Nikome ne priznajem da je bolji dok to ne pokaže na terenu

Nije lako doći do prvog trenera košarkaške reprezentacije Srbije Aleksandra Saše Đorđevića. On živi u Milanu i Beogradu i uvek ima puno ljudi koji bi da se s njim ispričaju, dogovore, vide. Iako je otišao pre više od dvadeset godina, Đorđević se stalno se vraća u svoj grad gde ga svi znaju i gde se bar dve opštine, Zvezdara i Novi Beograd, „otimaju oko njega“; trideset godina nakon što je počeo svoju neverovatnu profesionalnu karijeru, izgleda kao da bi i danas lako dobio svakoga na basketu iza zgrade. Kaže da mu Beograd izgleda odlično, da se u međuvremenu puno toga nabolje promenilo i da bi svima nama koji ovde živimo trebalo da služi na čast što imamo tako lep i uređen grad.

Đorđević je ovog leta vratio Srbiji košarku kada je sa reprezentacijom osvojio drugo mesto na prvenstvu sveta u Španiji, ali ne zbog toga što je „stiglo srebro“, nego zbog toga što su ljudi osetili da se nešto dogodilo, da se neki dobar duh probudio, da ta i takva reprezentacija na tom takmičenju jeste „naša“ i da svi mi treba da joj na neki način pomognemo. On je duh tima i zajedništva postavio iznad rezultata, a rezultat je došao kao posledica. Za sebe otvoreno govori da je pobednik, da ga takmičenja „po sebi ne zanimaju“ i da nikome ne priznaje da je bolji dok ga ne pobedi na terenu.

Ova 2014. godina Đorđeviću je važna u sportskoj hronologiji, ali se nada da je ona zapravo tek početak i da naredne godine donose još više radosti i uspeha. Da bi do toga došlo, veruje da je potrebno da taj probuđeni duh zajedništva potraje i da svi koji na bilo koji način imaju veze sa reprezentacijom shvate da su „deo tima“. Kaže da srpska košarka mora da bude brza i da igrači moraju da budu na vrhunskom atletskom nivou da bi mogli da pariraju najboljim svetskim timovima. Đorđević se ne upušta u rasprave o dnevnim problemima srpske klupske košarke, ne bavi se ulogom menadžera, ali kaže da ne može menadžer da govori o tome kakvi su danas igrači u modi. Dok razgovara, često prstom lupi o sto i izgleda kao čovek koji nema nikakve dileme. Slava i godine na njemu nisu ostavile traga. Nosi ih sa lakoćom.

„VREME„: Zašto vas nije toliko dugo bilo u srpskoj košarci?

ALEKSANDAR ĐORĐEVIĆ: Čovek uvek na osnovu nekih ponuda pravi svoje planove, i na kraju krajeva, u mom shvatanju ovog posla, nema situacije u kojoj se ti sam negde namećeš. Meni su na stolu bile razne ponude: od predsednika Olimpijskog komiteta, ministra sporta, raznih genseka, predsednika Saveza… Postojala je i ideja Dragana Kapičića, Bore Stankovića, Predraga Danilovića i Nebojše Čovića, koji su tražili kadrove, razgovarali svojevremeno sa svim kandidatima, pa su i meni predložili da budem trener.

Iste sekunde sam rekao da se ne plašim tog posla, međutim, mi treba da se vratimo, ali kada za to dođe vreme, da se ne bismo brzo istrošili. S druge strane, ne mislim da kriterijum za izbor selektora srpske košarkaške reprezentacije treba da bude da je to nekada bio dobar igrač. To nije dobro i čini mi se da je tada moja odluka da odbijem mesto selektora bila zapravo usluga srpskoj košarci, odnosno tim ljudima koji su me zvali, da bi formirali prave kriterijume za izbor osobe za tu poziciju.

S druge strane, bavio sam se već trenerskim poslom u Milanu, gradu koji sam izabrao za život, i put me je vodio drugim pravcima. Ipak, uvek sam bio uz košarku i onda kada nisam imao konkretan angažman: bilo da sam bio konsultant na Fajnal foru, bilo da idem na razna savetovanja – uvek sam bio uz košarku.

Da budem trener reprezentacije pojavilo se opet pre tri godine i ja sam tada pristao da preuzmem tim, ali me do prošle jeseni niko nije konkretno zvao. Kada bi me neko pitao o tome, odgovarao sam da nije na meni da to kažem preko novina. Tako se ne promoviše neko ko bi u budućnosti trebalo da bude selektor srpkog košarkaškog tima.

Opet, svaki ozbiljan trener na svetu ima ambiciju da sedne na klupu košarkaške reprezentacije Srbije, toliko je to važno mesto u svetu košarke. To je jedna od najprestižnijih klupa u svetskoj košarci i mislim da je to dokazano kroz istoriju ove igre.

Šta se promenilo prošle godine kada su vas pozvali Dragan Đilas i Dejan Bodiroga, s obzirom na to da je situacija sa srpskom reprezentacijom bila loša?

Tu je bio Dušan Duda Ivković, on je imao svoj ciklus i, dok je on bio na tom mestu, naravno, za druge kandidate nije bilo mesta. On je jedan od najboljih trenera u Evropi svih vremena i na njemu je bilo da li želi dalje da radi ili da ljudi iz Saveza prekinu tu saradnju. Uspeh je postignut 2009. godine sa igračima koji su pre toga u mlađim kategorijama osvojili sve živo. Oni su zajedno sa nekim starijim igračima napravili taj uspeh, ali nije bilo kontinuiteta i pored četvrtog mesta na Prvenstvu sveta 2010. godine.

Tih godina bilo je mnogo otkaza – neshvatljivih otkaza – i to je bio pokazatelj da nije bila dobra atmosfera u reprezentaciji i oko nje. Mislim da smo ove godine tu atmosferu uspeli svi zajedno da preokrenemo dobrim rezultatom i jednom direktnom komunikacijom sa igračima tokom godine gde im se dalo na značaju i na shvatanju da je njihov dolazak u tim prvi uslov pravljenja dobrog rezultata. Igrači su najvažniji, i ove godine smo se potrudili da negativan trend preokrenemo i čini mi se da smo u tome uspeli.

Često pominjete kult reprezentacije. Vi dolazite iz drugačije košarkaške prošlosti gde je „ta stvar“ bila norma. Šta se dogodilo da su igrači prestali da doživljavaju nacionalni tim kao važno mesto za svoju karijeru?

Po meni, ključni razlog bio je izostanak vrhunskih rezultata. Ranije je reprezentacija pobeđivala, osvajala sve medalje i trofeje u dugom nizu godina, a kada postoji takva situacija, kada imate šampionski tim, svi žele da budu deo toga – i igrači i stručnjaci. To je uslov za dalji kontinuitet rezultata.

Tako najlakše privoliš igrača da bude deo tima. Moja generacija bila je dominantna, dokazali smo se, bilo je svake godine nekih izostanaka, ali je snaga tima bila u zajedništvu, u želji da se predstavlja svoja zemlja i svi smo znali šta je cilj. Taj cilj se prenosio i na one nove koji su ulazili u tim i nije bilo potrebno da se sa njima predugo priča da bi se uklopili. Postojala je posvećenost koja je dovodila do toga da se, kada se pojavi novi član, ako je pravi šampion, stavi „ispod miške“ i on se lako prilagodi načinu rada i ciljevima.

To je danas moj cilj i moj zadatak – da svima predstavim da jednom kada dođeš da provedeš leto u reprezentaciji Srbije, cilj mora da bude medalja.

Negde u vreme kada ste vi završavali karijeru 2004/2005, Prvenstvo Evrope u Beogradu kao da je bilo vododelnica za srpsku košarku. Dugo najavljivano kao vrhunac vrhunaca jedne zlatne generacije koja se povlačila sa scene, pretvorilo se u jedan od najvećih neuspeha košarke ovde. Posle toga kao da je sve „u opadanju“ i deca više ne vide košarku kao neki važan sport kojim bi trebalo da se bave… Da li je moguće taj trend zaustaviti i promeniti?

Upravo je jedan od mojih ciljeva, pored takmičarskih uspeha i pravljenja tima, da stvorimo uslove da se klinci od deset godina opredele za košarku i verujem da je to pokrenuto s obzirom na slike koje su mi dolazile ovog leta posle uspeha sa Svetskog prvenstva, s obzirom da su opet tereni za basket bili puni.

Generacija Miloša Teodosića je imala dobar start u vreme kada smo mi osvajali trofeje. Moja generacija je gledala Svetsko prvenstvo u Manili 1978. godine i odlučila da je košarka ono čime će se baviti u životu. Te stvari su suštinski povezane: da bi se posvetio nečemu, moraš da imaš u svojoj okolini velikog uzora, mora nešto jako da ti znači, da imaš u koga da se ugledaš i to je vezano za uspehe reprezentacije.

Voleo bih da privolimo klince da se okanu tenisa – uz sve uvažavanje za Novaka Đokovića, koji je najveći srpski sportista svih vremena, i svih drugih naših sjajnih tenisera i teniserki – i da krenu da igraju košarku. Želim da košarka opet bude sport koji ljudi najviše vole i koji deca najviše treniraju, da košarkaši budu njihovi idoli, jer je to osnova kontinuiranog uspeha. Iz kvantiteta ćemo dobiti kvalitetne i vrhunske talente.

U vezi s tim vašim ciljem, za razliku od vas koji ste kao profesionalni igrač išli na probu u Boston bez menadžera, danas imamo situaciju da se sa decom od deset godina potpisuju profesionalni ugovori. Da li mislite da se može za nekog ko ima deset godina proceniti da bi trebalo da se bavi baš košarkom?

Naravno da ne verujem da je to moguće odrediti kada je neko u uzrastu od deset godina, ali već sa petnaest godina može da bude i te kako izvesno. Sada u košarci postoje različiti interesi, više se ide na kvantitet nego na kvalitet, ali to je nešto na šta ja ne mogu da utičem direktno. Želim da prenesem svoje viđenje košarke i svoj način razmišljanja o košarci. To viđenje se bazira na ambiciji koja može da bude ili urođena ili usađena onda kada ispred sebe imaš uzora koji takvu ambiciju označava. Ako je ambicija da se napravi neki dobar ugovor, da se sredi život kroz profesiju, to je legitimno i takvima kažem – u redu, samo idite svojim putem, pravite karijeru. Međutim, ja sport i košarku doživljavam samo kroz jednu ambiciju koja je meni i ljudima oko mene dala neverovatnu emociju i sreću. Na kraju krajeva i ljudima, narodu čije sam boje branio.

Kada igraš za reprezentaciju, to je najbolji osećaj koji možeš da doživiš kao sportista i ja ne umem, možda, na pravi način da dočaram značaj toga i značaj tih osećanja za onoga ko igra za tim svoje zemlje. Dvanaest izabranih predstavlja svoju zemlju, sluša svoju himnu pred utakmicu i ljudi bi trebalo da shvate šta to znači i kako je teško do toga doći.

Te vrednosti kao da su se izgubile jer mi se čini da se nismo ni trudili da ovima koji su dolazili posle objasnimo na pravi način ovo o čemu govorim. Igrači bi morali da znaju da je to kada čuješ svoju himnu kao poslednju melodiju na jednom takmičenju neuporediv domet i da znači da si pobedio, da si postao šampion, da si osvojio zlatnu medalju.

Igrači moraju negde da imaju taj cilj, jer ako ga nemaju, možda i naprave karijeru, ali to neće biti upotpunjeno ovom najvećom strašću i najlepšim osećanjem koje bavljenje sportom donosi.

Mi smo imali kontinuitet uspeha na reprezentativnom planu decenijama i činilo se da u igračima postoji prirodno usađen pobednički gen. Sada, i pored uspeha u mlađim kategorijama, ne uspevamo da to ostvarimo u seniorskoj konkurenciji. Šta se dogodilo da to nestane?

Najpre treba reći da kad neko zasedne na tron, on ga teško pušta, i svedoci smo da je uvek kroz istoriju košarke postojalo nekoliko velikih generacija koje su trajale i osvajale sve redom. Takva je bila reprezentacija Španije u poslednje vreme, takva će možda biti naša reprezentacija, ali treba skloniti i Francuze, koji imaju neverovatno dobar tim… Pobedničke generacije obično imaju jedan period od pet, šest godina u kojem potpuno dominiraju.

Kada kao mlad igrač uđete u takav sistem, lako postajete šampion, a ako ulazite kao šampion iz mlađih kategorija u tim koji nije dominantan, teško ćete nastaviti sa onim rezultatima iz mlađih kategorija.

Kada sam ja ulazio u prvi tim, imao sam vrhunske igrače od kojih sam mogao da učim i koji su me odmah prihvatili.

Opet, gotovo je nemoguće porediti stvari sada sa onim što je bilo pre trideset godina. Prvo, Srbija je mlada država, nastala tako što su svi drugi otišli. Svi su odabrali svoj put, otišli, a na nama je da sada izgradimo svoj put. Umesto da smo to sami i prvi uradili, da smo rekli „u redu, mi smo Srbija“, mi želimo ovo, i da to uradimo, mi smo čekali da svi odu, pa da krenemo. Sada nam preostaje da probamo da izgradimo kult patriotizma i ljubavi prema svojoj zemlji na pravi način, sve ono što se izgubilo u proteklih dvadeset i kusur godina. Dugo smo svima bili prst u oku, bili smo dežurni krivci, kriza je neprekidna, kriminal, korupcija… Stalno nam se servira uglavnom ono što je negativno. To negativno postoji svuda, ali izgleda mi da ovde nekako najviše prevladava i da su svi tome izloženi. Pored toga, postoje ljudi dobri u svom poslu, koji su lideri i van ove zemlje, i to treba podsticati. Naš je zadatak da pokažemo da srpska košarka može da bude lider u svetu, a ne samo nešto za lokalne potrebe.

Kada ste vi ulazili u prvi tim Partizana, u njemu su igrali značajni igrači nekadašnje Jugoslavije i imali ste na koga da se ugledate. Na koga danas da se ugleda mlad talentovan košarkaš?

Sada je drugačije vreme jer klubovi nemaju kontinuitet i nemaju dugoročne planove koji su vezani za ugovore igrača. To je i zbog finansijskih problema, ali i zbog toga što se danas košarka drugačije razume; danas mi nemamo u klubovima one noseće igrače koji godinama ostaju u klubu i u isto vreme su glavni oslonac igre tog kluba. To inače postoji samo u zaista velikim evropskim klubovima poput Panatinaikosa i Olimpijakosa, Reala i Barse, kao i u NBA.

Kada sam ja ulazio u tim, ušao sam na prstima u svlačionicu, pozdravio sve koji su tu bili, rekao da se zovem Sale i da ih sve poznajem, jer sam do juče navijao. Od svih juniorskih treninga sećam se onog kada nam je trener doveo Bobana Petrovića, u to vreme reprezentativca, i Gorana Grbovića da nam nešto pokažu. Tog se treninga sećam kao da je juče bio – tada sam znao da želim da postanem košarkaš kakvi su njih dvojica i da budem reprezentativac.

Kada sam ušao u svlačionicu, Boban me je pitao koje sam godište. Rekao sam ‘67, a on je odgovorio, odlično, mi smo generacija: „Ja sam ‘57. i od sada više nisam cimer sa Grbom, nego s tobom, Sale.“ Čovek me je stavio „pod svoje krilo“, dao mi je snagu, vetar u leđa, jedan tako veliki igrač pričao je sa mnom, klincem od 15 godina, koji nije ni mogao da zna da će biti neki igrač. To je za mene bila neverovatna stvar i samo sam želeo da treniram još više, da postanem što bolji igrač i da stignem te svoje uzore.

U vezi s tim, nedavno mi je profesor Koprivica rekao da šampion šampiona prepozna. Veliki igrač ima tu sposobnost da prepozna nekoga ko će postati veliki igrač, čak i ako ga nikada nije video na terenu. To se meni dogodilo sa Petrovićem, a potom sam se setio trenutka kada se Dejan Bodiroga prvi put pojavio na treningu reprezentacije, a mi nismo ništa znali o njemu. Ja sam mu odmah prišao i terao ga da igramo basket jedan na jedan i tako smo počinjali treninge. Tako se ovoga leta to isto dogodilo sa Milošem Teodosićem i Bogdanom Bogdanovićem. Neverovatna priča.

Kako gledate na uticaj Zorana Moke Slavnića na vašu karijeru? Bio je jedan od vaših prvih trenera u Partizanu, otkrio je dosta mladih igrača, pa i ovih koje vi danas vodite u reprezentaciji?

Moj prvi trener u Partizanu bio je Bora Đaković, koji je za savetnika imao profesora Aleksandra Nikolića. Moka je bio moj drugi trener u Partizanu. Dao mi je veliku šansu, radio je sa mnom, puštao me da igram, neke sam utakmice počinjao u petorci. On je trener koji prepoznaje talente, daje im šansu i bez sumnje je značajan za moju karijeru u toj fazi karijere.

Pre toga sam ga znao još kao klinac, dok je igrao u Zvezdi, gde je radio moj otac, i on me je i tada, kao što sada ja radim sa decom, prihvatio i igrao se sa mnom. I samo ću još reći da on jeste jedna od legendi srpske košarke.

Za vas obično kažu da ste rođeni vođa. Srbija je zemlja koja, na neki način, voli da ima vođu. Kako vi na to gledate – da li je vođa u sportu dobra stvar, i kako je u nekim drugim oblastima?

Ne razmišljam puno o tome i ne govorim o tome, jer verujem da se vođa ne postaje tako što govorite da ste vođa, nego tako što uradite nešto što od vas napravi vođu. Vođa se postaje delima, posle kojih stičeš pravo da nekom nešto kažeš. Po prirodi moje ličnosti, ja sam bio taj koji je preuzimao odgovornost, ali smatram da u jednom kolektivu svi imaju ulogu vođe u nekom segmentu i uvek insistiram na tome, teram sve ljude u timu da ispolje svoje liderstvo i karakter. Kada ovo kažem, ne mislim samo na igrače, jer svi koji su u timu jednako su važni. Ako si deo pobedničkog tima, onda moraš u jednom trenutku da budeš vođa, da se ispoljiš makar to bilo dva minuta u toku utakmice, jer su to možda najvažnija dva minuta. To može da bude igra, može da bude sastanak, jedan „tejping“ jer su svi u timu važni, svako mora da oseti odgovornost, koja mu daje šansu da bude najvažniji segment jedne pobede.

Mene zanimaju pobede, tako razumem takmičenje i uvek samo želim da pobedim, pa čak i onog ko je možda bolji od mene. Ne mogu da igram samo da bih igrao.

Često ispričam jednu priču iz karijere nekadašnjeg američkog predsednika Ričarda Niksona. On je posetio NASA centar u Hjustonu prilikom nekog lansiranja rakete i kada je ulazio u kontrolnu salu u kojoj su bili generali, naučnici, glavešine, video je nekog čoveka u uglu sa metlom u ruci. Pitao ga je šta ti ovde radiš, a ovaj mu je rekao da pomaže da raketa poleti i odvede čoveka na Mesec. Nikson se složio s njim.

To je suština kolektiva i snage jednog tima gde od svakog moraš da izvučeš ono najbolje. Radim tako što dajem na značaju svima koji rade za tim.

Šta je onda najvažnije u procesu pravljenja pobedničkog tima?

Sve je veoma važno za čoveka koji predvodi grupu ljudi. Najpre, važno je da postoji sposobnost donošenja odluka. Sebe vidim kao odgovornog čoveka, kao velikog profesionalca, to mi je usađeno i do toga izuzetno držim i tražim to od svih saradnika u timu. Želim profesionalan pristup u radu, ne vodim se pojmovima kao što su poštenje, iskrenost i slično, jer je to relativno, dok profesionalizam u našem poslu možete da merite. Neprestano učim, razgovaram sa ljudima koji vode velike kompanije i sam ponekad držim predavanja zasnovana na svom iskustvu. Iskustvo zasnovano na poznavanju tog osećanja koje ima tim gledano iz svlačionice izvan nje. Malo je ljudi imalo takvu ulogu u svlačionici, gde je moguće napraviti dobru atmosferu koja donosi rezultat i imati i sada ovaj pogled sa strane, kada si izdvojen od tima, a ipak je potrebno sve uvezati i doći do rezultata.

Za dobar tim je važno da njegovi članovi budu otvoreni jedni prema drugima – ja insistiram na tome – jer verujem da kada se pokažete kakvi ste, imate puno pravo da sutra u kriznoj situaciji tražite pomoć svojih kolega iz tima. Pomoć uvek tražiš prvo od onih koji te najbolje znaju, jer što smo bliži, biće nam lakše da reagujemo u problematičnoj situaciji.

Šta vam je proteklog leta bio najveći izazov u pripremanju ekipe?

Najveći izazov je bio da vratimo košarci sjaj poboljšanjem odnosa igrača, pre svega prema igri, dresu, navijačima, medijima, i naših međusobnih odnosa – to sam rekao na prvom sastanku. Zamolio sam igrače i članove tima da jako paze šta i kako govore, da posebno paze na društvene mreže, koje nisu bile zabranjene ali su nepoželjne jer mislim da medijski prikaz košarke pre leta nije bio dobar. To je ono što smo svi zajedno morali da popravimo da bi ova „dobra košarka“ koja donosi medalje vratila sjaj. I to je bila dužnost svih nas, taj posao vraćanja punog sjaja košarci.

Taj „sjaj košarke“ stvoren je tako što je neko mojoj generaciji dao rame na koje smo mogli da se popnemo visoko, a sada smo mi bili ti koji su morali da se podmetnu da bi se neki drugi podigli visoko i dodirnuli visine.

Košarku poštujem i smatram da se vrhunskom košarkom mogu baviti samo izuzetni ljudi, ako mogu tako da kažem.

Uprkos tome, činjenica je da je košarka bila elitni sport i da je čak i u ovim godinama krize najbolja u regionu. Ipak, ona je u najvećoj meri bila predmet brojnih kontroverzi i stvari koje nemaju veze sa sportom, pa vas pitam u kojoj meri vi imate podršku klubova za ovo što govorite sada?

Nemam problem ni sa kim jer svi znaju da će uz uspeh reprezentacije svima biti bolje. I to mi kažu otvoreno. Košarka ima svoju težinu i značaj kada reprezentacija pobeđuje. Bez obzira na to što smo u regiji dominantni, to nema veliku težinu jer taj rezultat nije od tolikog značaja. Košarka je globalni fenomen i moraju se postići rezultati na najvišem nivou da bi to odjeknulo. Kada reprezentacija osvaja trofeje, to ima ogromnu težinu, po meni, u celom svetu. Time se otvara Srbija prema celom svetu, predstavljamo svoju zemlju na najvećim takmičenjima i to znači mnogo više od nekog lokalnog pristupa.

Srpski klubovi imaju u istoriji četiri evropske titule, to je sve. Četiri titule evropskih kupova, i mi tu nemamo šta da tražimo u konkurenciji velikana evropske klupske košarke. Moramo da shvatimo odakle krećemo i šta znače nastupi klubova, a šta reprezentacije. U tom smislu ogroman značaj košarke napravljen je kroz reprezentativne uspehe, oni su stvorili „mit o srpskoj košarci“.

Zagovornik ste ideje da bi srpski klubovi trebalo da istupe iz regionalne i da igraju srpsku ligu. Da li je to moguće i na koji način je to izvodljivo?

Od trenutka kada je formirana ta regionalna liga, ja posmatram našu košarku kroz reprezentaciju i šta je taj koncept nama doneo. Mislim da su naši vrhunski klubovi samo poslužili da se ojačaju naši rivali iz regije: oni su mogli da igraju sa jakim klubom i da iz toga unaprede sebe i svoje sredine, a na drugoj strani su propadale nekad snažne srpske košarkaške sredine. Zašto onda ne bismo to uradili kod sebe i jačali naše košarkaške centre? Verujem da bi mnoge sredine u Srbiji brže košarkaški napredovale kada bi se sprski vrhunski klubovi nekoliko puta godišnje pojavljivali u njima, oni bi dizali te centre i njihovu motivaciju da jednom budu na takvom nivou da mogu da pobede Zvezdu ili Partizan.

To je sve vezano sa prohodnošću naših klubova u evropske kupove pošto nam je cilj da kroz nekoliko godina imamo jednu homogenu, našu ligu iz koje bismo se izborili za status u evropskim takmičenjima uz pomoć naše Kuće košarke i naših političkih prilika. To sam rekao i vodećim ljudima Evrolige i svima ovde. U tom smislu bio sam jasan. To može da se izvede tako što ćemo mi u Srbiji napraviti sistem koji bi omogućio klubovima smanjenje troškova, da napravimo takav ekonomski model koji bi omogućio formiranje takve dobre lige od deset ili dvanaest timova.

Ako bi takav predlog bio usvojen, da li bi predstavnici dva naša najveća kluba mogli da kažu da im je u redu da par sezona ne igraju Evroligu?

Nastupam iz perspektive interesa srpske košarke, to je ono što mene zanima. Ne bavim se drugim, tuđim idejama, posebno onih ljudi koji vode tu košarku poslednjih petnaestak godina, ali verujem da je svima u interesu da imamo klubove koji bi da daleko doguraju u Evropi, da imamo sistem koji omogućava značajne reprezentativne rezultate jer smo u tom aspektu najbolji i po tome smo prepoznatljivi.

Pre četiri meseca imali smo sastanak sa predstavnicima Evrolige, iniciran sa moje strane. Boža Maljković i ja smo imali predlog: da mi Evroligi omogućimo neki novac i ako im dajemo 20.000 ljudi svake nedelje, da li Evroliga može to da prihvati i omogući naše prisustvo u najvećem takmičenju. Oni su rekli da o tome možemo da razgovaramo. Mi im nudimo srce košarke, nudimo im pravu atmosferu, ambijent, ekipe koje žele da dođu ovde i igraju u takvoj, pravoj atmosferi. Možda sada nema novaca za tako nešto, ali ozbiljni planovi se prave dugoročno i to tako treba gledati.

Obično uz vas ide da ste svojim poenima odlučivali najvažnije utakmice. Da li imate neku utakmicu koja je bila važna u vašoj karijeri, a da nije odlučena vašim poenima?

Takvih je utakmica bilo puno, naravno. Kao i mnoge druge stvari, ja sam dosta toga iz svoje karijere potisnuo i ne razmišljam o tome jer mi se čini da sada ima daleko važnijih stvari. Ako već treba neku da istaknem, onda bih rekao, na primer, da se svi sećaju utakmice finala EP u Grčkoj 1995. godine i mog 41 poena, ali niko ne priča o polufinalu tog takmičenja kada sam bio najgori na terenu. I taj primer sam letos navodio momcima da bih objasnio kako svako od njih u jednom trenutku može da bude najvažniji u timu, bilo onaj koji izvede jedno bacanje u prelomnom trenutku, bilo lekar koji zakrpi igrača na klupi… Zato smo odigrali kako treba i otišli u finale.

U tom smislu, recite nam koji vam je trener bio najvažniji u životu?

Svi treneri sa kojima sam radio su mi veoma važni i od svih sam nešto važno naučio. I danas sa mnogima razgovaram i konsultujem se. Na primer, Majk Dantoni je trener koji je bio važan u kritičnom trenutku moje karijere, koji mi je mnogo dao na psihološkom planu, ulio mi ogromnu sigurnost, pa sam te prve dve godine u Milanu verovatno igrao najbolje u životu.

Često se govori da vas u srpskoj košarci nije bilo zato što se bili u sukobu sa Dušanom Ivkovićem još u vreme njegovog prvog mandata, s kraja devedesetih godina prošlog veka, kada vas nije vodio na nekoliko važnih takmičenja. Iz tog perioda je i navodni sukob sa Draženom Petrovićem. Kako danas gledate na taj period?

U to vreme, 1989. godine, napravljena je jedna reprezentacija koja je rasturila sve rivale na Evropskom prvenstvu u Zagrebu, a mene nije bilo na spisku ni od 16 igrača, iako sam slovio za možda najboljeg plejmejkera u državi u tom trenutku. Ali, za jedan tim nije najvažnije da igra 12 individualno najboljih igrača, već 12 najboljih koji mogu da se uklope u jednu trenersku viziju. Ja sam bio napadački orijentisan plej, Dražen je bio veliki strelac i potrošač lopti i nije mu bio potreban takav tip igrača na terenu, već neko ko je pasivniji u napadu, ali borbeniji u odbrani. Za njega su bili perfektni Jure Zdovc, Zoran Radović – s njima se bolje razumeo. Taj tim je odličan primer kako se pravi šampionska ekipa. To meni tada nije bilo po volji jer je bilo po mojim leđima, shvatao sam to lično, ali danas to razumem. To je za mene bila jedna super ljudska škola.

Pored toga, uočljivo je da vas godinama nema u Partizanu, čija ste apsolutna legenda, po stažu i po onome što ste sa njim osvojili. Zašto vas nema u tom klubu?

Čovek donosi odluke kada mu na stolu stoje neke ponude pa može da se opredeli. Ako ponude nema, nema o čemu da se govori

Danilović i Divac su sebi sami stvorili ponude početkom dvehiljaditih kada su preuzeli klub…

Mislim da sam odgovorio. Oni koji su negde, trebalo bi da daju predloge ili da ponude neke stvari, tako da nije moglo od mene da zavisi jer me niko nije ni zvao.

Opet, važite za čoveka koji je nagovorio Divca da odustane od Zvezde i dođe u Partizan. To je bitno uticalo na istoriju ovdašnje košarke.

To je donekle tačno, znali smo se iz mlađih reprezentativnih kategorija i jesam mu predložio da dođe u Partizan. Možda je on došao zbog našeg drugarstva i zbog načina na koji smo tada pravili tim zajedno sa Draganom Kićanovićem, koji je bio vođa i imao viziju kako da spoji nas mlađe sa iskusnim igračima. Iskoristio je moje prijateljstvo sa Divcem, Žarkom Paspaljem, Ivom Nakićem i sa Danilovićem, i mi smo sa starijima uspeli da napravimo dobar tim.

Ako odemo još koju godinu unazad, šta vas je opredelilo za Partizan? Naročito kada se zna da vam je otac zvezdaš i ponekad se govori da ste iz Zvezde otišli u Partizan?

Nikada nisam igrao u Zvezdi, već u Radničkom. U to vreme se počinjalo u školskim sekcijama i moja je škola bila pri Crvenoj zvezdi i moj prvi trener bio je Boža Maljković. Posle nekog vremena ta škola, od moje dvanaeste godine, bila je „pod Radničkim“ i ja sam igrao za kadete i juniore tog kluba. A onda više nije bilo novca za mlađe selekcije i to se raspalo: dve zime smo trenirali napolju na Krstu tako što bismo prvo čistili teren od snega i vode, nosili smo duple trenerke i prolazili su treninzi bez driblinga jer to nije bilo moguće od bara i vode na terenu. Kada se stvar raspala, moj tadašnji trener poveo je deo ekipe u Crvenu zvezdu, a ja sam ostao u Radničkom još neko vreme razmišljajući šta da radim. Krenuo sam za svojim trenerom u Zvezdu, bio tamo desetak dana, posle kojih mi je rekao da mogu da ostanem da treniram ali da sa mnom ne računaju u budućnosti. U to vreme u Zvezdi je bilo puno igrača moje konstitucije, mi smo bili blizu prvog tima i gledano iz današnje perspektive dobro je što su me tada tamo tako ocenili. Tada sam to takođe shvatao lično, a sada vidim da je ipak neka struka bila iza takve odluke.

S druge strane, Vlada Dragutinović bio je tada u Partizanu, pozvao me je i ja sam otišao. Već neki mesec nakon toga priključen sam prvom timu.

Kada pogledate unazad, na period kada ste otišli iz Beograda 1992. godine, to se poklapa sa najgorim periodom u istoriji ove države, kako je to uticalo na vas?

Najpre, tri leta smo igrali samo pripremne utakmice i bili onemogućeni da se takmičimo. Upravo smo 1992. godine, pred same Olimpijske igre u Barseloni bili izbačeni sa tog takmičenja i posle dva meseca nismo znali gde da krenemo. Čini mi se da smo samo čekali da se što pre vratimo i pokažemo koliko vredimo. Taj period bio je težak za svakoga, bili smo daleko od kuće i trudili se da pomažemo kako i koliko smo mogli. Iz ugla sportiste, taj period izolacije i svih nevolja u koje je Srbija upala možda je poslužio da ojačamo da se zbližimo i da čekamo trenutak povratka na scenu. Trudili smo se da na različite načine pomognemo kroz humanitarne akcije i tako smo na moju ideju formirali „Grupu sedam“ sa kolegama iz reprezentacije, i čini mi smo da smo uradili neke dobre stvari. Divac je to i dalje nastavio kroz svoju fondaciju, a ja sam podržao UNICEF program „Za školu bez nasilja“, i verujem da je to dobar način da se klincima prikažu prave vrednosti i da se oni odvoje od loših stvari u društvu. Učešće u tom programu je jedna od stvari van sporta koje me čine izuzetno ponosnim.

Kakvo imate osećanje vezano za Jugoslaviju i taj period vašeg života?

Bio sam ponosni Titov pionir. Pionir koji je ispred beogradskih pionira dočekao Tita i Pertinija ispred Belog dvora. Nosio sam cveće u rukama, imao sam spreman kratak govor, od koga na kraju nije bilo ništa. To je bilo vreme koje je ostavilo veliki pečat i na ljude i na kulturu i na sve aspekte života. Bilo je mnogo interesantnih ljudi od kojih sam mnogo naučio, bila je to jedna velika zemlja, kada se pogleda sa istorijske distance. Sa jednim snažnim vođom, a mi jesmo skloni idolopoklonstvu, koji je uticao na sve nas u smislu da se svakoga jutra budimo sa idejom o nekakvom napretku, da budemo primerni ljudi, primerno društvo jer imao najlepšu zemlju, najlepše more i tako dalje.

Svi pomalo žalimo za tom državom, jer su nam ambicije na sportskom planu bile visoke i mogle su da budu ostvarene. Znali smo svi ko je koje nacije, bilo je viceva i šala, ali je bila izuzetna snaga zajednice. Brzo smo shvatili da nas je zajedno držala jedna veštačka, policijsko-vojna formacija, gde mi nismo bili jedan narod, i sve podele koje su se desile dovele su do toga da duh jugoslovenstva izbledi.

Ali sada primećujem da neki ljudi održavaju kontakte i imaju nostalgiju za tim starim dobrim vremenima i verujem da je to dobro.