Dinkićevi kadrovi koji i dan-danas u Vučićevoj vladi vuku konce ili su lokalna vlast, poput Miroslava Aleksića u Trsteniku, nastavljaju da pričaju bajke u koje više niko ne veruje
U bajke veruju samo oni koji su na besplatnim akcijama zaradili po 1000 evra i kojima je bolje posle brojnih privatizacija koje su sprovodili kadrovi Mlađana Dinkića i njegove perpetuum mobile ekonomske politike, zasnovane na subvencijama. A jednu od tih bajki ispričao je i Dinkićev kadar, predsednik opštine Trstenik Miroslav Aleksić u prošlom broju „Vremena“, i ona glasi: bio jednom jedan beloruski investitor meka srca koji je hteo da spasi „Prvu petoletku“ i Trstenik, a onda je došao zli vuk Saša Radulović i oduvao im kuću sve do Minska. I sad Aleksić, koji nikakve veze nema sa propadanjem grada i „Prve petoletke“, sve to raskrinkava. Kraj je skroz bezveze i nema nikakvog smisla, ali takve su vam sve bajke koje je pričao URS. Niko u njima, osim URS-a i Mlađana Dinkića i njegovog kadra Miroslava Aleksića, nije na kraju video ni smisao ni korist, zar ne?
Kad se pogleda stvarnost, ona je mnogo jednostavnija od Aleksićeve bajke. A glasi: kompanija iz Belorusije dogovorila se sa Dinkićem da država ponudi samo deo imovine „Prve petoletke“ na prodaju i to tri zavisna društva – PPT „Servoupravljači“, PPT TMO i PPT „Cilindri“, po ceni od 2,8 miliona evra, odnosno za 30 odsto procenjene vrednosti. Zašto samo 30 odsto? Zato što je vlada, na predlog Dinkića, donela uredbu da se preduzeća prodaju na licitaciji po punoj vrednosti, pa ako niko ne digne ruku – po 50 odsto, pa ako niko ni to ne prihvati, da se proda za 30 odsto vrednosti, čak i ako se na licitaciju prijavio samo jedan ponuđač.
Trebalo je da investitor kupovinom dobije svu zemlju, dok bi sva preduzeća otišla u stečaj, rasprodala ostatak imovine i otpustila sve radnike. Jedan mali deo njih bi zaposlili uz subvencije za svako radno mesto. Nikakav plan investicija nije predložen, a investitor je odbijao da se izjasni i obaveže koliko će radnika zaposliti.
Prodaja „Prve petoletke“ predstavljana je 2012. i 2013. godine u stilu svih onih Dinkićevih bajki u kojima dolazi „investitor spasilac“, koji u stvari budzašto dobije imovinu, a za svakog zaposlenog i do 10.000 evra subvencija od države. Prodaja „Prve petoletke“ trebalo je da se odvija na isti način kao i prodaja „Vršačkih vinograda“. I jednu i drugu pljačkašku privatizaciju je zaustavilo Ministarstvo privrede na čijem sam bio čelu.
U pljačkaškoj privatizaciji je posao izgubilo preko 400.000 ljudi. Mnogi su ostali ne samo bez posla, nego i bez povezanog radnog staža i bez zaostalih zarada koje ne mogu da naplate u beskonačnim stečajevima. Aleksandar Vučić je na krilima obećanja da će ispitati 24 sporne privatizacije i stekao popularnost. Danas vidimo da od tih obećanja nema ništa. Svi postupci su ili obustavljeni ili se sistematski urušavaju uz podršku vlasti.
Aleksandar Vučić je zaustavio uvođenje reda koje sam pokrenuo kao ministar privrede krajem 2013. godine. Plan je bio da se izrade lične karte svih preduzeća u restrukturiranju, ali i svih javnih i drugih preduzeća u vlasništvu države. U ličnim kartama je trebalo da se popiše i proceni imovina, popišu i obračunaju dugovi, utvrde kupci i dobavljači i ugovori sa njima, utvrde svi dugovi prema zaposlenim po osnovu neplaćenih doprinosa za PIO i zaostalih zarada. Paralelno sa ovim poslom su pripremljeni i novi zakoni o privatizaciji, o stečaju i rešenje statusa prava korišćenja na građevinsko zemljište.
Da je ovo urađeno, svim radnicima bi bio povezan radni staž odmah, a država bi se pojavila kao poverilac i čekala da naplati doprinose za PIO. Svim radnicima bi bile isplaćene zaostale zarade na nivou minimalca, dok bi iznosi preko minimalca bili konvertovani u kapital, pa bi radnici postali delom vlasnici. Sva društvena preduzeća bi postala vlasnici građevinskog zemljišta. I sve ovo pre privatizacije.
Zatim bi bilo izvršeno finansijsko restrukturiranje, firme bi bile očišćene od dugova. Bili bi pripremljeni poslovni planovi sa analizom tržišta, konkurencije, neophodnih investicija. Nesposobni direktori bi ostali bez posla. Sposobni bi napredovali. I tek nakon ovog uvođenja reda bi se radila privatizacija u kojoj bi se strogo vodilo računa o poreklu novca. Oni koji su do sada učestvovali u pljačkaškoj privatizaciji ne bi mogli da učestvuju. Da su zakoni prošli, „Avala Film“, „AHA Mura“, prodaja bačke zemlje u Sivcu, „Aleksa Šantić“… više ne bi bili mogući.
Umesto svega toga, danas imamo haos, još će nekoliko desetina hiljada radnika ostati bez posla, a Dinkićevi kadrovi koji i dan-danas u Vučićevoj vladi vuku konce ili su lokalna vlast, poput Miroslava Aleksića u Trsteniku, nastavljaju da pričaju bajke u koje više niko ne veruje.
