Zaraženost političkim ambijentom

U truloj državi nema zdravog pravosuđa. Zato je u današnjoj Srbiji, baš kao i u onoj jučerašnjoj, svaki trud da se sudovi postave na čvrste noge, a da se pri tome ne menja neprirodna hijerarhija u međusobnom odnosu tri grane vlasti, da se ne dira u način na koji se vlada, ni u način na koji se sa samog vrha utiče na društvo i kulturu, unapred izgubljena bitka. Uprkos podjednako dugotrajnoj koliko i prividnoj akciji spasa, pravosuđe je u goroj situaciji nego što je ikada bilo: bez neophodne nezavisnosti i samostalnosti, bez dovoljne stručnosti i ujednačenosti.

Da nisu upotrebljene preteške reči? Molim, možda ćete naći neke prikladnije za državu u kojoj premijer ne shvata da se svojim izjavama meša u sudsku vlast i da povređuje pretpostavku nevinosti? U kojoj se ministar pravde smatra nedodirljivim, uprkos tome što je pravosuđe najslabija karika u pristupnim pregovorima, što je doprineo višemesečnoj blokadi rada sudova, što omalovažava advokaturu i ne snalazi se u poznavanju sukoba interesa, što se njegova pretnja tužbom protiv članova prvog saziva Visokog saveta sudstva može shvatiti kao otvoren pokušaj disciplinovanja sadašnjeg saziva ovog organa, i što njegova najava da će sudije morati da nadoknade štetu koju država plaća zbog dugog trajanja postupaka, osim zastrašivanja, otvoreno daje do znanja da je učinak važniji od kvaliteta.

Kakva poruka, uostalom, proizlazi iz pretpostavke da se sam predsednik Republike, zalažući autoritet svoje funkcije, makar i posredno, uz aktivno sudelovanje jednog od najbližih svojih saradnika, upleo u postupak za rehabilitaciju Dragoslava Mihailovića, postupak koji je predstavljao svojevrsni ispit zrelosti za naše sudstvo? I kako, najzad, objasniti da je sud, da li zahvaljujući uplitanju ili nekoj drugoj slabosti u moru onih na kojima je odnegovan, na tom ispitu pao? Ne zbog složenosti same stvari, već zbog toga što nije uspeo da razluči dijahroni aspekt fenomena pravičnog suđenja od njegovih savremenih karakteristika, ili, što je još gore, da uoči jednostavni pravni postulat da se bez prethodnog odgovora na pitanje da li je osuđeni bio odgovoran za ratne zločine i kolaboraciju sa okupatorom ne može izvesti zaključak o tome da li su u donošenju osuđujuće presude prevagu nad ovim činjenicama odneli politički ili ideološki motivi!

Kakva li je država u kojoj se odbranom partijskih kadrova, bez obzira na njihovu nesposobnost, šalje poruka da je politička volja iznad zakona i odgovornosti? Ili država u kojoj žrtva odmazde može postati sudija koji se nije uklopio u sliku projektovane odmazde prema licu kome se sudi (slučaj sudije Vučinića)? O kakvoj državi da govorimo, kada se u njoj donose zakoni za pojedince ili za izbegavanje regularnih procedura, i u kojoj se, za najosetljivije predmete koji nas godinama kompromituju u međunarodnim razmerama, pored organa zaduženih za otkrivanje krivičnih dela i krivično gonjenje, obrazuju istražni timovi amatera (ubijeni novinari, slučaj braće Bitići)? Kako nazvati stanje u državi koja polako, ali sigurno, preuzima štafetnu palicu haških optuženika, dovodeći u pitanje i legitimitet i svrhu Tribunala i sopstveni zakon o saradnji s njim?

Pojam sankcije, mada odavno ima drugi sadržaj, u našim prilikama se sasvim komotno može tumačiti u svom izvornom i doslovnom značenju: svečana naredba, odobrenje više vlasti za neki čin niže vlasti, dozvola, potvrda, dopuštenje. S tom razlikom što ovde nije reč o naredbi koju izriče sud, već o onoj koja se spolja nameće da bi obuhvatila i sud i njegove odluke. Zato se sudovi i smatraju nižerednom vlašću, koja svečane naredbe „viših“ vlasti ne bi trebalo da prima samo kroz formu zakona, nego i kroz tumačenja kako bi i prema kome zakon trebalo ili ne bi trebalo primeniti.

Patološki karakter izvršne vlasti, a ne njen deklarisani tip, nastoji da potčini organe čija je ustavna obaveza da budu nezavisni. Kritika se uzima kao akt neprijateljstva. Nezavisne institucije smatraju se konkurentima. Snaga izvršne vlasti meri po tome što neprekidno daje do znanja da bi ona daleko bolje mogla vladati, ako baš ne bez ovakvih institucija, a ono svakako mimo njih i protiv njih, a najbolje s njima kad na svoju nezavisnost više ne bi polagali pravo! Otuda pritisci na sud, otuda besprizorna kampanja protiv ombudsmana, otuda opstruiranje rada i pokušaja usavršavanja rada Agencije za borbu protiv korupcije, otuda igre s poverenicima.

Na sceni je posebna vrsta političkog mimetizma: podražavati razvijene demokratije, bez ubeđenja da je to korisno, bez namere da se to u praksi primeni i bez jasnog distanciranja od onih koji u ekspanzivnoj i sve masovnijoj fašizaciji društvenog ambijenta, to podražavanje smatraju prokletstvom. Hipokrizija koja nam dolazi odozgo, ma koliko providna, veoma je delotvorna. Otkrivanje besmisla od strane onih koji tu hipokriziju osuđuju iščezava pred lakovernošću ili podaničkim entuzijazmom onih koji je ne vide ili se sa njom mire.

Nasuprot tome, ne posustaje se u nastojanju da se pravosuđe prikaže boljim. Štaviše, polet u donošenju prigodnih strategija i akcionih planova, u obrnutoj je srazmeri sa mogućnošću da se dostigne poželjni cilj. Možda je jedan od razloga upravo to što poželjni cilj nije i onaj koji vlast odista želi.

Pravosuđe je zaraženo političkim ambijentom. Ono ne može ostati izolovano od zla koje po društvu rasprostiru političke partije, izvršna vlast, programi obrazovanja, kler i kriminal. U takvim prilikama, po pravilu, instalacija harizme glavni oslonac nalazi u karijeristima, konvertitima i ljudima ucenjenim zatajivanjem sopstvene sumnjive prošlosti.

Ako pođemo od Milsove postavke da koncepciju čini ideja ispunjena empirijskim sadržajem, videćemo da kod nas, u odsustvu bilo kakve zamisli da se u pravosuđu promeni išta drugo osim broja nerešenih predmeta, upotreba fraze o njegovoj reformi nema nikakvog empirijskog pokrića. Otuda se, bez energičnih i promišljenih promena, ne može nazreti ni bilo kakva koncepcija, ako takve želje uopšte ima, da se sudska vlast, pre svega, učini stručnom i nezavisnom.