velikog poduhvata Velikog čoveka?

Nedavno nas je Vladimir Dimitrijević podsetio na slučaj Šćepana Malog (vladao 1767–1773). Šćepan se pojavio u Crnoj Gori kao ruski car Petar III, da bi na svenarodnom zboru na Cetinju, 17. oktobra 1767, bio izabran za Gospodara. Njegoš opisuje kako su starešine i narod krenuli za Šćepanom („sva je zemlja njemu povrvjela / sa poklonom i sa kolačima / dohode mu dari nebrojeni“), iako je vladika Sava upozoravao na opreznost. No, Šćepanove pristalice „uzmu vladici Savi sedamdeset volovah, podijeli ih narod“. Šćepan je takođe pridobijao ljude govorima protiv tada vladajuće crkvene hijerarhije („jerbo sreće nije u narodu / kojim kapa rukovodi crna“). Otuda je Šćepanova vlast delom bila i vrsta populističke revolucije.

Sam Šćepan je, barem kako ga Njegoš prikazuje, bio raspolućen. Na jednoj strani stojala je vera u sopstvenu spasilačku misiju („Može biti da sam ja mesija / dovedeni rukom nevidimom / da zla ova listom utamanim / da nepravde razrušim oltare / da podignem i okrunim pravdu“). Na drugoj strani, bio je svestan da se u temelju njegove vlasti krije neistina („Sad ako se narod osvijesti / i pogleda bistrijem očima / kakve laži iz prsta isposah / kakve b’jede navukoh na njega / ne mari me vrći pod gomilom“). Ipak, vera u sopstvenu misiju nadvladala je rad savesti („Drž’ se laže, stare uzdanice / drž’ ovako kako si počeo / neka bude svašto na svijetu / biće žnjetva bolja od posjeva“).

Naravno, Šćepanove mane izlaze na videlo – pre svega njegov kukavičluk (ovako se izgovarao da ne ide u rat s Turcima: „Upravla bih vojskom uređenom / ali gorskom upravljat ne znadem / koja nema topa ni konjikah / ni poznaje urednu komandu“). No kad god pogreši, Šćepan „plače kako mlado dijete, pada na koljena i moli narod da ga ubiju“, pa mu razneženi narod oprašta. Ali, kada iz Rusije dođe knez Dolgorukov i raskrinka samozvanca, Šćepan javno sve prizna („Ja sam uprav rodom Dalmatinac / plemenom se zovem Raičević“), te knez dade da se zatvori. Ipak, Šćepanova svita podbuni narod koji navali na tamnicu i Šćepana oslobodi. Na kraju, jedan simpatizer Turaka, kako bi obezglavio Crnogorce, ubija Gospodara. I tako se okonča ova neobična priča.

Tako vidimo narod koji ide za vođom i pored svih vođinih mana – pa čak i onda kada je jasno da nije taj za kog se izdaje – samo ako vođa pred narodom prizna svoje greške i padne na kolena. To je zapravo slika jednog kolektivnog „epskog mentaliteta“ (Dimitrijević) koji pokušava da se snađe u zadesima modernog sveta. Gurnut u velike događaje, u brze struje svetske istorije, narod koji je bez šireg istorijskog iskustava nastavlja da se drži poznatih, ali sve manje primenjivih obrazaca. On ne izgrađuje moderne institucije, već ima potrebu za autoritetom i vođom, a onda tu potrebu zadovoljava na prilično naivan i infantilan način.

Čini se da je nužno doživeti još jedno rđavo istorijsko iskustvo kako bi se izvršilo „raščaravanje sveta“ i kako bi na stvarnost konačno moglo „pogledali bistrijem očima“. Tako je bilo u vreme Šćepana Malog. Izgleda da je isto na delu i danas. ¶