Od kralja do revolucionara i nazad

Bista Slobodana Penezića Krcuna nalazi se u dvorištu doma, između prvog i drugog bloka. Šare na betonu nagoveštavaju da je na njoj nekada pisalo ime, prezime, godina rođenja i smrti, ali slova i brojevi su, u međuvremenu, otpali. Interesantno je da su današnji studenti, mada uglavnom malo znaju o revolucionarnoj prošlosti, od ličnosti po kojima beogradski domovi nose imena najviše informisani o delu Slobodana Penezića, iako je on nastradao 1964. godine, kada je u Ulici Bana Ivaniša na Zvezdari i sagrađen dom. „Naravno da znam ko je bio! Komunista koji je poginuo u saobraćajci kod Lazarevca, neki misle da je ubijen, pa da je posle puštena priča da je poginuo“, dodaje budući doktor veterine. „Titov čovek, revolucionar. Ja sam partizanovac, ali znam da je on osnovao Crvenu zvezdu“, kaže student Pravnog fakulteta.

KRCUN I TRŠO: Zvanični podaci kažu da je Slobodan Penezić bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i narodni heroj. Studirao je Poljoprivredni fakultet u Zemunu. Danas u dva bloka ovog doma žive muškarci, jedan je za devojke. Dom je nekada bio pobratim sa „Cvijetnim naseljem“ iz Zagreba (većina studentskih domova imala je pobratimske odnose sa studentskim domovima iz drugih republika SFRJ). Raspadom države nestalo je i pobratimstvo. Ono što danas najviše smeta studentima „Penezića“ je to što nema menzu, već na obroke moraju da idu u restoran obližnjeg doma „Rifat Burdžević“. „Zašto pitaš ko je bio, da neće da se menja ime?“, kaže jedan stanar. „Ako te zanima ko je bio Rifat, imaš sve na tabli ispred menze“, dodaje drugi. Rifat Burdžević bio je student prava, učesnik narodnooslobodilačkog rata i narodni heroj iz Bijelog Polja koga su ubili četnici 1942. godine, nedaleko od adrese na kojoj se nalazi dom imao je i svoju ulicu, koja je preimenovana u Preševsku.

BEOGRAD JE SVET: Od 2010. Univerzitet u Beogradu pokrenuo je projekat „Svet u Srbiji“, pa je nekoliko stotina stranih studenata koji se školuju na fakultetima Univerziteta u Beogradu, najviše iz država članica Pokreta nesvrstanih, smešteno u beogradskim domovima. Među 350 stanara „Rifata“ ima i stranaca, a uglavnom su iz Kine i Japana.

Do pre dvadesetak godina, u dva bloka doma „Patris Lumumba“ živeli su strani studenti, mahom iz afričkih i azijskih zemalja. Početkom jugoslovenskih ratova gotovo svi su otišli, tako da u domu danas nema stranaca. Oni koji dolaze poslednjih godina uglavnom su u „Studentskom gradu“ i „Rifatu“. „Patris Lumumba“ je, posle „Studentskog grada“, dugi dom po veličini. Nazvan je po osnivaču Kongoanskog nacionalnog pokreta i prvom premijeru nezavisnog Konga, koji je posle vojnog udara smenjen, stavljen u kućni pritvor i ubijen 1961. godine. Nakon toga su u Beogradu održane demonstracije. Opljačkana je Ambasada Belgije jer se smatralo da su Belgijanci, čija je Kongo bivša kolonija, umešani u ubistvo. Ulica u Beogradu, Nišu i ovaj dom, podignut naredne godine, poneli su njegovo ime.

O istorijatu imena „Patrisa“ studenti koji sada u njemu žive ne znaju mnogo. „Patris je bio neko od nesvrstanih. Tito, Jugoslavija, ta neka prijateljstva“, kaže Marko, stanar ovog doma. „Ne znam skoro ništa o domu. Od imena su mi bitniji uslovi za život i cimerke. Kakve priče sve čujem, ja sam na raspodeli soba super prošla. To je kao lutrija, ako se ne dogovoriš sa nekim da živiš, ko zna ko može da ti zapadne“, kaže studentkinja prava.

KRALJ NA PAPIRU, LOLA U ŽARGONU: Na ulazu u najstariji studentski dom u Srbiji, u zgradu koju je projektovao ruski arhitekta Georgije Pavlovič Kovaljevski i koja je pod zaštitom države, nalazi se tabla sa imenom. Iako nedostaje nekoliko slova, može da se pročita: „Kralj Aleksandar I“.

Odluku o gradnji doneo je kralj Aleksandar I Karađorđević 1926. godine, a vrata studentskog doma otvorena su dve godine kasnije. Posle okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu, dom zauzima nemačka vojska. Po oslobođenju vraćaju mu se studenti, a menja se ime. U periodu od 1946. do 2004. godine nosi naziv po Ivi Loli Ribaru, narodnom heroju.

Osam godina po otvaranju ovog studentskog doma, u kome su u početku živeli samo muškarci, i studentkinje Beogradskog univerziteta dobijaju svoj dom. Kraljica Marija, kao donatorka najviše sredstava za izgradnju, imala je čast da zdanje ponese njeno ime, a i danas u njemu žive samo devojke. Kao i u slučaju doma „Kralj Aleksandar I“, u vreme socijalizma dom dobija novo ime. Na „tronu“ je kraljicu Mariju zamenila Vera Blagojević, narodna heroina, studentkinja medicine, koja je streljana 18. marta 1942. godine.

Dom ima dve odvojene zgrade – „Vera I“ i „Vera II“. „Vera I“ je dom „Kraljice Marije“ u nekada istoimenoj ulici koja je preimenovana u Ulicu 27. marta; „Vera II“ je u Dalmatinskoj ulici, u zgradi u kojoj je dvadesetih godina prošlog veka osnovan dom za studente muslimanske veroispovesti u Beogradu. Tada se zvao „Osman Đikić“, po mostarskom pesniku, dramaturgu, publicisti i političaru. Kako je sredinom veka sve manje studenata iz Bosne i Hercegovine dolazilo na studije u Beograd pripojen je „Veri“, a Osmanu je ostala ulica na Paliluli. Za većinu studenata sa kojima smo razgovarali, ovo su bili novi podaci.

Vera Blagojević je učestvovala u napadu na Šabac septembra 1941. U toj borbi stradao je njen drug Mika Mitrović Jarac, takođe student medicine i narodni heroj. Po njemu su nazvani Akademsko kulturno-umetničko društvo sa sedištem na Medicinskom fakultetu u Beogradu i dom na Voždovcu. Do renoviranja 2012. godine u njemu su živeli samo studenti sa invaliditetom, a sada im je prilagođeno 12 apartmana u prizemlju.

„Iskreno, ne znam ko je bio Mika, znam samo da je dom postao popularan i da se ‘razgrabio’ na svim fakultetima“, kaže student Fakulteta političkih nauka, stanar doma.

DAN STUDENATA: Nedaleko od „Mike“ je studentski dom „4. april“. Iako se još sa ulaznih vrata vidi tabla na kojoj piše zašto je taj datum bitan, samo jedan od ispitanih studenata je to i znao. Od 1955. godine 4. april se obeležava kao Dan studenata Beogradskog univerziteta u znak sećanja na Žarka Marinovića, studenta prava, koji je stradao na studentskom protestu održanom 4. aprila 1936. godine. Dom je podignut 1965. godine.

Po Žarku Marinoviću, koji je stradao tog 4. aprila, nazvan je najmanji dom Studentskog centra Beograd, koji se nalazi u Zemunu. U njemu uglavnom žive studenti prve godine – „brucoši“. Dom ima 47 soba i zgradu deli sa Visokom zdravstvenom školom. Renoviran je pre nekoliko godina.

VARLJIVO LETO ‘68: „Studentski grad“ je u noći između 2. i 3. juna 1968. bio epicentar studentskih demonstracija u Beogradu. Revolucionarni bunt koji je te godine buktao svetom proširio se i na Jugoslaviju. „To su one Titove demonstracije, kad su se studenti pobunili zbog loših uslova. Na kraju demonstracija je Tito rekao onu čuvenu: ‘Studenti su u pravu’“, kaže Anđelka, stanarka „Studentskog grada“.

„Studentski grad“ podignut je 1950. godine, a u izgradnji, koja je trajala dve godine, učestvovali su uglavnom studenti. „Studenjak“ je do sredine devedesetih godina nosio ime Veljka Vlahovića. U domu danas nema nikakvih naznaka toga perioda. „Pa, ‘Studenjak’,’Studentski grad’, zar nije tako oduvek?“, čudi se Pavle, jedan od stanara. U četiri bloka Studentskog grada na Novom Beogradu danas živi oko pet hiljada studenata. I danas je to pravi grad u gradu. Ima menzu, teretanu, letnju scenu, bioskop, pozorište, biblioteku, frizerske salone, dva kafića, nekoliko prodavnica, televiziju, sportske terene, čak i auto-školu. „Moji roditelji su se upoznali u ovom domu. Uvek pričaju kako su znali bolje da žive od nas mada su uslovi sada daleko bolji. Živelo ih je tada često i po petoro u sobi, dvoje legalno, ostali su bili ilegalci“, kaže Stefan, stanovnik „Studenjaka“, student Građevinskog fakulteta. „Kažu da ako ne živiš bar malo u ‘Studenjaku’, kao i da nisi studirao“, dodaje Biljana, njegova koleginica.

Bliži se Dan studenata, 4. april. Poslednjih nekoliko godina proslavlja se u dvorištu „Studenjaka“, uz jake tonove i alkohol, za takvu „revoluciju“ studenti su uvek spremni. Na mestima koja nose imena po onima koji su, kao bitan politički faktor, i organizatori demonstracija, hapšeni jer su se borili protiv režima, ratovali i ginuli u Drugom svetskom ratu, čini se da danas njihovog zanosa nema.