Pitanja o odgovornosti države i pojedinaca u njoj za činjenje i nečinjenje u nedavnoj prirodnoj katastrofi – neminovna su, posebno u zemlji u kojoj nam se, ovoga puta, direktno sa otvorenih sednica Republičkog štaba za vanredne situacije demonstrira da o svemu odlučuje i za sve se pita samo jedan čovek
Miroslav Čučković, predsednik Opštine Obrenovac, dobio je medijsko pomilovanje. Izgledalo je da su dovoljna dva njegova gostovanja na režimu bliskoj TV Pink u roku od dva dana, pa da se na pitanja o krivici za razmere obrenovačke tragedije stavi tačka. Zaključak: Niko živ nije kriv. Sve što se dogodilo, moglo je samo tako i nikako drugačije; brža reakcija, pravovremeno uzbunjivanje i efikasnija evakuacija naroda nisu bili mogući. Činilo se da će i krivičnu prijavu Obrenovčana protiv njihovog predsednika opštine odneti mutne vode.
Ukratko – zaokret, posle vrlo brižljivog pripremanja medijske egzekucije ovog diplomiranog inženjera elektrotehnike, inače URS-ovog kadra, u drugom jednom, štampanom tabloidu, za koji se, slično kao i za onaj elektronski, osnovano sumnja da je blizak srpskom premijeru. Nevolja je što je inženjer Čučković pokazao iznenađujuću sposobnost u odbrani i zaštiti samoga sebe („ja ništa ne radim bez sistema“, „o svim koracima postoje dokazi, listinzi poziva, bili smo na vezi svi – i gradonačelnik Beograda i Sektor za vanredne situacije i kompletan vrh države“). Spreman da ne ćuti, ako treba. I da bi mogao da, u slučaju da bude gurnut, povuče još nekog sa sobom.
Preslobodno bi bilo tvrditi da proglašenje Čučkovića za glavnog krivca obrenovačke tragedije može ugroziti nasip kod Nemanjine 11 i, daleko bilo, nauditi samom premijeru Aleksandru Vučiću. Naprotiv, proglasiti krivim lokalne samouprave, za javašluk, nemar, neznanje, neorganizovanost i nespremnost, najaviti reforme, novi zakon o lokalnim samoupravama, ponovo pokrenuti raspravu o centralizaciji i decentralizaciji, pitati zašto imamo i Srbijavode i Vojvodinavode i Beogradvode, kratkoročno bi moglo poplavni talas pitanja odvući od bedema Vlade Srbije. Stručna javnost, međutim, veruje da je upravo Nemanjina 11 adresa za preispitivanje odgovornosti. Prvo bi, kažu, valjalo da Vlada, odnosno Republički štab za vanredne situacije položi račun zašto su i kad donete određene odluke, pa tek onda lokalna rukovodstva.
Kako bilo, činjenica jeste da su pitanja o odgovornosti države i pojedinaca u njoj za činjenje i nečinjenje u potopu koji nas je zadesio – neminovna. Posebno u zemlji u kojoj nam se po zna koji put i to direktno sa otvorenih sednica Republičkog štaba za vanredne situacije servira da o svemu odlučuje i za sve se pita samo jedan čovek. Može li i u vanrednoj situaciji baš tako?
IZVEŠTAJI: Kako će Vlada Srbije oceniti svoj rad u vanrednoj situaciji, hoće li odgovoriti zašto nije bila u mogućnosti da ako ne predupredi, a ono ublaži katastrofalne posledice poplava, hoće li pozvati na odgovornost zbog nečinjenja pojedince u svojim redovima, trebalo bi da saznamo kada ovaj broj „Vremena“ već bude bio na kioscima. Prema pisanju „Novosti“, u četvrtak, 29. maja, članovi Vučićevog kabineta, pretpostavlja se i premijer sa njima, trebalo bi da u Skupštini Srbije odgovore na pitanja poslanika o radu Vlade za vreme poplava. Kada god da bude, dobro je da premijer, držeći se zakona, zajedno sa ministrima položi račun u Skupštini Srbije o radu i propustima Vlade za vreme vanredne situacije u Srbiji. Ali to je političko pitanje. Od neobične je važnosti i to što je premijer u poseti Krupnju najavio da i „Tužilaštvo prikuplja obaveštenja o eventualnoj odgovornosti za poplave u Srbiji“ i da će „sve biti ispitano“. Na pitanje novinara da li misli na odgovornost funkcionera na lokalnom nivou, rekao je da „uglavnom na njih“ misli i da oni imaju najveću odgovornost. Odgovornost Vlade nije spominjao.
Dakle, apstrahujemo li činjenicu da u ovoj zemlji Ustav i zakoni služe da se „stave pod mišku“, kako je to bivši premijer, danas PPV Ivica Dačić svojevremeno govorio, šta je to na šta lokalne samouprave obavezuje Zakon o vanrednim situacijama i kako na terenu funkcionišu lokalne samouprave i republička samovolja? Zašto je smenjen i to u roku od odmah, recimo, predsednik opštine Šabac, a predsednik opštine Obrenovac – nije? Šta je posao predsednika opština u vanrednim situacijama, a šta premijera i ministara? Da li bi obrenovački šerif Čučković bio optužen da „širi paniku“ među građanima da je uključio sirene dva dana ranije? I da li je zato odlučio da „sluša“, oglušujući se o Zakon o vanrednim situacijama? Koliko je za lokalnu samoupravu važno da li je komandant kriznog štaba iz vladajuće stranke ili iz opozicije? Šta je, na kraju, stogodišnja kiša pokazala, koliko je štetno da se u Srbiji za sve pita samo jedan čovek?
JEDINA ISPRAVNA SIRENA: U Zakonu o vanrednim situacijama („Sl. glasnik RS“ 111/2009, 92/2011, 93/2012), član 30, stoji da se vanredna situacija proglašava „odmah po saznanju za neposrednu opasnost od njenog nastupanja“. U drugom stavu istog člana stoji i da vanredna situacija može biti proglašena nakon što se prirodna katastrofa već dogodila, „ako se neposredna opasnost nije mogla predvideti“. U slučaju „stogodišnjih kiša“ Hidrometeorološki zavod je predvideo i najavio olujni oblak i velike padavine tri dana pre tragedije, NASA je objavila snimak ciklona, u Trećem dnevniku RTS-a (utorak, 13. maj) područja u opasnosti na mapi Srbije bila su obeležena crvenom bojom. U članu 32 ovog zakona stoji, dalje, da odluku o proglašenju vanredne situacije na predlog nadležnog štaba za vanredne situacije, donosi za teritoriju opštine – predsednik opštine, za teritoriju grada Beograda – gradonačelnik Beograda. Za teritoriju Pokrajine Vojvodine, odluku o proglašenju vanredne situacije donosi izvršni organ Pokrajine na predlog pokrajinskog štaba. „Odluku o proglašenju vanredne situacije za teritoriju Republike Srbije ili za njen deo donosi Vlada na predlog Republičkog štaba za vanredne situacije“, treći je stav ovog člana Zakona.
Premijer Aleksandar Vučić je proglasio vanrednu situaciju za teritoriju cele Srbije 15. maja, u četvrtak, najmanje dva dana od saznanja o neposrednoj opasnosti. U Obrenovcu se ona jedina ispravna sirena iz Vatrogasnog doma, koju najveći deo grada nije ni čuo, oglasila u petak, 16. maja, ujutro, oko 5.20, kada je nasip na Kolubari probijen, a glavna ulica već potopljena. Obrenovčani su dočekali potapanje grada bez vreća sa peskom, sa samo dva spasilačka čamca, bez baterijskih lampi. Zašto premijer, gradonačelnik Beograda, predsednik Opštine Obrenovac itd., nisu proglasili vanrednu situaciju istog momenta pošto su dobili informacije od Hidrometeorološkog zavoda Republike Srbije ili Srbijavoda ili Beogradvoda?
Samo mesec dana pre majskog „potopa“, republička je vlast (još uvek Dačićeva, tehnička) optužila lokalne samouprave za katastrofalne posledice „Uskršnjih poplava“ (20. april). Lokalna rukovodstva su prozvana za neorganizovanost stanovništva za odbranu, zapuštenost kanala, nemar, javašluk, improvizaciju. To, očigledno, nije bio dovoljan podsetnik republičkoj vlasti da lokalna rukovodstva ugroženih područja, posle detaljne prognoze Republičkog hidrometeorološkog zavoda, postroji na vreme?
S druge strane, izgleda da je država, kad je vrag odneo šalu u Obrenovcu, rešila da se „organizuje“ bar tad i spreči obrenovački scenario u Šapcu. Gradonačelnik Šapca Miloš Milošević (Zajedno za Srbiju) za samo nekoliko sati smenjen je sa mesta komandanta Štaba za vanredne situacije, a na to mesto postavljen je Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Razlog: nepripremljenost za odbranu grada, nije bilo peska, džakova, lopata, baš kao ni u Obrenovcu, rukovodstvo nije bilo sposobno da organizuje dobrovoljce, ni one iz Šapca, ni one koji su na poziv premijera Vučića došli iz Beograda. Činjenica da je Milošević smenjen, a Čučković nije, raspiruje i onu drugu, nezvaničnu verziju po kojoj je Šabac bio „pokazna vežba“, a Miloš Milošević „žrtveni jarac“, ne bi li se zataškalo ono što je država propustila da uradi u Obrenovcu.
JEDANAESTA OBAVEZA: Odbrana Sremske Mitrovice, recimo, počela je u utorak, 13. maja, čim je Sava prešla kotu redovne odbrane od poplava. Goran Ješić, komandant Pokrajinskog štaba za vanredne situacije, kaže za „Vreme“ da on donosi odluke koje se tiču nadležnosti lokalnih samouprava. „Na terenu to izgleda tako što lokalna samouprava treba da obezbedi samo osnovne resurse. To je pesak. I ljudi koji su punili džakove su iz lokalne samouprave, iz Mitrovice, recimo. Ne može štab iz Novog Sada da dovodi 1000 ljudi iz Novog Sada u Mitrovicu da pune džakove. Sve ostalo, džakovi, oprema, pumpe, menadžment, sistem upravljanja obezbeđuje štab iz Novog Sada. Sve vreme smo, dalje u kontaktu sa Republičkim štabom, i sve je prošlo kako treba, bez mnogo improvizacija.“
Na dan zaključenja ovog broja „Vremena“, utorak, 27. maj, ministri podnose izveštaje o poplavama premijeru Vučiću. Ministarku Kori Udovički, čiji je resor državna uprava i lokalna samouprava pozvali smo da nam odgovori kakve je nelogičnosti u odnosu Vlade i lokalne samouprave pokazala ova nepogoda, i još ponešto o Zakonu o lokalnoj samoupravi i (de)centralizaciji. Nažalost, razbolela se još za vikend, imala visoku temperaturu i nije mogla i-mejlom da odgovori na pitanja „Vremena“. Nismo uspeli da razgovaramo ni sa ministrom za vanredne situacije Velimirom Ilićem.
Treba imati čvrstu nadu da ćemo odgovore na pitanja pronaći u izveštajima resornih ministarstava. Na kraju krajeva, ovu vladu na to obavezuje i poslednjih dana mnogo citirani Zakon o vanrednim situacijama. U članu 10, koji govori o obavezama Vlade Republike Srbije, stoji da Vlada, između ostalog, „izveštava Narodnu skupštinu o vrsti, uzroku i razmerama vanrednih događaja i vanrednih situacija, o preduzetim merama i aktivnostima sistema zaštite i spasavanja i o procenama daljeg razvoja situacije.“ To je, recimo, jedanaesta obaveza. (Ne)ispunjenjem prethodnih deset, trebalo bi da se bave nadležne institucije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
