Šta je bolno u srpskim ekonomskim reformama

Na tribini „Šta je bolno u srpskim ekonomskim reformama“ razgovaralo se o ekonomskim efektima novih zakona koje je Vlada nedavno donela, kao i onih koje bi trebalo uskoro da donese, o Zakonu o radu, privatizaciji, PIO, stečaju, poreskom postupku i o najavljenim zakonima o javnim preduzećima, planiranju i izgradnji i platnim razredima. Takođe, o fiskalnoj konsolidaciji, koju su predložili prvo bivši ministar finansija Lazar Krstić, potom i novi ministar Vujović, a u četvrtak je to isto uradio i Fiskalni savet. Gotovo svi učesnici tribine su se osvrnuli i na najavljeno smanjenje penzija i plata: koliko je pravedno uzimati pare nekome ko je radio 35-40 godina i zaradio ih, bilo je pitanje moderatora tribine, novinara „Vremena“ Radmila Markovića.

Nažalost, nije bilo predstavnika Vlade, odnosno predstavnika ministarstava privrede i finansija. Kada je ministar Krstić otišao, on je sa sobom povukao ceo svoj tim, zajedno sa svim državnim sekretarima, tako da nije bilo državnog sekretara koga bi novi minstar Vujović, inače lično sprečen, mogao da pošalje. Slična situacija je i u Ministarstvu privrede, gde još nema državnog sekretara koji bi mogao da razgovara o ovim temama, a ministarka Kori Udovički je ujutro, na dan tribine, otkazala učešće.

Ali, bez obzira na to što je reč o gluvom dobu godine kada mogu da budu na godišnjim odmorima, Vlada i Skupština ipak usvajaju zakone. Takođe, pre nekoliko dana je obeleženo sto dana rada nove Vlade, pa je i to idealno vreme da se napravi presek i da se analiziraju dosadašnji rad i pravac u kome se kreće Vlada.

Tribinu je organizovao nedeljnik „Vreme“, uz podršku Britanske ambasade u Beogradu.

Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta:
Zatvaranje budžetske rupe

Fiskalni savet od 2011. godine priča da javne finansije Srbije još od 2006. godine prete da postanu neodržive. Tome su doprinela vanredna povećanja plata, penzija, velika neracionalna zapošljavanja, neodgovorna fiskalna konsolidacija itd. Od 2006. godine situacija postaje sve ozbiljnija, tako da smo 2014. godine došli do situacije da će deficit budžeta Srbije u ovoj godini biti preko osam odsto bruto domaćeg proizvoda, i praktično je najviši u Evropi, da smo imali najveći rast i najbrži rast javnog duga od 2008. godine od 30 odsto, a biće preko 70 odsto na kraju ove godine, sa apsolutno izglednim i izvesnim povećanjem u 2015. i 2016. godini. Rekao bih da je to vrh ledenog brega ili ogledalo neodržive situacije u privredi, koja je takođe tokom prethodnih godina postajala nekonkurentna, gubila je, što se ogledalo u gubljenju velikog broja radnih mesta.

Fiskalna konsolidacija je potreban, ali nedovoljan element ukupnog ekonomskog oporavka, ali činjenica je da ako nemamo fiskalnu konsolidaciju, ako ovaj ovako prevelik i neodrživ javni sektor – koji privatni deo privrede više ne može da finansira – ne dovedemo u red, jasno je da se ni privredni oporavak ne može očekivati.

Penzijska reforma, odnosno smanjenje penzija, jeste jedna od mera. Ja bih tu naglasio „jedna od mera“. Stilizovano rečeno, tri stuba su neophodna da bi se javne finansije dovele u red. Jedan stub su reformski zakoni koji imaju šire dejstvo da dovedu čitavo privredno okruženje u red i tu su i zakon i o radu i o privatizaciji, o stečaju i o PIO.

Drugi problem, verovatno najteži i najizazovniji, jeste reforma javnih preduzeća, čiji su se gubici tokom godina samo povećavali i oni su „pojeli“ najveći deo efekata fiskalne dosadašnje konsolidacije i povećanja poreza. Ako se s tim ne prestane, ni fiskalna konsolidacija pa onda uopšte ni ekonomske reforme nemaju apsolutno nikakvog izgleda za uspeh.

Tu možemo pričati i o fiskalnoj konsolidaciji u užem smislu, odnosno zatvaranju „budžetske rupe“, kolokvijalno rečeno.

U nekim delovima javnosti se može čuti: ne treba da smanjimo plate i penzije, treba da dovedemo u red javna preduzeća. Ili, druga varijanta je: ne treba da smanjimo plate i penzije, treba da otpustimo partijske viškove. Zapravo, sve ove tri stvari treba da uradimo. Nijedna od tih stvari sama nije dovoljna.

Za penzije izdvajamo između 13,5 i 14 odsto bruto domaćeg proizvoda. Zemlje u regionu, u Istočnoj Evropi pa čak i u Zapadnoj Evropi izdvajaju oko 10 odsto, i ta razlika od četiri odsto – preko milijarde evra – jeste nešto što je neodrživo. Svake godine 800 do 900 miliona evra pozajmljujemo da bismo isplatili penzije koje realno srpska privreda ne može da izdrži.

Zapravo, kada kažemo „smanjenje penzija“, ne pričamo o smanjenju ili narušavanju stečenih prava penzionera. Mi pričamo o neutralizaciji ili eliminaciji politički motivisanih, ekonomski apsolutno neodrživih vanrednih povećanja penzija iz 2008. godine. Kada imate situaciju da su prosečne penzije u Rumuniji 170 evra, u Makedoniji 160, u Bugarskoj 150, nemoguće je da srpska privreda, ovakva kakva je, trenutno održava penzije od 220 evra, tako da to moramo da dovedemo na neku meru koju privreda može da održava, ili da jednostavno pustimo da se to stihijski sredi, da nominalne penzije ostanu tolike kolike jesu, ali kada bude kulminirala kriza javnog duga i ekonomska kriza u Srbiji, da dođe do oštrije depresijacije dinara i da se onda to svede na neku meru koja je održiva.

Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta:
Konsolidacija ili propast

Fiskalna konsolidacija, da bi bila uspešna, treba da bude samo deo šireg paketa mera. Osim fiskalne konsolidacije, važno je da se stvori dobar privredni ambijent za investiranje i zapošljavanje, važno je da se izvrši reforma javnog sektora, svih delatnosti koje postoje u njemu, počev od pravosuđa do Poreske uprave, obrazovanja, zdravstva, lokalnih samouprava i drugih. Znači, ne samo da se smanje njihovi troškovi, nego i da dođe do poboljšanja kvaliteta njihovih usluga.

U ovim okolnostima Srbija, njena dugoročna sudbina, zavisi pre svega od toga kakav privredni sistem ćemo uspostaviti, a ako ništa ne preduzmemo na planu fiskalne konsolidacije, imaćemo krizu javnog duga i to će dovesti do kraha privrede.

Na drugoj strani, nije dovoljna ni sama fiskalna konsolidacija jer ona zaista dovodi do pada domaće tražnje. Taj pad domaće tražnje bar u periodu od godinu do dve dovodi do pada privredne aktivnosti, pa su potrebne i neke druge mere da se to ublaži. Znači da taj pad bude što manji kako bi ukupni efekti za privredu i u nekom kratkom i srednjem roku bili što povoljniji.

O smanjenju broja zaposlenih u javnom sektoru: čisto tehnički posmatrano, to bi dovelo do većeg pada tražnje. A ako se detaljno pogleda, u stvari, broj viška zaposlenih, neproduktivno zaposlenih u državnoj upravi, u zdravstvu, u obrazovanju, u bezbednosnim službama, Poreskoj upravi, nije veći od 40-50 hiljada, ako želimo da obrazovanje i zdravstvene usluge budu dostupne svima, ili, ako želimo da imamo standardni broj policajaca koje imaju druge zemlje.

Znači, od onih ljudi koji se izdržavaju iz budžeta, možda ima 40 do 50 hiljada više nego u drugim zemljama. Mi smo radili veliki broj analiza i to je gotovo tehnički određeno. Broj učitelja zavisi od broja dece. Broj lekara zavisi od broja građana. Broj poreznika zavisi od broja građana i od broja preduzeća. Recimo, veliki problem koji se stavlja u drugi plan u vezi s tim jeste to što se radi o vrlo često nekompetentnim ljudima. U svim segmentima, računajući i nas, profesore. Recimo, kad bi sada neko napravio analizu, verovatno više od 30-40 odsto profesora na Beogradskom univerzitetu, na drugim još manje, na društvenim naukama još manje, zadovoljili bi standardne svetske kriterijume da predaju. I šta bi se dogodilo? Pa svi će biti protiv takve reforme. Oni bi morali da otpuste najveći broj profesora. Ko nije objavljivao na SCI listi, to se traži, a većina nije, ne bi mogla da nastavi s tim poslom.

Slično je stanje i u državnoj upravi, u Poreskoj upravi, i ono što recimo problem čini težim nisu samo partijski kanali po osnovu kojih ljudi dolaze na neproduktivna radna mesta. Struktura našeg društva je takva da ljudi dolaze po raznim vezama, komšijskim, zavičajnim, prijateljskim, koje će opstati čak i kad nema partijskih. I to otežava funkcionisanje ovog društva i neki mehanizmi ne mogu da se primene ovde koji mogu u Švajcarskoj.

I samo još jedna opšta ocena, zašto reforme u Srbiji toliko traju. Pa, u velikom delu perioda kod nas i nije bilo pravih reformi. Ako se osvrnemo na poslednji period od 2001. do sada, možda su u četiri-pet godina sprovođene intenzivnije reforme, a bilo je i antireformskih poteza.

Kad su radnici u FAP-u izgubili posao? Da li sada ili kada je proizvodnja pala sa sedam hiljada kamiona na 300, a to se dogodilo već 1992. godine.

Kad su radnici izgubili posao u „21. maju“? Takođe tada. Znači, kapital srpske privrede je defakto propao 90-ih godina, i da bi privreda napredovala trebalo je uložiti stotine milijardi evra. Ne desetine. Ne samo da se zaposle novi, nego da se postojeća radna mesta učine produktivnijim.

Dejan Jeremić, izvršni potpredsednik za operativne poslove Delta holdinga:
Zašto nismo Holandija

Mislim da reforme treba da budu fokusirane, iako su u sadašnjem vremenu, pre svega na budućnost i da pruže mogućnost da u narednom periodu stvorimo takve ekonomske predispozicije da operativni biznis može realno da se razvija na pragmatičan način.

Šta budućnost treba da nam donese? Mi iz Delte pre svega smatramo da je poljoprivreda jedna od naših najvećih šansi, mada nema vlade u prethodnih 20 godina koja to nije potencirala, iako poljoprivreda zaista može da bude naša šansa.

Ovakva poljoprivreda kakva je trenutno u Srbiji definitivno je samo još jedna propuštena prilika, iako imamo izvanredan potencijal. Navešću primer. Srbija sa nekih 4,8 miliona hektara, prema podacima Privredne komore Beograda, imala je prošle godine novostvorenu vrednost na nivou 5,2 milijarde dolara, dok imamo primer da Holandija sa 1,8 miliona hektara ima prihod koji je negde na nivou od 52 milijarde dolara i da im je samo ta, takozvana novostvorena vrednost veća od ukupnog BDP-a Srbije. Da bi uopšte došlo do nekog značajnog zamaha u poljoprivredi, poljoprivreda mora da ostvari dva veoma važna preduslova. Jedan od njih je sistemski pristup navodnjavanju u Srbiji. Trenutno je Srbija, nažalost, na poslednjem mestu u Evropi, aktivno se navodnjava samo četiri odsto ukupnih površina.

Drugi sistem je sistem subvencija. To što smo trenutno povećali izvoz, pre svega u poslednjem periodu prema Rusiji, izvoz svežeg mesa, to je više sticaj okolnosti nego posledica toga što smo sistemskim propisima, zakonima i subvencijama unapredili našu poljoprivrednu proizvodnju.

Veoma je bitno da su srpski proizvođači, bez obzira da li veliki ili mali, u ovom trenutku u odnosu na konkurenciju iz okruženja apsolutno nekonkurentni i bilo bi veoma važno u narednom periodu da nam reforme omoguće da se u narednih tri do pet godina sa subvencijama izjednačimo sa našom konkurencijom iz okruženja. Tako bismo, recimo, za pet godina mogli da sa iste polazne osnove konkurišemo radi izvoza pre svega u Rusiju ali i druge zemlje.

Trebalo bi da se fokusiramo na tri vrste proizvodnje. Jedna je proizvodnja voćarska, druga je povrtarska i treća je stočarstvo, pre svega proizvodnja svinja, jer vidimo da je u ovom trenutku to na neki način i najaktuelnije i najprinosnije.

Navešću samo jedan primer zašto voćarstvo. Često se priča: Rusija je naša šansa. Treba imati u vidu da je Rusija prošle godine uvezla negde preko 1.350.000 tona jabuka. Ukupan potencijal srpske proizvodnje trenutno je na 20.000 hektara negde oko 300.000 tona, ali sa žaljenjem možemo da konstatujemo da je manje od 50 odsto prve klase u proizvodnji, a znate da zahtevno rusko tržište, uostalom i tržište Evropske unije, pre svega traži visokokvalitetan proizvod.

Drugi segment, veoma bitno, jeste stočarstvo. Znate da se kvalitet poljoprivredne proizvodnje u jednoj zemlji meri odnosom proizvodnje koji je između stočarstva i ratarstva. Kod nas je, nažalost, ratarstvo i dalje dominantno i maltene 85 odsto poljoprivrednog izvoza iz Srbije odnosi se na primarne ratarske kulture. Taj iznos u ukupnom efektu na izvoz je, na neki način, veliki, ali može biti mnogo veći ako bismo otišli na više faze prerade.

Aleksandar Stevanović, predsednik Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća:
Mere na steroidima

Ako posmatrate naš budžet i zemlju koja očigledno srlja ka bankrotu, to vidite kao jedan od velikih problema. Međutim, ključni problem Srbije nije to što mi imamo deficit. On je samo odraz toga da imamo privredu gde su institucije razrušene. One se i dalje urušavaju, nažalost. Put u pakao je popločan najboljim namerama, ali definitivno umesto vlasti institucija idemo sve više ka vlasti ljudi, što nije dobro za jedno društvo, kako god posmatrate. U poslednje tri godine se bavimo problemom deficita koji konstantno postoji i uvek predlažemo iste stvari, a to je: seci po rashodima, probaj da namakneš neke prihode tako što ćeš povećati poreze. I tako iznova i iznova, a sa sečenjem rashoda sečete efektivnu tražnju i sečenjem efektivne tražnje nećete imati odakle da naplatite prihode.

Očekivati da će iste mere, kada ih uradite sada na steroidima, dati drugačije rezultate je potpuno nerealno. Dakle, ako smanjite penzije u ovom momentu za deset odsto i smanjite plate, smanjićete i efektivnu tražnju. Dakle, direktno dajete negativnu inerciju za pad BDP-a, očekujući da ćete rešiti deficit. Jednostavno, on se neće rešiti. Pašće nam ponovo prihodi.

S druge strane, postoje stavke u budžetu koje je produktivno saseći, i tu treba tražiti pravi odgovor. Imamo zaposlene u javnom sektoru, koji ama baš ničemu ne služe. Njih popularno zovemo sastavnim elementima parazitskog sistema, ali možemo ih nazvati i ljudima koji su zaposleni isključivo i samo isključivo zato što su bili članovi DSS-a, DS-a, G-17 i u novije vreme SNS-a i SPS-a, iako za njihovim uslugama nema ama baš nikakve potrebe. Njih treba skloniti iz sistema i samim time ćemo osloboditi gotovo jednu milijardu evra koju bi mogli upotrebiti da se svi ljudi koji ostanu bez posla u Srbiji ne plaše da će postati socijalni slučajevi.

Gde zaista treba seći sekirom i gde to neće imati efekte na agregatnu tražnju? Pa, postoje neke stvari. Imate fenomen javnih preduzeća koja su rupe bez dna u Srbiji, gde nemate menadžmenta u pravom smislu te reči. Tim preduzećima se nameću funkcije koje nisu ekonomske, nego socijalne, partijske, a čak u nekim segmentima imaju i obrise visoke spoljnoekonomske politike. Ona su okružena velikim sektorom burazerske ekonomije. To da isečete, ostvarujete uštede koje ne utiču negativno na efektivnu tražnju. Rešite problem firmi u restrukturiranju, što smo mi izabrali da odložimo na godinu i po dana bez ikakve potrebe, i evo vam dodatne uštede. Nemojte se svake godine igrati davanja kredita na burazerski način iz domaćih banaka, i eto vam fenomenalne uštede. Molim vas, nemojte osnovati još jednu razvojnu banku.

Manite se subvencionisanja svega i svačega i videćete. I manite se tajnih ugovora, jer da su dobri ne bi bili tajni, i videćete kako se državni deficit može jako brzo „ispeglati“ a da se dira agregatna tražnja.

Imamo jedan otužan osećaj da ljudi koji vredno rade u javnom sektoru, koji su tu došli zato što imaju kvalifikacije, i penzioneri koji su pošteno zaradili svoje penzije treba da plate nečije egzibicije političkog zapošljavanja.

To je za jedno društvo katastrofalno i ubija svaku koheziju. A društvo bez kohezije od tog nema ništa! To društvo nije spremno ni da prihvati reforme.

Ako bismo ocenjivali dosadašnje učinke, imamo mnogo obećanja, imamo mnogo salto mortalea, što govori da ima mnogo lutanja, što je malo čudno ako Vlada traje već dve godine. Trebalo bi već da zna kuda se uputila. Dakle, u ekonomskoj sferi, možemo reći da imamo, što bi rekli Amerikanci, more of the same, odnosno da se nova SNS-ova Vlada kreće na tragu Vlade DS-a 2008–2012. i da na ekonomskom polju nema nekih suštinskih reformi. Međutim, za razliku od Vlade koja je tada postojala, ova Vlada koja traje dve godine, ili traje, kako bismo rekli, već sto dana, u zavisnosti kako se posmatra, vodi mnogo razumniju i pametniju spoljnu politiku, pa kad se sve to sabere imamo blagi utisak da su nešto bolji od svojih prethodnika, ali daleko od toga da mogu izvući Srbiju iz situacije u kojoj jeste, jer su uslovi u kojima ona radi gori nego oni koji su bili tada.

Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu:
Kakvu državu hoćemo?

Mislim da je vreme da se postavi pitanje zašto ta biljka zvana reforma ne uspeva. Svaka vlada kaže: daj da ne idemo sada u prebiranje zašto temelji klize i zašto temelja uopšte nema, već daj da vidimo šta ćemo sutra i onda zavisi od određenog strategijskog odnosa u društvu, političkog, od interesnih grupa, onda mi modeliramo reforme. I to je ključni problem, jer ovde nema države u pravom smislu te reči, države kao kontinuuma, nema plana. Kao kad je onaj pravio Milansku katedralu u 12. veku, pa je napravio plan i završio u 18. veku. Ali nije on u 14. veku rekao: hajde da je sada pokrijemo papirom jer nemamo para. Kaže: gradim to 300-400 godina i na kraju sam napravio to što sam hteo.

Mi nemamo istorijskog, nemamo državnog kontinuiteta, nemamo države u pravom smislu reči i zato je kod nas percepcija da je država nasilje, da je država prevara, da je država trošak, da je država ovakva ili onakva. I zato 90 odsto građana ne veruje u državu kao takvu, a sve ovo što mi radimo treba da sprovede neka država. Država kod nas nije res publika, nije javna stvar, nego je res private.

Nama fali sintetičko poimanje stvari, i onaj ko vodi državu, on mora imati sintetičko mišljenje, a on je nažalost žrtva određenog analitičkog mišljenja i određene analitičke interesne argumentacije.

Primera radi, penzije. Tačno je da mi imamo veću prosečnu penziju, a ne postavljamo pitanje zašto mi u stvari ne razmišljamo fundamentalno o strukturnoj promeni penzionog sistema. Ne, mi idemo linearno, snižavamo penzije 15 odsto. Pa, kad ih snižavamo 15 odsto, oni koji su ispod crte, koji se dave, oni će reći: ne nama, a njih je najviše glasača, i onda će te penzije ostati iste, a ove penzije koje su veće po raznim osnovama, one će pasti i na kraju ćemo završiti sa Šešeljevom reformom, da svi imamo iste penzije. Tako ćemo završiti.

Mi možemo napraviti jedan sistem, ali mi nećemo da uđemo strukturalno ni u jedan sistem. Mi idemo sistemom olako obećane brzine i kažemo – to ćemo sada linearno smanjiti.

Samo želim da vam pokažem koliko mi plitko ulazimo u bilo šta što se zove društvo. Ovde se niko ne bavi metabolizmom društva. Ovde se sprovodi nadrilekarstvo, ovo je stručnjak za bubrege i kaže – vadi bubreg. Nema veze što, kad izvadi bubreg, ne možeš da živiš. Ovaj seče nogu, ovaj krpi…

Ovde se priča o reformi države, a ne zna se uopšte niti iko razmišlja kakvu hoće državu. Pa neki kažu – hoćemo liberalnu, kad plaćamo porez. Recimo, to je ova poslovna elita. Jer plaćate najmanji porez na dobit u Evropi, jer ne postoji porez na nasleđe. Jer ovde možete naslediti imperiju bez pare i dinara. Koliko sin jednog bogatoga Amerikanca treba da plati porez da nasledi njegovu imovinu, a koliko sin bogatog Srbina? Hoćemo liberalnu državu kad plaćamo porez, a socijalnu kad se lečimo, kad nam strina hoće da operiše kataraktu u 89. godini, da bi videla kuda idu reforme u Srbiji, to hoćemo. Hoćemo da damo subvencije i niko ne kaže koga mi to subvencionišemo, pa nećemo da pustimo kurs da klizi jer su dužnici u problemu. A ko je ovde dužnik? Ovde su dužnici najbogatiji ljudi.

Ovde fali filozofski koncept šta se u stvari hoće. Nismo odgovorili prvo kakvu mi to hoćemo državu. Da li liberalnu, sa svim njenim posledicama, da li socijalnu. Mi na rashodnu stranu hoćemo socijalnu državu, hoćemo državu subvencija, a nećemo da povećavamo porez, recimo na nasleđe, na poklone, na imovinu, na ekstra profite, na bankarske transakcije, na ovo, na ono itd. što sve ima negde, što sve ima u socijalnim državama. Sve to ima.

Pa onda mi kažemo – hoćemo pravnu državu, a u stvari svi priželjkujemo revolucionarnu. Narod to voli. I svaka reforma se tako završi, kad naiđeš na zid, ti u stvari ispadaš budala ako si nešto platio.

Kakva je to fiskalna reforma u kojoj država ne može da naplati porez? Kakva je to država koja onome ko je napravio kuću na zaštićenom području kraj reke, gde je inače zabranjeno praviti, obećava da će mu ponovo napraviti istu kuću za džabe? Bez da je osigurana, bez da je išta. A to se obećava.

I na kraju sve će se završiti praktičnom preraspodelom, redistributivom. Da li se ovde država podrazumeva kao nešto što garantuje stabilnost svojine u ugovoru? Ne. Ovde se država podrazumeva kao moćan instrument preraspodele. I penziona reforma će se završiti tako da će svi imati penziju od 20.000. Ali neće se završiti fiskalna reforma tako što se poveća porez na ekstra dobit. Neće oporezivanjem enormnog luksuza, neće oporezivanjem kapitalnih dobitaka koji su enormni, oporezivanjem svih oblika imovine…

Dragan Milovanović, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata:
O reformama odlučuju činovnici

Moj sindikat nije bio protiv ovog Zakona o radu. Suština Zakona iz 2001. godine je bila da odredi u kom će državnom uređenju Srbija živeti, tada smo raskrstili sa samoupravljanjem, sa socijalizmom i krenuli u kapitalizam. Da li je bio liberalni ili neoliberalni, ne znam, ali on je doneo poboljšanje i to su po meni bile jedine reforme koje su, čini mi se, bile donekle uspešne, jer smo imali rast i zapošljavanja, i standarda, i plata i penzija. Imali smo perspektive.

Unazad smo se vratili 2005, u potpuno samoupravljanje. Evo ja sam sad sindikalac pod pritiskom nekoga ko je u to vreme bio veoma moćan, a to su dva sindikata koja su se borila za to, Savez samostalnih sindikata i Nezavisnost, i uspeli su da vrate sve unazad, Zakon postave tako da u stvari najviše štete nanosi radnicima.

Jeste da to izgleda kao da se štite radnička prava, ali na kraju se završilo tako da je 500.000 ljudi ostalo bez posla i bez perspektive.

Novi zakon je, po meni, malo bolji i malo je popravljen, ali još uvek ne vidim da će nešto značajno doprineti zapošljavanju, niti da će nešto posebno ugroziti neka radnička prava, niti će poslodavcima nešto mnogo više omogućiti.

Novine su minuli rad koji je smanjen, otpremnine koje su smanjene, i imate platni listić koji će, kao, da garantuje isplatu plata, što je potpuno irelevantno, jer ukoliko vi sa tim listićem pokušate da naplatite svoju platu, morate na sudu da dokažete da, prvo, taj poslodavac ima pare, drugo, na kom računu ima novac, pa morate sami da tražite koji su računi, pa onda imate problem jer on može da kaže – slušajte, pogrešio je obračunski radnik, i tog trenutka taj sudski izvršitelj više nema šta da traži jer to se vraća na sud i onda se ulazi u postupak i to traje dve-tri godine.

Suština je ovde, po meni, ovaj Zakon o PIO, koji je donet, čini mi se, onako, iznenada, tresnuto, i da to niko nije primetio, jer je cela pažnja bila usmerena upravo ka Zakonu o radu. Svi ovde zaboravljaju da penziono osiguranje nije socijalna kategorija. Mi uplaćujemo u penzioni fond pare da bismo bili osigurani u starosti. I onda vi sada dolazite u situaciju da to neko potpuno dezavuiše i da kaže – slušaj, to više nije tako, mi ćemo da odredimo, pošto mi kao dajemo najviše u taj Fond, 40 odsto mi uplaćujemo, a vi 60. I onda promene i članove upravnih odbora i odrede sve to, i mislim da je tu problem.

Ove reforme koje treba da se dese, po meni, neće se desiti ukoliko se ne učini ključna stvar: da se najzad donese zakon o platama zaposlenih u državnoj upravi ili zakon o državnim činovnicima. Bez toga nema ničega. Znači, moraju državni činovnici u ovoj zemlji da odluče da li će biti reforme. Svaka čast Vladi i ministrima, i ja sam bio ministar, ali vlast su činovnici. Bez njih teško da nešto može da se odradi. A po ovom sadašnjem Zakonu, oni su nedodirljivi. Oni nemaju taj strah od otpuštanja koji imaju radnici zaposleni kod privatnika. Bože sačuvaj!

Drugi problem je kod reformi kontrola. U ovoj zemlji niko ništa ne kontroliše. Ne mislim tu na inspekcije. Mislim na sve poslove koji se rade u ovoj zemlji.

Ako hoćemo da idemo napred, moramo da idemo u pravcu industrijalizacije, moramo da pokrenemo industriju. Znate, uvek se kaže – sindikati su protiv toga da se zatvore fabrike, ili – sindikati traže da se daju subvencije, ili – sindikati vrše pritisak da država doda za plate. Ne, mi tražimo da se uradi konkretno rešenje. Da jednom neko izađe i da konkretno kaže: imamo toliko preduzeća u restrukturiranju, hajde da vidimo šta je sa tim preduzećima, koja mogu da se restrukturiraju tako da počnu da proizvode.

Milan Petrović, predsednik Srpske asocijacije menadžera:
Šta ne shvataju javne sluge

Uvek mi je zanimljivo kada ljudi iz javnog sektora napadaju privatni sektor i stičem utisak da je to slika zrelosti i nivoa našeg društva. Imam utisak da javni sektor ne razume odakle dobija platu, i opšti ambijent, kada pričamo o privatnim kompanijama koje stvaraju dodatnu vrednost, jeste takav da ovde ako radiš uspešno, onda si neregularan, znači radiš na neki nelegalan način, a ako loše posluješ, onda je to u redu, to se prihvata, to je sasvim normalno. To govori o zrelosti našeg društva, odnosno o društvu koje ne prihvata razvoj, ne podržava rast i ne slavi uspeh, nego upravo suprotno. Stalno se negde naslađuje neuspesima koje imamo, a država ne shvata da samo uspešne kompanije mogu da čine i državu uspešnom. To je jedini način.

Privreda Srbije se ne nalazi u negativnom trendu. Ona se nalazi u slobodnom padu. To je realnost koja postoji. I u tom smislu mi nećemo daleko stići ukoliko ne budemo promovisali privatni sektor, preduzetnički sektor.

Javne kompanije, ti gubitaši koji postoje: od 730 njih 510 stvara gubitak od 600 miliona evra godišnje. To je sramota za društvo i za svakog od nas koji smo u poslu. Apsolutna sramota. Mi bacamo pare u bunar, 600 miliona svake godine bacamo, odnosno ulažemo u šminkanje mrtvaca, nadajući se da će on da oživi, a on je umro pre 10 godina, otprilike. Uložiti u proseku 30.000 evra u razvoj mikro, malih i srednjih preduzeća, to je 20.000 novih kompanija. Neka svaka zaposli po tri radnika, odnosno tri zaposlena, to je 60.000 zaposlenih ljudi.

Navešću primer Austrije, zemlje koja nam je slična po broju stanovnika. Kod nas postoji 83.000 malih i srednjih preduzeća, Austrija ima 295.000. Kod nas je 600.000 zaposlenih u tom segmentu, a njihove kompanije zapošljavaju 1,75 miliona ljudi. Naš mali i srednji segment preduzeća stvara nekih šest milijardi vrednosti u evrima, njihov 95, znači 15 puta više.

Zakoni koji su sad u ovom delu tih reformskih mera po meni su sjajni. Neophodno je da se donesu takvi zakoni. Da li su idealni? Nisu. Zakon o radu, da li je idealan? Nije. Ne postoji ni idealan poslodavac, ne postoji ni idealan radnik. Ali je verovatno taj Zakon u ovom trenutku najbolji za nas. Međutim, novi zakoni su samo preduslov za postavljanje strategije za zdravu privredu. Znači, zdrave strategije. Ja to kažem – podrška zdravim kompanijama. Tu su subvencije, kao što Holandija daje svojim kompanijama, Srbija bi bila sjajna kad bi pomagala svoje zdrave kompanije.

Profesor Zec je rekao, mi smo stihijska nacija. Mi sve radimo od danas do sutra. Na sreću, imamo vrhunsku kreativnost i u toj stihiji se snalazimo. Da dođe neki Skandinavac bez kreativnosti, verovatno se nikad ne bih snašao u toj našoj stihiji. Međutim, sve se dešava od vlade do vlade, prethodna vlada nije imala pojma, ova nova je fantastična i ajmo sve iz početka.

Nama treba fokus na izvrsnost i fokus na kvalitet. Mi trenutno imamo fokus, kada pričamo o stranim investitorima i o industriji, imamo jeftinu radnu snagu. Fokus treba da bude na izvrsnost i na kvalitet proizvoda, bile to maline, bio to med, bio to zdravstveni turizam i banje. Hajde da napravimo proizvod koji je vrhunski i kvalitetan i onda neće morati premijer da poziva ministre da letuju u Srbiji, već će verovatno dolaziti ljudi iz celog sveta u naše banje da se leče.

U Austriji se činovnici zovu public serve – doslovan prevod je javni sluga. Kod nas je činovnik ili ministar – Bog. Znači, naziv je Bog, a tamo je „javni sluga“. Znači da pričamo i o mentalitetu.

Bez shvatanja da bez jakog privatnog sektora, bez jakih kompanija nećemo imati jaku državu, jako društvo i, s druge strane, bez shvatanja javnog sektora da mora da podnese takođe bolne reformske promene, mi nećemo uspeti da implementiramo ono što je zacrtano, tako da bez tih preduslova svaki zakon, može da bude dobar ili loš, bez implementacije neće značiti ništa za sve nas.

Igor Lončarević, partner revizorske kuće KPMG:
Vera u Poresku upravu

Pozabaviću se izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Izmene su dobar, pozitivan pomak, jer su učinjena određena poboljšanja i razjašnjenja Zakona, a prekršajne odredbe su usaglašene. Ranije smo imali potpuno nejasno određene prekršajne norme, koje su se pojavljivale u različitim poreskim zakonima, pa nije bilo jasno u slučaju poreskog prekršaja koja vrsta kaznene mere se sprovodi.

Isto tako, to su pozitivni pomaci koji su učinjeni ka smanjenju administriranja. Od marta ove godine imamo obaveznu elektronsku prijavu za porez po odbitku kod oporezivanja fizičkih lica. Prešli smo na obaveznu elektronsku prijavu za PDV, izmene Zakona o poreskom postupku predviđaju i prelazak na elektronsku prijavu za porez na dobit. Šta to znači? To znači više pozitivnih stvari i za privredu i za Poresku upravu. Pre svega, to je smanjenje troškova administriranja. S druge strane, imate oslobađanje resursa u Poreskoj upravi gde će se ljudi zaista baviti konkretnim stvarima. Onim što i jeste posao Poreske uprave, da kontroliše, a ne da danima prima poreske prijave.

Zatim, nije se mnogo pominjala odredba da poreski obveznik u slučaju neplaćanja mora da dobije opomenu, tako da nećete, ako se zaista ta odredba bude sprovodila kako treba, imati slučaj da mi kvartalno licitiramo ko su najveći poreski obveznici. Pa, ukoliko Uprava sprovodi svoj posao, onda ne bi trebalo da dođemo do takvih vesti da određeni obveznici imaju tolike gubitke. Znači, ili je problem negde u Upravi ili kod obveznika. Znači, jako je bitno da ta najavljena reforma Poreske uprave zaista profunkcioniše i da ove zakonske izmene koje su usvojene otvaraju vrata.

Svake godine se povećava dug. Prema tome, očigledno je da nešto nije u redu. Mi pozajmljujemo da bismo izvršili određene obaveze po stečenim pravima, tako da je kod prihodne strane to unapređenje analize rizika dužnika. Jer mi vrlo često sada imamo slučajeve da u praksi Poreska uprava vrlo često sedi kod likvidnih obveznika, koji uredno izmiruju obaveze, ne trošeći zapravo vreme na suzbijanje sive ekonomije.

Borba protiv sive ekonomije je jako bitna za ovaj zdravi sektor, jer i domaći i strani privrednici su zapravo u nepovoljnom položaju. I čim imate prodaju na crno, to automatski znači da su određeni ekonomski subjekti, bili oni legalni ili ne, u povlašćenom položaju. Na primer, određene odredbe Zakona o poreskom postupku tu nisu izmenjene. Konkretno, jako je bitno da se bavimo konkretnim stvarima, jer ako vam danas Uprava donese rešenje, vi ga u roku od 15 dana morate platiti. Međutim, ako ste prodavali na crno, Zakon predviđa sledeće: da ukoliko u roku od 45 dana uplatite utvrđenu obavezu, država vam vraća zaplenjenu robu. To je problem. Znači, to je zakonski problem gde je suštinski taj koji radi na crno zapravo neka vrsta krađe, to je nezakonita aktivnost i mi njemu nudimo em duži rok od 45 dana nego ovome ko je registrovan, i plus mu vraćamo robu.

Mi duboko verujemo da Poreska uprava poseduje institucionalni kapacitet da to sprovede, samo je zaista pitanje koordinisane akcije i trajnog opredeljenja da se toj vrsti aktivnosti stane na put. Takodje, jako je bitno da ukoliko svi poreski obveznici vide da se nešto radi po tom pitanju, bolje će ići naplata poreza. Jer bilo kakva amnestija urušava ceo sistem. I na neki način, i otpisi kamata i tako dalje, oni zapravo nagrađuju one koji nisu na vreme plaćali.

Što se tiče drugih zakona, Zakon o radu jeste korak unapred. U svakom slučaju, on jeste dosta fleksibilniji u odnosu na prethodno rešenje, međutim isto tako je bitno napomenuti da je on i dalje manje fleksibilan od rešenja koje smo imali u 2001. godini. Tako zapravo, 13 godina posle 2001. i dalje imamo lošije zakonsko rešenje u odnosu na ono koje smo imali, i to je opet prostor za unapređenje, ali to je samo jedna od oblasti.

Postoji jedna vrlo bitna oblast, a to je devizno poslovanje. Zakon o deviznom poslovanju i dalje predstavlja mere, odnosno ograničenja za dolazak nekih novih kompanija na tržište Srbije koje bi možda povećale potrošnju na našem tržištu, gde bi ta potrošnja bila ovde oporezovana i porez bi ostao ovde. Imali smo brojne primere stranih investitora koji dolaze i pokušavaju neko rešenje koje funkcioniše u svim zemljama, jedino je Srbija ovde, onako, bela tačka. Konkretno, primer platnih kartica naftnih kompanija, jer svetske naftne kompanije jako dobro analiziraju da je Srbija dobro tranzitno područje za turske prevoznike i žele da im ponude mogućnost da ovde natoče gorivo uz pomoć njihovih kartica. Zbog ograničenja Zakona o deviznom poslovanju to i dalje ne funkcioniše. A Srbija je opet dovoljno mala da neko napuni rezervoar u Bugarskoj, da prođe dalje i dođe do Hrvatske ili Mađarske i nastavi dalje.

To je samo jedan od primera. Ima ih dosta.

Miša Brkić, novinar:
Ko su paraziti, a ko nisu

Veoma je zanimljiva tema okruglog stola: Šta je bolno u srpskim ekonomskim reformama. Možda bi moglo da bude da ništa nije bolno, ili vrlo malo, ako je malo ljudi koje će te reforme da bole. Vaš naslov je takav zato što će mnogo ljudi mnogo da boli. I sad, moje pitanje je: otkud mnogo ljudi?

Imamo jedan zamah ekonomskih reformi jer je sistem stigao do entropije i nešto mora da se promeni. I taj entuzijazam traje nekoliko meseci, a onda dolazi politička elita koja to sve zaustavlja iz prostog razloga što mnogo naroda to boli.

Ovo je jedno parazitsko društvo. U sociološkom smislu, jedno klijentelističko društvo koje dobro živi čuvajući stečene privilegije i prava. U finansijskom smislu. Kako je ekonomija siromašnija, zadovoljavanje tih privilegija i prava traži sve više novca i sve više kredita iz inostranstva, pošto mi više nismo u stanju da to zaradimo. I ponovo smo došli u tu situaciju.

Ja bih rekao da ovo što je Vučić otpustio Krstića, to što je odložio na godinu dana preduzeća u restrukturiranju, to je samo ta vidljivost pritiska određenih klijentelističkih grupa, kojih je u ovom društvu mnogo, da se sa ekonomskim reformama malo zastane.

Da nabrojim nekoliko: poreski dužnici. Po nekom spisku koji sam ja video u oktobru prošle godine, šest milijardi evra se duguje na ime poreza. Od velikih firmi do zanatskih radnji i bogatih pojedinaca. Dakle, zašto bi oni nešto menjali u sistemu? Zašto bi njima reforme odgovarale?

Ajmo dalje. Javna preduzeća. Direktori, od direktora do radnika. Oni godišnje, radili – ne radili, od države uzmu između milijardu i po i dve donacija, da bi ta preduzeća opstala. Stotinak hiljada zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju godišnje potroši 750 miliona evra. To je opet, kad se sve ono sabere, negde tri, četiri, pet milijardi.

Ja sam napravio spisak. To su komunalna preduzeća na lokalnom nivou. To su lokalne samouprave, to je, da proste dva uvažena profesora univerziteta, mnogo univerzitetskih nastavnika koji još uvek ne znaju da je pao Berlinski zid, koji nikad ništa nisu pročitali ni napisali, koji truju studente znanjima iz 18. veka, a ne iz 23. veka.

To je vannastavno osoblje u osnovnim i srednjim školama koje se pozapošljavalo kao parazitska grupacija, o čemu govori gospodin Stevanović. Recimo, od 2004-2005. do današnjeg dana. To je vojni establišment. To su policajci, to je deo poštene inteligencije, to su nacionalni radnici. Dakle, to je jedna gomila neradnika.

Tu nisu zaposleni u privatnim firmama, mali preduzetnici i vlasnici kompanija u Srbiji, zaposleni kod privatnika i zaposleni kod stranih kompanija i strane kompanije koje posluju u ovoj zemlji. I deo seljaka, ne svi. Dakle, to nisu privilegovane kategorije i oni traže reforme u ovoj zemlji. I ja se bojim da ih neće dobiti.

Pošto će sve ovo biti jako bolno, moje pitanje je: da li su moguće reforme u Srbiji? Kad kažem reforme, mislim samo na jednu i to ću da simplifikujem samo na jednoj pojavi, na jednoj rečenici: da li smo mi u ovoj državi spremni da radimo dugo za malo? Ja mislim da nismo.

Zato mislim, da li se taj čovek zove Vučić, ili se zvao Đinđić, da su šanse ovog društva, ili da obrnem, šanse političke elite koja hoće da reformiše i modernizuje Srbiju, veoma male i, kako vreme odmiče, biće sve manje.

Možda nekog interesuje šta je onda kraj svega. Ja mislim entropija sistema.