Pazi gde se rađaš

Ima i gorih država u kojima čovek može da se rodi. Verovatno ste bar nekad pomislili kako ste pri rođenju mogli da prođete bolje, da se rodite u Sjedinjenim Američkim Dražavama, Nemačkoj ili Švedskoj, pa da samo zbog toga imate daleko veća prava, mogućnosti i perspektive, nego kad ste rođeni u zemlji kao što je Srbija, koju ponekad možemo i da doživimo kao marginu sveta. Da li je najobičnije mesto, odnosno država u kojoj se zateklo porodilište gde ste baš vi došli na svet, za vašu budućnost bitnije od gotovo svega drugog što tokom potonjeg života učinite? Ako je tako, biti rođen u Srbiji se teško može smatrati blagoslovom, ali ni prokletstvom.

Zapravo, moglo vas je zadesiti da se rodite u mnogom gorim državama. A takvih je tri četvrtine sveta. Prema opsežnom istraživanju jedinice za informacije časopisa „Ekonomist“ (EIU), koje je objavljeno početkom ovog meseca, Srbija se trenutno nalazi na 56. mestu liste država gde je dobro roditi se ove godine. Lista obuhvata osamdeset zemalja sa svih kontinenata, što je samo deo sveta, budući da u samom istraživanju brojne teritorije, nestabilne i siromašne države, nisu ni razmatrane.

Prema ovom istraživanju, najbolje mesto za rođenje u 2014. godini je Švajcarska, a za njom slede Australija, Norveška, Švedska, Danska, Singapur i Novi Zeland. Potom, u raznovrsnom rasporedu slede razvijene zemlje Evrope i tradicionalno bogata društva. Zanimljivo je da se Nemačka i Sjedinjene Američke Države, na koje se najčešće pomisli pri „izboru“ idealne zemlje za rođenje, nalaze tek na 16. mestu. I pritom, dele ovo mesto.

Japan se nalazi na 25., a za njim slede Francuska i Velika Britanija. Kina je bolje plasirana od Srbije i nalazi se na 49. mestu, dok je Rusija tek na 72. Od zemalja regiona, nešto više sreće po rođenju nudi Hrvatska, koja je na 46. mestu, dok je Slovenija na odličnom 32. Na samom dnu tabele nalaze se Ukrajina na 78, potom Kenija na 79. i Nigerija na 80. mestu. Roditi se u ovakvim državama, sudeći po ovom istraživanju, neće vam doneti mnogo sreće, ma kako to bilo nepovezano sa ličnim trudom, šansama i nadama. Ovo je pitanje jedno od ključnih za sve češće debate o tome kako razvijeni svet da se postavi prema plimi imigracije.

PRAVO ZA APATRIDE: Da li je pitanje rođenja u nekoj državi i time stečenog državljanstva jedno od možda i najznačajnijih pitanja epohe koja dolazi? Planeta se, zahvaljujući globalizaciji i eksploziji komunikacija u poslednjih deset godina značajno promenila. Na primer, broj korisnika mobilnih telefona na svetu će, prema podacima Međunarodne telekomunikacione unije, do kraja ove godine dostići sedam milijardi i tako prerasti ukupan broj stanovnika planete.

Protok roba, ideja i ljudi se nikad nije odvijao na tako globalnom tržištu. Nijedan lokalni ekonomski model, onaj koji je zatvoren na jednu naciju ili pak njeno okruženje, ne može da se održi u svetu gde jedan tanker iz Indokine doveze toliko patika da obuje polovinu stanovnika Evrope.

U toj opštoj, globalnoj trgovini, razvijenoj komunikaciji, neprekidnoj migraciji miliona ljudi iz jednog u drugi deo sveta, nemilosrdna pravila preživljavanja su ista za sve. Međutim, pojedinci, srećno rođeni u određenim državama, imaju mnogo bolje polazne osnove, što će u decenijama koje dolaze biti sve veći izvor tenzija.

Pripadnost određenoj naciji pruža obilje mogućnosti. Ali, isto tako i nosi prokletstva, pri čemu broj „prokletih“ višestruko nadilazi one srećne sa „dobrim“ pasošem. Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predviđa da svako ima pravo na svoju nacionalnost. I pravo da je promeni. No, niko nema pravo na to da nema naciju.

Pitanje izbora mesta za rođenje odavno se diskutuje i analizira. Istraživanje „Ekonomista“ se zapravo oslonilo na studiju koju je 1988. godine naručio časopis „World“ i gde je načinjena lista od 50 država u kojima je dobro roditi se. Sam vrh su tada zauzimale Sjedinjene Američke Države. Pokazalo se da je procena bila uverljiva, budući da Amerikanac koji je tada rođen danas bolje živi od mnogih u drugim delovima sveta. Četvrt veka kasnije, istraživači iz EIU-a su pokušali da saznaju kakva je situacija sa decom koja se rađaju 2014. Istraživanje je zasnovano na temeljnoj analizi čitavog niza parametara.

Pre svega, korišćene su brojne studije o raspoloženju stanovništva, o sreći i nadi u budućnost, a potom su analizirane projekcije sasvim konkretnih ekonomskih parametara. EIU je analizirao moguća kretanja bruto društvenog proizvoda za sve ispitivane države, i to sve do 2030. godine. Uz to, mereni su drugi ekonomski parametri, ali i druge društvene mere kao što je bezbednost stanovništva, smrtnost i zdravlje. Poredeći sa istraživanjem iz 1988, pokazalo se da se jedan broj parametara izuzetno sporo menja, dok neki snažno osciluju. Neki su trendovi, međutim, zajednički svim državama.

NADNACIONALNOST: U nedavno predstavljenom sociološkom modelu u časopisu „Nju sajentist„, u članku „Kraj nacija“ („End of the nations„), pokazuje se da su neka nova, transnacionalna rešenja moguća budućnost za svet, politiku i ekonomiju koju poznajemo. Države su smetnja brojnim procesima koji su nezaustavljivi i u ekonomiji, u i politici i kulturi. Da li je to stanje dugoročno održivo? Ekonomski verovatno nije. Zapravo, sve one globalne kompanije koje oblikuju moderni život, od Gugla i Majkrosofta do Mekdonaldsa i Ikee, danas ne bi opstale kada ne bi igrale na planetarnom terenu. Jedini očekivani ishod za budućnost je da će one na tom terenu igrati sve više i više.

Istovremeno, uz ekonomske, razvijaju se raznorodni transnacionalni politički projekti – Evropska unija je jedan takav pokušaj, mada razjedinjen, arapski svet funkcioniše kao koherentna celina, neka vrsta nadnacije, što je isplivalo kao lavina kada su se tokom Arapskog proleća istovrsni protesti za samo nekoliko sedmica proširili kroz desetak država na dva kontinenta. Da li su ovakvi nadnacionalni projekti budućnost ili nisu?

Prošlost je najbolje svedočanstvo da je to, ako ništa drugo, moguće. Evropa je više od jednog milenijuma, nakon propasti Rimskog carstva, pa sve do rasta nacionalne države, živela bez nacija kakve danas poznajemo, zatvorena u lokalne zajednice i povezana kroz globalne pokrete poput hrišćanstva. Međutim, da li nas „ukidanje nacija“ vraća u feudalno, „mračno“ doba? I da li je kapitalizam zaista moguć bez nacija? Zaista je teško zamisliti svet i njegovu ekonomiju bez država. „Značajna trgovina se u svakom civilizovanom društvu odvija među naseljenicima jednog grada ili jedne zemlje“, pisao je 1776. godine škotski ekonomista Adam Smit u Bogatstvu nacija, delu koje je i dalje Biblija kapitalizma.

Da li bi vam odgovaralo da sva ona deca rođena u Srbiji tokom 2014. imaju iste šanse kao deca rođena u Švajcarskoj i skandinavskim zemljama? Iz ugla pojedinca, svet u kome ne bi bilo bitno gde ste rođeni mogao bi biti pravedniji svet. No, ne nužno – i to ne zbog ujednačavanja koje smanjuje šanse svima, onako kako je komunizam učinio da „u svetu gde ima bogatih i siromašnih svi budu siromašni“. No, zamislite sledeću sliku koja je još uvek nedostižna, ali nije ni naučni model, ni SF priča: da ulaskom u Evropu naša država izgubi identitet, da se nacionalni osećaj malih država poput Srbije istopi u evropskom Vavilonu – koliko bi to pogodilo značajan deo populacije?

Evo još jedne slike. Prizor pred kasom restorana Mekdonalds, podovi, ukus namirnica, način na koji su one složene i servirane u Keniji, Siriji, Srbiji i Švajcarskoj ne razlikuje se drastično. Zapravo, u globalnim lancima se osećate isto na bilo kojoj tački planete, bez obzira na to da li je ispred Mekdonaldsa tropska šuma ili fjord. Užasava li vas to? Ili ste možda fascinirani? Globalizacija, o kojoj se toliko pisalo na razne načine, svodi se na tu sliku koja spaja kulture, meridijane i tradicije, siromaštvo i blagostanje, očaj i preduzetništvo u jedan, svuda isti – Big mek. Pazite, ipak, gde se rađate.